Rođena 15. decembra 1924. u Zarluiu kao kćerka glavnog kantora jevrejske zajednice, Ester - u to vreme još uvek sa prezimenom Loevi - bila je dete kada su nacionalsocijalisti preuzeli vlast u Nemačkoj i promenili joj ceo život, preneo je "Dojče vele".
Šikaniranje u školi, odvajanje od roditelja, tri koncentraciona logora i marš smrti - Ester Bežerano je sve ovo morala da doživi.
U svojim "Memoarima" je napisala da su ih u Aušvicu, nju i ostale ljude koji se iscrpljeni, posle višednevnog transporta izlazili iz stočnih vagona, S S-ovci su docekali recima: "Dakle, vi Jevrejske svinje, sad ćemo vam pokazati šta znači rad".
Bila je dodeljena u radnu četu i morala je da vuče teško kamenje.
Ali onda je čula glasinu: S S-ovci su tražili devojke za orkestar u logoru za uništavanje ljudi, Aušvic Birkenau.
Prijavila se i bila primljena - kao harmonikašica.
Do tada nikada nije držala harmoniku u ruci.
Samo spretnost sviranja klavira, muzikalnost i nepokolebljiva volja za preživljavanjem učinili su nemoguće.
A orkestar - to je bilo čisto preživljavanje: 40 mladih žena moralo je da svira kad su logoraši kretali maršem do mesta gde su radili i kada su stizali vozovi sa novima - iz cele Evrope.
Znaš - sada idu u gasne komore, a moraš tamo da stojiš i sviraš", rekla je Ester Bežerano za DW 2014.
To je bilo najgore što je doživela u Aušvicu.
Po završetku rata, Ester Bežerano, koja je prethodno bila deportovana u ženski koncentracioni logor Ravensbrik, konačno je ispunila svoj dečiji san da postane pevačica.
Studirala je pevanje u Tel Avivu, a na jednoj turneji je upoznala oca svoje dece.
Zbog zdravstvenih problema svog supruga, odlučila je da se 70-ih vrati u Nemačku, u Hamburg - svesno u grad s kojim u detinjstvu nije imala nikakve veze.
Zajedno sa Anitom Lasker-Valfiš, Ester Bežerano je dugo bila jedna od poslednjih preživelih zloglasnog devojačkog orkestra u Aušvicu.
Umrla je u 97. godini u svom domu u Hamburgu.
Kurir.rs/
NE PROPUSTITE
