Četiri decenije bio je neprikosnoveni vođa svih Palestinaca. Prošao je sve od ratnika do političara. Optuživan je bio za terorizam. Bio je i pregovarač i političar. Dočekao je od kad je krenuo u politiku da ga sa uvažavanjem dočekuju i u Njujorku i u Vašingtonu. Poznat je bio po tome što je uvek nosio uniformu maslinasto zelenu i palestinsku maramu na gravi. Jedeni su ga voleli, drugi proklinjali. Na današnji dan pre 92 godine u Kairu je 24. avgusta 1929. rođen Jaser Arafat, osnivač Fataha, lider PLO.
Međutim, oko mesta rođenja se i danas vode sporovi jer prema jednima je rođen u Jerusalimu, a prema drugima u Gazi. Pravo ime mu je bilo Mohamed Abd el Fauf Arafat Al Kudva Al Huseini. Priča kaže da je posle smrti majek 1933. kao četvorogodišnjak otišao da živi u Jerusalim.
Knjige koje se bave palestinskim pitanjem kažu da je Arafatov otac bio trgovac iz Gaze i pripadao je porodici Kudva, ogranku Klana Husaini. U Jerusalimu brigu o malom Arafatu preuzeo je njegov ujak ujak Salim Abu SaDid. Šest godina kasnije Arafat se vraća u Kairo da živi sa ocem, koji se oženio Egipćanikom po drugi put.
Kao student pridružio se Uniji palestinskih studenata. U junu 1948. godine, tokom prvog sukoba između snaga nove države Izrael i Arapske vojske, pridružio se palestinskim redovima grupe u Gazi, gde je odigrao skromnu ulogu. Posle povratka u Egipat posle arapskog poraza postao je 1952. drugi generalni sekretar Unije palestinskih studenata za Egipat i Gazu. U tom kontekstu postao je prijatelj sa Khalilom al-Vazirom, Khalid al-Hasanom i Salah Khalaf. Zajedno sa ovim ljudima, koji su imali bliske veze sa Muslimanskim bratstvom, učestvovao je Arafat u stvaranju novina The Voice of Palestine (Glas Palestine). Godine 1955. stekao je zvanje građevinskog inženjera na Univerzitetu u Kairu, i primljen je u Egipatsku vojsku 1956. za vreme trajanja Suecke krize.
Osnivanje Al Fataha
Arafat je sledeće godine 1957. napustio Egipat i otišao u Kuvajt, gde je prvi put radio za kuvajtsku vladu i kasnije osnovao građevinski posao, nastavljajući da se bori za Palestince U decembru 1959. sa al-Vazirom, al-Hasanom, Khalaf i Faruk Kaddumi, osnovali su Nacionalno-oslobodilački pokret Palestinian, al-Fatah, čija je doktrina pozivala na oslobađanje Palestine za razliku od arapskog jedinstva, tobožnjeg cilja osnivanja jedinstvene Arapske države. Godine 1962., čim je Alžir postao nezavisan, Arafat je započeo kontakte sa vođama Front de Liberation Nationale (FLN), gde je poslao pristalice al-Fataha na obuku. Posle duže interne rasprave, al-Fatah je 1. januara 1965. izveo svoju prvi (neuspešni) napad unutar Izraela, koji je izveo al-Asifa (Fatahovo vojno krilo) koju je predvodio Arafat pod gerilskim imenom Abu Ammara. Godine 1966., uz saradnju sirijske vlade, al-Fatah je iz te zemlje izveo neke manje gerilske napade na Izrael, ali Arafat bio nestrpljiv sa ograničenjima koja su mu postavila Sirijci, koji su ga u jednom trenutku zatvorili. Poraz u ratu juna 1967. nateralo je mnoge Palestince da se pridruže al-Fatahu. Uspeh fedajina u okršaju sa izraelskom vojskom za selo Al Karmu učinilo je od Arafata neospornim vođom palestinskog otpora. Dana 4. februara 1969. Arafat je izabran za izvršnog predsednika Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO). U oktobru 1970. postao je nepoželjan u Jordanu nakon pokušaja preuzimanja vlasti od strane glavnih frakcija palestinskog otpora, koji su hteli da sruše jordanskog kralja Huseina i masakra Palestinaca od strane jordanskih snaga (Crni septembar).
Bekstvo iz Libana i nesvrstani
Arafat je novu bazu u Libanu, gde je nastavio svoju borbu protiv Izraela. Dana 26. oktobra 1974. Arapska liga je na svom samitu u Rabatu (Maroko) proglasila PLO „jedinim legitimnim predstavnikom palestinskog naroda“. Sledećeg 13. novembra, na poziv Ujedinjenih nacija da govorio pred Generalnom skupštinom UN. Izraelska armija je 6. juna 1982. godine pokrenula veliku ofanzivu protiv Palestinaca u Libanu (operacija „Mir za Galileju“). Nakon brojnih sukoba sa Izraelcima - kao i sa libanskim milicijama, Sirijcima i drugim palestinskim frakcijama- i napuštene od svih , Arafat je prvi put napustio Liban 30. avgusta 1982.
U martu 1983. predsedavao je drugom sednicom Sedmog samita nesvrstanih zemalja, koji je održan u Nju Delhiju. Na sastanku je razgovarao sa sirijskim predsednikom Hafizom el-Asadom, sa kojim su odnosi zahladneli od Arafatovog odlaska iz Libana. Posle masakra u Sabri i Šatili 1982. vratio se u Liban da stane uz svoje pristalice koje su ostale iza njega. Vojno oslabljen, a zbog snažnog međunarodnog pritiska Arafat je 20. decembra 1983. definitvno napustio Liban i nastanio se u Tunisu. Kongres palestinskog nacionalnog saveta (PNC), na sastanaku u Alžiru u februaru 1983, ponovo ga je izabrao za predsednika Izvršnog odbora PLO -a.
Za dlaku izbegao smrt u Tunisu
Prvog oktobra 1985. Arafat je za dlaku pobegao smrti kada su izraelski borbeni avioni bombardovali njegovo sedište u Tunisu. U aprilu 1988. dok je trajala Prva Intifada opstao je na okupiranim teritorijama, ubistvo Khalida al-Vazira (Abu Džihada), jednog od njegovih bliskih saradnika, zaduženog za operacije na okupiranim teritorijama, izolovali su ga od dnevnog života Palestinaca. Dana 15. novembra 1988. godine, na Arafatov nagovor, PNC je, na sastanku u Al Giersu, izdao Proglas države Palestine, sa Jerusalimom kao glavnim gradom, a Arafata izabrao za svog predsednika. PNC takođe je izglasao reformu povelje PLO, odričući se upotreba terora i priznavanje Ujedinjenih nacija Rezolucije 242 i 338 kao osnova za međunarodnu mirovnu konferenciju. Arafat je 13. decembra 1988. održao govor pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija, u kome je potvrdio priznanje PLO -a zraelskog prava na postojanje i proglasio odricanje od terorizma. Ovim potezima PLO je uskladio sa američkim uslovima za diskusiju, što je Arafat želeo, a SAD su bile podstaknute da pozovu na „suštinski dijalog“ sa PLO.
Skupo ga koštala podrška Sadamu Huseinu
Do početka 1990. u odnosima između „tehnokrata“ u Tunis i među Palestincima unutar Gaze i na Zapadnoj obali dostigla je tačku ključanja Dana 12. avgusta 1990., deset dana nakon što je Irak napao Kuvajt - i uprkos protivljenju većine članova al-Fataha i izvršnog odbora PLO - Arafat je odlučio da podrži Irak. Za samo nekoliko dana, PLO i njegov vođa izgubili su odobrenje međunarodne zajednice, kao i finansijsku podršku zemalja Zaliva. U januaru 1991 ubijen je njegov prijatelj Salah Khalaf (Abu Liad), zadužen za bezbednost al-Fataha, od strane pripadnika Abu Nidal Grupe. Oktobra 1991 na Madridskoj mirovnoj konferenciji SAD i SSSR su ohrabrili Arafata da traži kompromis sa Izraelom. Između 21. i 25. marta 1992 godine na sastanku Revolucionarnog veća al-Fataha u Tunisu, Arafat se suočio sa oštrom kritikom svog rukovodstva. Avion u kojem je putovao 7. aprila srušio se u libijskoj pustinji. Pronađen živ i zdrav, hospitalizovan je u Amanu, gde ga je odredio trijumvirat sastavljen od Faruk Kaddumia, Khalida al-Hasana i Mahmuda Abbaas da vode PLO u njegovom odsustvu.Povređeni iz ove nesreće, Arafat učvrstio svoju poziciju kao neosporni lider PLO.
Nakon izraelskih izbora u junu 1992 i pobede laburističke vlade na čelu sa Jicakom Rabinom Arafat je odobrio tajne razgovore sa Izraelom koji su održani u Norveškoj. U februaru 1993 formalni pregovorisu doveli do sporazuma iz Osla. Glavni pregovarač bio je Mahmud Abbas. 9. septembra 1993., nakon višemesečnih tajnih pregovora, Arafat je odneo jednu od svojih najvećih političkih pobeda, priznanje PLO -a od Izraela, sa potpisom, izraelsko palestinske deklaracije o principima (DOP) o privremenoj autonomiji palestinskih teritorija. Tom prilikom, Arafat i Rabin razmenili su "istorijski" stisak ruke pred celim svetom. Tog 4. maja 1994. godine, u Kairu, njih dvojica su potpisali sporazum o primeni palestinske autonomije. Arafat je 1. jula 1994. napustio Tunis i nastanio se u Gazi iz gde će upravljati uspostavljanjem privremene autonomije palestinskih teritorija, zagarantovanom Sporazumom iz Osla. Tog 14. oktobra, zajedno sa Jicakom Rabinom i Šimonom Peresom, Arafat je dobio Nobelovu nagradu za mir.
U proleće 1995. Arafat je uputio žalbu na nacionalni dijalog, u nastojanju da dobije podršku svih palestinskih frakcija za primenu sporazuma iz Osla. Dana 20. januara 1996. sa više od 80 odsto glasova, Arafat je izabran za predsednika Palestinske uprave (PA). Rezultati ovih izbori su učvrstili njegovu poziciju u kontekstu pregovori sa Izraelom o konačnom statusu teritorija. U maju 1996. godine, dolazak na vlast u Izraelu lidera Likuda, Benjamina Netanjahua, protivnika sporazuma iz Osla, dovelo je do zastoja Izraelsko-palestinskih pregovora u periodu od nekoliko meseci. Dana 4. maja 1999. usred drugog kruga Izraelske predizborne kampanje, Arafat se uzdržao od zalaganja za stvaranje palestinske države kako bi izbegao podsticanje ponovnog izbora čelnika Likuda. Neuspeh na osnovu ovih sporazuma, posebno je uticao na njegov kredibilitet u palestinskom stanovništvu među mladima al-Fataha.
Dana 22. marta 2000. Arafat je dočekao papu Jovana Pavla II, na hodočašću u Betlehemu. Tokom tokom proleća i leta, putovao je po Evropi i Aziji, oko Bliskog istoka, i u Afrika. U julu, pod sponzorstvom Sjedinjenih Država Države, učestvovao je na mini samitu sa Izraelom premijer Ehud Barak (u Kemp Dejvidu), a sastanak koji je u principu imao za cilj da dođe do sporazuma o konačnom statusu okupiranih teritorija. Razgovori su prekinuti zbog prepreka koju predstavlja pitanje Jerusalima. Sledećeg septembra, Arafat se jednom uzdržao od proglašenja stvaranja palestinske države, ovaj put da ne ometa radnje vođa izraelske vlade, čija je politička situacija bila vrlo krhka.
U septembru 2000. započela je Intifada al-Aksa. In januara 2001 Arafat je prihvatio poziv na putovanje u Vašington radi pregovora čiji je cilj ponovno pokretanje mirovnog procesa. I ovi su pregovir propali. Nekoliko nedelja kasnije, dolazak na vlast Arijela Šarona u Izraelu i odlučnost mladih Palestinaca da nastave Intifadu još jednom su blokirali razgovore. Dana 15. oktobra 2001, mesec dana nakon napada na Svetski trgovinski centar u Sjedinjenim Državama, dok se Intifada se nastavljala na okupiranim teritorijama, Arafat je otišao u London, gde je razgovarao sa britanskim premijerom Toni Blerom koji je potvrdio svoju podršku "održivoj palestinskoj državi".
Pozivajući se na Američki udari u Avganistanu, predsednik Palestinske vlasti su objavio da su SAD izazvane "ratom protiv terora, a ne ratom protiv Arapa, muslimana i islama. " Arafat je za razliku od 1991. ovaj put dao podršku Sjedinjenim Državama u njihovom vojnom delovanju protiv talibana. Početkom decembra 2001, kao teroristički akti HAMAS -a i Islamskog džihada protiv Izraela su se intenzivirali, Arafat je morao da se povuče u svoju kancelariju u Ramali. Izraelska vlada odlučila da ga izoluje od svoje popularne baze pokretanjem vojnih napada na političke strukture palestinskih vlasti, kao i na ekonomsku infrastrukturu Zapadne obale i Gaze.
Sa nastavkom napada protiv Izraela, Sjedinjene Države su dale svoju podršku vladi Arijela Šarona dok je pretio zatvaranjem kancelarija PLO -a u Vašington. Arafat je u suštini bio zatvorenik u njegov kompleksu u Ramali.
Sredinom oktobra 2004. Arafatovo zdravlje, polako se pogoršavalo,a neko vreme, postalo je znatno gore. Sve slabiji sa simptomima nepoznate bolesti ( neki veruju da mu je u čaj sipan Polonijum 210) 29. oktobra mu je dozvoljeno da napusti svoj kompleks u Ramali, prvi put od napada 2002. godine kako bi zatražio medicinsku pomoć. Helikopterom koji je jordanska vlada poslal prebacio ga je do aviona koji je po njega poslao francuski predsednik Žak Širak, odveden je u vojnu bolnicu Persi Kalmer van Pariza specijalizovana za poremećaje krvi. Uzrok njegove bolesti je ostao nepoznat. Početkom novembra pao je u komu. Umro je 11. novembra 2004. godine.
O njegovoj smrti od tad pisano je stotine verzija koje nikada nisu potkrepljene i dokumentovana, kao i onaj mit da je posle smrti ostavio lično bogatstvo od 1,3 milijarde dolara.
Kurir.rs/A.Mlakar
NE PROPUSTITE
