Te prohladne večeri 27. oktobra 1981. grupa ribara svojim brodom krenula je da obiđe dan ranije postavljane mreže kod ostrva Tornusk nedaleko od ulaska u pomorsku bazu švedske mornarice Karlskorona u Baltičkom moru. Dok se njihov brodić približavao mrežama, primetili su nasukano nepoznato ogromno plovilo, sa posadom koja je galamila i govorila nepoznatim jezikom i pokušavala da se odsuče radom motora.
Inače, sam ulaz u pomorsku bazu je bio miniran i praćen obalskim radarom, koji da stvar bude čudnija nije ništa primetio. Ribari su putem radio veze pozvali policiju da o celom slučaju obaveste mornaricu, koja po prijemu informacija je opovrgla tvrdnje ribara govoreći da oni haluciniraju, jer ko bi se mogao nasukati pored najveće švedseke pomorske baze koja je bila dobro čuvana.
U prilog tvrdnje mornaričkih krugova išlo je i to, što je u toj zoni dubina mora iznosila svega 10 m, tako da prostora za bezbedno ronjenje nije bilo ni govora. Međutim ribari su pošto su odbijeni opet zvali policiju i insistirali da se ne radi o nikakvoj halucinaciji. Zbog toga je mornarica u kasnim večernjim satima poslala iz baze Karlskorona jedan mali patrolni brodić koji je imao zadatak tek toliko da utiša uznemirene ribare. Međutim posada patrolnog broda kada se približila obali imala je šta da vidi. Kada su bili uključeni jaki halogeni reflektori – ni manje ni više nego ispred njih nalazila se sovjetska podmornica klase „Whisky“ koja je pokušala da se odsuče i otplovi...
NE PROPUSTITE
Angažovane su i specijalne jedinice koje su bukvalno izvršile prepad na ostrvo Tornusk i zauzele borbene položaje. O pojavi podmornice uzbuna je data i u Stokholmu gde je premijer Švedske sazvao hitnu sednicu kojoj su prisustvovali ministri spoljnih poslova i odbrane. Do rane zore većalo se kako tretirati posadu podmornice, da li su u pitanju naoružani stranci koji su ušli neovlašteno u zonu gde je bila zabranjena plovidba stranim brodovima i kako sankcionisati ilegalce koji su pri tome bili naoružani, ili je u pitanju bila viša sila pa im u skladu sa međunarodnim pravom treba pomoći.
Dežurni oficir te noći odmah je o uočavanju sovjetske podmornice obavestio komandnata baze koji se spremao u tom trenutku na spavanje. Istog momenta u bazi Karlskorona je data uzbuna i sva raspoloživa plovila su opremljena borbenim kompletima i dato je naređenje da isplove i opkole podmornicu. Ono što do tada Šveđani nisu znali bilo je da je tekao 13 sat otkada je podmornica bila nasukana na obalu ostrva Tornusk.
Prelomljeno je u zoru 28. oktobra 1981, kada je posle većanja odlučeno da se Moskvi pošalje oštra portestna nota zbog upada sovjetske podmornice u švedske teritorijalne vode. Generalštab švedske armije formirao je komisiju koja će saslušati komandanta podmornice i sve mornare oko toga kako su se nasukali šta su tražili u blizini najvažnije pomorske baze.
Situaciju je dodatno usložnila i informacija od patrolnih brodova da su primetili blizu švedskih teritorijalnih voda, grupu sovjetskih remorkera i pomoćnih brodova koji su trebali da odsuču podmornicu i izvuku je. Da bi sprečio njihov ulazak u svoje teritorijalne vode, komandant (Kommendörkapten Karl Andersson) šveđana je na ruti gde su se kretali remorkeri prema kanalu i bazi, angažovao je sve raspoložive brodove uključujući tu i ribarska sa kojim je blokirao prostor oko ostrva gde se podmornica nasukala.
Povodom ove hladnoratovske priče oglasio se i Karl Bilt, bivši švedski premijer, diplomata, i posrednik u mirovnim pregovorima, koji je od ove godine radi u SZO na temu Kovid 19.
Na svom Tviter nalogu Bilt je objavio u svom postu dva zanimljiva detalja koji se do sad u ovoj heladnoratovskoj priči nisu spominjala. Jedan je bio da je pravi serijski broj podmornice bio S363, i to da su podmornice bile naoružane nuklearnim torpedima.
Naravno s druge strane ova Biltova priča nije nigde dokazama osim što se pojavila kao neproverena tvrdnja i jednim švedskim novinama 1981. za vreme krize
Ovom događaju pisao je i Njujrok Tajms daleke 1981. godine Frank J. Prial
"Sovjetska podmornica provela je danas šesti dan nasukana kod obale južne Švedske bez ikakvih znakova prekida u onome što je postalo diplomatski sukob između Moskve i Stokholma. Podmornica se nasukala dok je plovila u vodama na oko devet milja od dobro čuvane švedske pomorske baze u Karlskroni, oko 300 milja južno od Stokholma. Plovilo je jedno od tipa koji se u Atlantskom savezu naziva klasom "Viski", što je navelo švedske novinare da brod nazovu „Viski na stenama“. Švedski mornarički brodovi u toj oblasti su u punoj pripravnosti kada je sovjetski komandant pokrenuo dizel motore podmornice, što se pokazalo, uzaludnim pokušajem da se podmornica oslobodi stenana kojima je ostala zarobljena. Švedski mornarički oficiri rekli su da nema šanse da se podmornica oslobodi bez pomoći tegljača.
Švedska mornarica držala je sovjetske brodove dalje od scene. Stokholm je insistirao da će samo njegovim brodovima biti dozvoljeno da spasu podmornicu, relativno staro plovilo za koje Šveđani kažu da je modifikovano da nosi elektronsku špijunsku opremu. Švedski zvaničnici nisu dali znake da će odustati od svog zahteva da se komandant podmornice identifikuje kao poručnik. Comdr. Pjotr Gušin, 35 godina, objašnjava šta je njegovo plovilo radilo u zabranjenoj vojnoj zoni.
Do sada je komandant Gušin odbijao da odgovara na pitanja, da preda svoje dnevnike švedskim vlastima ili da dozvoli švedskim zvaničnicima da se ukrcaju na njegov brod. On je rekao da neće objasniti svoje prisustvo osim ako sovjetske diplomate nisu prisutne i da neće napustiti brod bez naređenja Moskve.
Dvojici sovjetskih diplomata koji su stigli u Karlskronu nije bilo dozvoljeno da vide komandanta Gušina ili da se ukrcaju na podmornicu. Jedan od sovjetskih diplomata rekao je da su uspostavili radio kontakt sa brodom i sa sovjetskom ambasadom u Stokholmu, ali su odbili da navedu šta je rečeno.
Portparol švedskog ministarstva odbrane rekao je da je otkriven radio saobraćaj između podmornice i jedenog razarača, od nekoliko sovjetskih brodova koji su stajali pored švedskih teritorijalnih voda.
Sovjetski ambasador u Švedskoj Mihail Jakovljev izrazio žaljenje zbog incidenta. Ali Švedska je rekla da je to nedovoljno. „Naš zahtev za istragom ostaje i neće biti odluke o spasavanju podmornice dok se ona ne završi“, rekao je ministar spoljnih poslova Ola Ulsten. U međuvremenu, prema švedskim oficirima, posada podmornice postaje nervozna. „Atmosfera na brodu je veoma napeta i razdražljiva“, rekao je jedan švedski vojni pukovnik.
Drugi oficiri u Karlskroni rekli su da kapetanu podmornice nije dozvoljeno da izađe na obalu jer su se sovjetski zvaničnici plašili da će prebeći. Naoružani švedski marinci i komandosi od utorka sa obližnjih švedskih ratnih brodova nadgledaju posadu podmornice sa oko 56 članova".
Rasplet:
Posada nasukane podmornice prihvatila je bez pogovora saradnju sa švedskim vlastima.
Kada su počela, prva saslušanja oficira su se vršila na podmornici, Šveđani su došli su do informacije da se podmornica nasukala jer joj se pokvario žirokompas.
Takođe prvi najstariji oficir (political officer onboard, Capt. Vasilij Besedin) tokom sedmočasovnog saslušanja je tvrdio da se podmornica nalazila u trenažnoj vožnji prema Poljskoj a kurs su trebali da zauzmu kod ostrva Bronholm, međutim po njegovim rečima pokvario se žirokompas, zbog čega je podmornica morala da ispliva i plovi malom površinskom brzinom 4-5 čvorova i da se baš tad podmornica iznenada nasukala, a kad je izašao iz nje shvatio je da je u Švedskoj. On je dodao i da je posle nasukavanja, lično smenio „komandatna podmornice“ (Anatolij Michailovitj Gusjtjin) zbog nesposobnosti i preuzeo upravljanje podmornicom i njenim odsukavanjem.
Ovoj priči, švedske vojne vlasti su poverovale i zaključile da se ipak radilo o obuci komandnog kadra za upravljanje podmornicom, a ne da je u pitanju špijunska delatnost. Dok je trajalo saslušanje mornara koji su svi redom to isto tvrdili do nasukane podmornice su stigli švedske remorkeri koji su krenuli u operaciju izvlačenja podmornice. Švedski remorkeri su bili spremni da krenu u izvlačenje podmornice, ali se situacija iznenada usložnila, kada je komandant podmornice odbio da je napusti i bude prebačen u bazu Karlskorona na saslušanje što su Šveđani tražili kao uslov da počne odsukavanje.
Dok su se švedske vojne vlasti natezale sa komandantom podmornice i prekinuli operaciju spasavanja i dodatno povećali broj naoružanih vojnika oko podmornice, sovjetski Savez je odlučio da diplomatija celu stvar reši na najbolji mogući način. U Noti, koju je Moskva poslala 1. novembra 1981. godine izraženo je žaljenje zbog incidenta koga su pravdali navigacionom greškom i neobučenošću posade podmornice. Moskva je dala naređe komandantu da bude saslušan, kao i da se nastavi sa izvlačenje zaglavljene podmornice.
Komandant je saslušan uz prisustvo sovjetskog ambasadora u Stokholmu. Zanimljivo je i to da je nota data tek pošto je komandant dobio šiforvane instrukcije od svog predpostavljenog u bazi Kaljingrad. Dok se diplomatija natezala sa izvlačenjem podmornice pojavio se još jedan problem, koji je izazvala prioroda. Došlo je do naglog povećanja oseka i pojave jakog vetra koji su ugrozili stabilnost podmornice i kojoj je pretilo prevrtanje. Takođe, postojala je i opasnost da dođe do izlivanja elektrolita iz akumulatora i trovanja i povređivanja posade. Da bi se to sprečilo ekspresno je podmornica odsukana i remorkeri su je odvukli dublje more kod Gasfjorda gde je nastavljeno ispitivanje posade.
Šveđani nisu baš mnogo verovali posadi, zbog čega je naloženo mornaričkim inženjerima da obave veštačenje navigacionih uređaja u podmornici. Veštačenje je potvrdilo da su komandant, prvi oficir kao i ostali članovi posade govorili istinu jer su bili tačni navodi da su navigacioni instrumeti bili pokvareni zbog nemara.
Cela afera završena je 8. novembra kada su Šveđani dali zeleno svetlo da podmornica se vrati u matičnu bazu u Kaljingradu. Osim toga Šveđani su Sovjetima ispostavili račun da plate čak 600.000 dolara, operaciju spasavanja zaglavljene podmornice.
Zvanična Moskva je platila račun Šveđanima, a doživela je i medijsku blamažu, jer su Šveđani dozvolili pristup medijima na ostrvo koji su izveštavali punih 12 dana o ovom slučaju o kome su počeli da bruje i ostali mediji u svetu. Švedski mornarički krugovi bili su zadovoljni jer su se ponadali da posle ove blamaže sovjetske podmornice neće više ni pomislita da se pojave u švedskim teritorijalnim vodama. Međutim to je bilo kratkog daha.
Kurir.rs/A. Mlakar
Nije bilo mira na Baltiku
Već 1982. godine broj misterioznih podmornica u teritorijalnim vodama Švedske je „naglo povećan“. Zvaničim vlastima su bukvalno pljuštale prijave da je nepoznata podmornica ponovo bila viđena kako zaranja ili zranja, zvukovi i misteriozna plovila koja su plovila u marku u blizini obale a zatim nestajala. Ova aktivnost umirila se tek posle raspada SSSR-a. Međutim teško je zamisli da su samo u eri Hladnog rata plovile tuda sovjetske podmornice..... i dalje je predmet nagađanja ostalo i da su možda u pitanju bile i podmornice suprtonog vojno-političkog bloka koji su se kretali u suprotnom smeru izviđajući baze na sovjetskoj stani obale. Inače spomenuti su patrolni brodovi tipa Spica II (Norrköping tada kao “torpedo boat”), jedan od njih imao je aktivno učešće u ovom događaju. HMS Västervik, je prvo učestvovao u blokadi prilaza nasukanoj podmornici, ali je poslužio i kao mesto za saslušanje sovjetskih oficira sa podmornice “137”, naravno uz već spomenuto prisustvo diplomatskih predstavnika. U čast tog zadatka, odlučeno je da on postane brod muzej i od 2000-te se nalazi u luci Karlskrona u okviru “Marinmuseum”. Inače, zadržano je stanje broda iz vremena povlačenja iz službe decembra 1997.
NE PROPUSTITE
