Ozersk, kodnog imena Grad 40, bio je rodno mesto programa nuklearnog oružja bivšeg Sovjetskog Saveza u zoru Hladnog rata. Na površini, to je bio čist moderan grad koji se mogao pohvaliti dobrim stanovanjem, prostranim parkovima i visokokvalitetnim školama kako bi privukao vrhunske nuklearne naučnike u zemlji. A njegova svrha se smatrala toliko važnom da su je ruske vlasti efektivno sakrile od ostatka zemlje i sveta.
Ali dok je rad Ozerske armije naučnika koji su razvijali ruske zalihe plutonijuma bio sakriven u tajnosti, pokazalo se da je teže obuzdati njegov uticaj na životnu sredinu. Danas je njegovo nasleđe zagađenja radijacijom donelo Ozersku titulu „Groblje Zemlje“.
Poreklo Ozerska može se pratiti od toga da su SAD bacile atomske bombe na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki 1945. na kraju Drugog svetskog rata. Uznemiren zastrašujućim novim oružjem za masovno uništenje, ruski lider Josef Staljin naredio je svojim naučnicima da izgrade nuklearni arsenal za borbu protiv američke pretnje.
Fabrika Majak duboko na Uralu osnovana je 1948. da bi razvila osnovne zalihe plutonijuma velikih razmera za sovjetsku atomsku bombu. Za posao su bile potrebne stotine radnika. Ozersk je osnovan u blizini, u početku kao neka vrsta straćara sa drvenim kolibama za smeštaj radnika. Ali tokom narednih godina, on je izrastao u moderan grad od 100.000 ljudi, sa mnogo njegovih građana koji rade u fabrici Majak.
Američka istoričarka životne sredine Kejt Braun opisala je Ozersk i njegove kolege nuklearne gradove u SAD kao „Plutopije“, spajanje reči plutonijum i utopija. Profesor Braun, koji je napisao Plutopiju: Nuklearne porodice, atomski gradovi i velike sovjetske i američke plutonijumske katastrofe, rekao je za Nine.com.au da su stanovnici Ozerska bili predmet zavisti većine Rusa. „Kada sam pisao o plutopiji, mislim na te posebne gradove sa ograničenim pristupom isključivo za operatere postrojenja za plutonijum koji su bili dobro plaćeni i živeli udobno. Ljudi koji su živeli u njima bili su 'izabrani'“, rekao je profesor Braun.
„Gradovi sa plutonijumom kao što je Ozersk pružili su divne mogućnosti jer ne samo da su stanovi bili veoma jeftini i plate veoma dobre, već su i škole bile dobre.“ Ozersk se nije pojavio na mapama i njegovi građani su izbrisani sa nacionalnog popisa. Stanovnicima je čak godinama bilo zabranjeno da kontaktiraju porodice i prijatelje. Decenijama je grad bio opasan ogradom od bodljikave žice i stražarskim stubovima, a ulazak je bio strogo kontrolisan.
Profesor Braun je rekao da su i ruska i američka vlada spremne da ulože korake kako bi razvile prednost u nuklearnom oružju. A 1957. godine jedan od rashladnih sistema u fabrici Majak, blizu Ozerska, pokvario je, što je dovelo do pregrevanja i eksplozije jednog od rezervoara koji je sadržao nuklearni otpad fabrike. Iako u samoj eksploziji nije bilo žrtava, više od 20 miliona kirija nuklearnog otpada odneo je vetar i razbacao se po obližnjim selima. Potpuni efekti oslobađanja radijacije Majaka i drugih incidenata bile su potrebne godinama, čak i decenijama da postanu potpuno očigledni, rekao je profesor Braun.
„Katastrofe s plutonijumom nisu bile velike, eksplozivne preko noći. To su bile usporene katastrofe koje su se dogodile tokom četiri decenije“, rekla je ona. Zvaničnici fabrike Majak takođe su naredili da se njen otpad odlaže u obližnja jezera i reke, koje se ulivaju u Arktički okean. Profesor Braun je rekao da je jedno od jezera u blizini Majaka toliko kontaminirano plutonijumom da su ga lokalni ljudi preimenovali u „Jezero smrti“.uske vlasti su decenijama prikrivale razmere zagađenja.
„Zahvaljujući iscrpnim naporima sovjetske vlade i ionako tajnovitoj prirodi lokacije, dugo vremena niko van Ozerske oblasti nije bio ni svestan da se to dogodilo. „Tek kada su odmetnuti sovjetski naučnici razotkrili zataškavanje 1970-ih, naučnici su počeli da shvataju razmere katastrofe.
Radioaktivno izlivanje dogodilo se i na drugim tajnim ruskim vojnim i industrijskim lokacijama. U avgustu 2019. zabeležen je kratak porast radioaktivnosti nakon misteriozne i smrtonosne eksplozije na poligonu ruske mornarice u Njonoksi na Belom moru. U eksploziji su poginula dva vojnika i pet nuklearnih inženjera.
Danas fabrika Majak sada služi mirnijoj svrsi prerade istrošenog radioaktivnog goriva. U Ozersku su mnoga ograničenja ublažena, a stanovnici su slobodni da napuste kada žele. Ali grad je i dalje okružen debelim zidovima i zaštitnim ogradama, a ulazak stranaca strogo kontrolišu vladini zvaničnici. I dok su uloženi napori da se očisti životna sredina, zagađenje zračenjem ostaje pretnja po zdravlje stanovnika.
Nedavna studija je pokazala da je kod stanovnika Ozerska više nego dvostruko veća verovatnoća da će razviti karcinom pluća, jetre i skeleta i daleko veća verovatnoća da će doživeti sindrom hroničnog zračenja. Profesor Braun kaže da se ruski aktivisti za zaštitu životne sredine i dalje suočavaju sa pretnjama i progonom zbog izlaganja nivoa radijacije. „Platili su veliku cenu u smislu krivičnog gonjenja od strane države i pretnji novčanim kaznama, pa čak i zatvorom“, rekla je ona. „Ali bili su odlučni da razotkriju ono što je zaista bila katastrofa po dizajnu.
Kurir.rs/9news
NE PROPUSTITE
