Cena goriva za građane Nemačke trenutno je najjasniji pokazatelj rata u Ukrajini. Jens Bojzen-Hogref sa Instituta za svetsku ekonomiju Kil objašnjava da postoji velika neizvesnost oko količine nafte na svetskom tržištu u narednim danima ili nedeljama, „a to dovodi do toga da dobavljači budu pokriveni visokim cenama”.
Ali u toj računici nešto nije u redu, na štetu građana: jer je svetska cena nafte zaista skočila na 137 dolara po barelu Brent-a, ali pada već više od nedelju dana – i trenutno je tek nešto viša od pre početka rata.
Drugim rečima, dizel na pumpi bi trebalo da bude oko 3 centa skuplji po litru, ali je i dalje 55 centi skuplji nego što je bio pre napada Rusije na Ukrajinu. Ko im stavlja taj novac u džep?
Novac koji ostavljamo za gorivo ide na više mesta: naftni koncern, dobavljač, rafinerija, benzinska pumpa i, naravno, država. Realna, dakle proizvodna cena goriva je jedva preko polovine onoga što plaćamo. Zatim uključuje troškove transporta, obrade, skladištenja, administrativne i distributivne troškove, a tu su i nameti na pitanja ugljenika - i naravno profit naftnih kompanija.
Ali postoji i zemlja koja žanje svoje: to radi skoro svaka država, a u Nemačkoj je to zapravo fiksna suma i iznosi 47,04 centa po litru dizela i 65,45 centi po litru benzina.
Dakle sa osnovnom porezom na energiju država nema koristi, nešto joj dođe u kasu preko poreza na dodatu vrednost koji dolazi povrh toga. Ali Boisen-Hogrefe ne veruje da u Berlinu lete čepovi za penušava vina jer je plus upitan.
Zbog cene goriva ljudi možda ne idu negde, na primer, na put, a onda će se spustiti PDV koji bi naplatili ako ljudi idu tamo na večeru ili prenoće u hotelu. I porez na prihod ugostitelja biće manji.
A vlasnici benzinskih pumpi? Po pravilu se iznajmljuju, a ugovorena je relativno čvrsta marža koju naplaćuje zakupac. A upravnik pumpe teško da će očekivati da se vozači naljute na cenu goriva i da onda od njega kupe, recimo, čokoladicu.
Drugim rečima, i oni imaju manje u džepu, a ne više ako je cena goriva tolika.
Zatim dolazi ono što rafinerije beru – i tu smo bliže odgovoru: jer Nemačka ne uvozi samo svu svoju sirovu naftu koja joj je potrebna, već i 41 odsto dizela koji se tamo troši.
Sve zemlje koje proizvode naftu pokušavaju da ponude tržištu gotov, dakle skuplji proizvod, a „naravno da možemo da zahvalimo gospodinu Putinu na visokoj ceni“, kaže ekonomista sa Lajbnic instituta Manuel Frondel.
„Postoje dugoročni ugovori sa Rusijom i po njima se sve isporuke plaćaju po cenama utvrđenim tim ugovorima.
Međutim, i nemačke rafinerije ovde uzimaju svoj danak, kaže nemački ekonomista Justus Haukap: „Ako već možemo da govorimo o zloupotrebi tržišnog položaja rafinerija, radije ne bih ništa rekao bez utvrđenih činjenica“, napisao je on u svom tvitu.
Da li je to njihova kalkulacija za budućnost jer se plaše neke nedavne potpune zabrane uvoza i nafte i naftnih derivata iz Rusije?
Aleksander fon Gersdorf, portparol grupe zainteresovanih strana Fuels & Energi, kaže da se to već dešava: „Naftne kompanije sukcesivno smanjuju uvoz nafte i dizela iz Rusije, na sopstvenu inicijativu, bez sankcija“, rekao je on za DV.
A Gersdorf ponavlja tvrdnju da je cena goriva i dalje tako visoka zbog „geopolitičke neizvesnosti“. Justus Haucap spekuliše da naftne kompanije u ovo doba visokih cena ubrzano pune svoje zalihe kako bi bile spremne ako dođe do embarga.
I ono što je posebno upadljivo: ne radi jedan, dva, ali na pumpama bilo koje kompanije cena je i dalje zastrašujuće visoka. Da li su se oko nečega dogovorili?
A to je – strogo zabranjeno ako bi se moglo dokazati. U svakom slučaju, nemačko ministarstvo privrede je već naložilo Kancelariji za nadzor tržišne konkurencije da pogleda šta se tu zaista dešava.
Kurir.rs/Net.hr
NE PROPUSTITE
