Jedanaestogodišnja Milena Uralova seća se da se onesvestila i da je, kada se osvestila, videla majku Jelenu kako plače. Povređena je dok su ona i njena porodica napuštale opsednuti ukrajinski grad Marijupolj pre dve nedelje.
Sada se oporavlja u relativno sigurnoj dečjoj bolnici u Zaporožju, nekih 200 kilometara dalje.
Zelena linija
Incidenta se seća i o njemu govori smireno, a zelena linija na njenom licu i vratu ukazuje na mesto na kom su jo doktori lečili rane.
- Sve je postalo crno i čula sam glasnu zvonjavu u ušima. Kad sam otvorila oči, mama me je držala u rukama. Spustila me je na zemlju i počela je da plače, da moli za pomoć - kaže ona.
Prema rečima njene majke Jelene, Milena je povređena kada su ruske trupe zapucale dok je porodica prolazila pored kontrolne tačke na putu iz Marijupolja ka Zaporožju.
Autobusi puni porodica stižu u ovaj grad pre nego što nastave put dalje ka zapadu. Skoro četvrtina od 44 miliona stanovnika Ukrajine morala je da napusti svoje domove i skloni se ili u drugom kraju zemlje ili u inostranstvu.
Oprečne informacije
Pored Milene je Saša, jedanaestogodišnji dečak, takođe iz Marijupolja. Sedi na krevetu, a veliki zavoj mu je na nosu. To je posledica raketnog udara koji se dogodio dok se igrao s drugarima.
- Mnogo sam se uplašio, svuda je bila krv - kaže on.
Marijupolj, lučki grad kraj Azovskog mora, postao je simbol patnji tokom više od mesec dana od početka ruskog napada na Ukrajinu, koji Kremlj zove „specijalnom operacijom“ s ciljem „demilitarizacije i denacifikacije“ zemlje. Prema tvrdnjama zvaničnika tog grada, skoro 5.000 ljudi, uključujući tu 210 dece, ubijeno je od početka rata.
Rusija odbacuje tvrdnje da napada civile, ali lokalne vlasti tvrde da je najmanje 80 odsto grada uništeno, a Ujedinjene nacije su upozorile na ekstremno loše uslove u Marijupolju.
Oni koji stignu do Zaporožja, uglavnom nakon opasnog puta kolima ili autobusima, pričaju o razorenim zgradama, nestanku struje, grejanja i vode, tome kako su palili vatre da se zagreju ili da otope sneg kako bi imali tečnosti.
Grad je nestao
- Marijupolj je nestao, uništen je bombama - kaže Katja Semenjuk (77) dok sedi ispred supermarketa pretvorenog u prihvatni centar za raseljene.
Ona je stigla u Zaporožje posle nedelja provedenih u skloništima Marijupolja, gde se sklonila nakon što su bombe razorile njenu kuću u obližnjem selu.
- Imali smo kuću, imali smo sve... A sad nema ničega - kaže ona.
Za mnoge koji su pobegli budućnost je neizvesna jer niko ne zna koliko će borbe trajati.
Ipak, Milena, devojčica zaljubljena u gimnastiku, ima svoje želje. Kako je njen grad u ruševinama, njena porodica planira da ode u obližnju Litvaniju.
- Imam san da kada stignem u Litvaniju, nađem gimnastičku salu i ponovo treniram - kaže ona.
Ispovest bliznakinja iz Marijupolja
Nismo želele da umremo na putu
Dva dana lutanja kroz razoreni Marijupolj bila su potrebna da bliznakinje Hana i Anastasja Hrečkina nađu prevoz iz grada.
- Izgubila sam nadu jer niko nije hteo da nam stane - kaže Anastasja, 22-godišnja studentkinja psihologije.
Zajedno s majkom, tetkom, rođakom i prijateljicom, dve sestre su odlučile da napuste Marijupolj nakon nešto više od dve nedelje opsade. Kako priča, kad su pokušale da pobegnu, granatiranje je bilo toliko intenzivno da su svakih pet do deset minuta morale da stvari ostave na ulici i potraže sklonište.
Tek drugog dana im je stao jedan čovek koji je bežao s porodicom. Njih šestoro se smestilo na četiri sedišta.
- Bio je to najsrećniji trenutak tog dana - kaže Hana.
Sestre kažu da su htele da ostanu u gradu i posle dve nedelje, ali da su uslovi bili sve gori.
- Želeli smo da ostanemo, nadali smo se da će napadi stati - kaže ona.
- Mislile smo da će neko doći po nas. Jednostavno nismo znale šta se dešava u ostatku zemlje - dodaje Anastasja.
Kolima su se prebacile do Berdijanska i tu su uspele da se smeste u autobus Crvenog krsta koji bi ih prebacio do Zaporožja. Međutim, rakete su u jednom trenutku zaustavile i autobus.
- Imala sam napad panike. Mislila sam da smo pobegli iz Marijupolja, nisam želela da umrem na putu - kaže Anastasja.
- Želimo da budemo u Ukrajini, ali više nema sigurnog mesta - poručuje Hana.
- Uvek postoji opasnost od nove opsade. Ne želim da prolazim kroz sve to ponovo - dodaje njena sestra.
Spas u stripu
Kada je raketa pogodila jednu od zgrada u opsednutom Marijupolju, Karina Ivaščenko (14) uzela je olovku i notes u ruke i počela da crta.
Dok je živela u gradu na svakodnevnom udaru bombi, Ivaščenkova kaže da su joj crtanje i pisanje ne samo pomogli da ne razmišlja o ratu već da se izbori sa svime što je osećala.
- Crtala sam svoje strahove. Plašila sam se rata, plašila sam se pucnjave na ulicama... Sedeli smo u podrumu, a zidovi su se tresli - rekla je Karina za Rojters.
Zajedno sa susedima, ona i njena porodica su našli sklonište u podrumu zgrade u kojoj su živeli. I tu su bili skoro dve nedelje, a onda su uspeli da napuste grad i dođu do Poljske.
Tokom života uz sirene, nalete aviona, eksplozija, Karina je pobegla u umetnost. Sebe je predstavila kao lik iz stripa i tu je izražavala svoja osećanja, misli, iskustva. Neke njene ilustracije govore o zvukovima koje je čula, druge predstavljaju svakodnevni život u Ukrajini. Sve vreme provedeno u podrumu nisu imali struje, grejanja i dovoljne količine vode.
Crni dim
- Kad sam iz podruma izašla na površinu, sve kuće su gorele. Crni dim je bio svuda. Sve kuće, sve staklo - sve je jednostavno nestalo. Bilo je zastrašujuće, nikad nisam videla ništa slično. Bio je to pakao - kaže ona.
Karina, njena majka, baka i deka uspeli su da stignu u Krakov. Njen otac je ostao u Ukrajini.
- Tek sada, posle mnogo vremena, više nemam potrebu da crtam, osećam se sigurno - kaže ona.
Kurir.rs/James Mackenzie, Ivan Lubysh, Anna Lubowicka (Reuters)
NE PROPUSTITE
bonus video:
