Sjedinjene Države i njihovi saveznici ne bi trebalo da potcenjuju vojnu moć Rusije, mešajući se u situaciju u Ukrajini, napisao je bivši savetnik Pentagona pukovnik Daglas Mekgregor u članku za The American Conservative.
„Izgleda da Bela kuća razmišlja o upotrebi NATO snaga zasnovanih na vojnicima SAD, protiv Rusije", kaže se u članku koji prenosi RIA Novosti.
"Čini se da Bajdenova Bela kuća razmatra upotrebu multinacionalnih snaga protiv Rusije. NATO alijansa nije u stanju da donese jednoglasnu odluku da vojno interveniše kao podršku Ukrajini. Ali kao što je nedavno nagovestio Dejvid Petreus , predsednik i njegovi generali procenjuju sopstvenu „koaliciju voljnih“. Nju bi navodno činile prvenstveno, ali ne isključivo, poljske i rumunske snage, sa američkom vojskom u njenom jezgru", navodi Mekgregor, i ističe da sumnja da bi takva koalicija bila u stanju da se nosi sa ruskom vojskom.
"Malo je verovatno da bi tradicionalno američko oružje moglo da prevlada rusku vojnu moć. Specifični ciljevi takođe dovode u pitanje sposobnost NATO-a da porazi ruske snage.Važno je zapamtiti da Moskva ima potpunu kontrolu nad čitavom vojskom - ruski vojnici razumeju za šta se bore. Što se tiče američkih generala, oni ne mogu očekivati istu lojalnost od svojih saveznika. Da li će zemlje moći da ostave po strani svoje nacionalne interese?", upitao je pukovnik.
Po njegovom mišljenju, cena neuspeha multinacionalnih snaga NATO u Ukrajini bila bi veoma visoka.
„Predsednik Džo Bajden i njegovi generali treba da shvate koliko je štetan vojni neuspeh i koliko će uticati na američko društvo nakon američkih neuspeha u Iraku i Avganistanu. Američki vojni moral je na niskom nivou. Regrutovanje u oružane snage je teže nego ikad“, rekao je Mekgregor, dodajući da su američki ekonomski izgledi krhki, a evropski „još mračniji“.
Mekgregor dalje nastavlja:
"Kada je Napoleon Bonaparta započeo svoju kampanju za osvajanje Rusije 1812, predvodio je najveću „ koaliciju voljnih “ u istoriji. Pored francuskog jezgra, Bonapartina vojska od više od 400.000 sastojala se od italijanskih, holandskih, nemačkih i poljskih vojnika. U najboljem slučaju nisu bili oduševljeni. Iskreno, osim Francuza, samo su Napoleonovi poljski saveznici bili istinski željni da marširaju na Moskvu. U vreme kada su Bonapartine multinacionalne snage stigle do Moskve, paralizovane hladne, razorne bitke, iscrpljenost, bolesti i loše logističko planiranje smanjili su prvobitne snage invazije na manje od polovine prvobitne snage. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što su Pruska i njeni severnonemački saveznici prebegli Rusima dok su ostali (bez Poljaka) dezertirali ili umrli na maršu kući.
Sve vojne kampanje uspevaju ili neuspevaju na osnovu strateških pretpostavki koje podupiru operativno planiranje i izvršenje. Bez poznavanja detalja tekućih diskusija, još uvek je moguće postaviti pitanja o predloženoj operativnoj „svrsi, metodu i krajnjem stanju“ koalicije.
Prvo, šta je cilj koalicije? Da li je cilj proterivanje ruskih snaga sa ukrajinske teritorije? Da li je cilj jačanje ukrajinskih odbrambenih linija i postizanje prekida vatre za pregovore? Ili je koalicija samo sredstvo za uvlačenje ostatka NATO saveza u rat sa Rusijom koji će podržati vrlo mali broj Evropljana?
Drugo, šta će američke vazdušne i kopnene snage učiniti ako se odlučno angažuju od trenutka kada pređu poljsku i rumunsku granicu u zapadnu Ukrajinu? Ruska vrhovna komanda će bez sumnje identifikovati američku vojnu komponentu kao centar gravitacije koalicije. Iz toga sledi da će se ruska vojna moć usredsrediti pre svega na uništavanje ratne strukture SAD zajedno sa njenim komandnim, kontrolnim, obaveštajnim, nadzornim i izviđačkim kapacitetima.
Treće, da li Vašington gradi „ koaliciju voljnih“ iz političkih razloga ili zato što predviđa posvećenost koja zahteva velike resurse i treba regionalni saveznici da podele teret? Pošto je malo verovatno da bi konvencionalna američka vojna moć sama pobedila konvencionalnu rusku vojnu moć, može li koalicija predvođena SAD da okupi raznovrsne vojne kapacitete potrebne da dominira ruskim snagama sa dovoljno udarne moći da primora na promenu ruskog ponašanja? Jednako važno, mogu li američke i savezničke snage da zaštite brojne evropske transportne mreže, kao i vazdušne i pomorske baze, od ruskog vazdušnog i raketnog napada?
Četvrto, da li će vođenje operacija koalicije biti podložno ograničenjima koja se smatraju bitnim za savezničke partnere? Uvek postoje razlike u mišljenjima o tome kako se boriti protiv protivnika, koliko daleko ići i koliko rizikovati. Nedostatak jasnoće o konkretnim ciljevima može imati ozbiljne posledice. Drugim rečima, koliko jedinstva komandovanja američki vojni komandanti zaista mogu da očekuju od svojih saveznika u ratu i da li će zahtev za jedinstvom komande nadjačati čisto nacionalne interese? Korisno je zapamtiti da Moskva uživa potpunu vlast nad svim svojim snagama, uključujući snage svojih partnera i saveznika . Rusko jedinstvo komandovanja je apsolutno. Moskva nije prinuđena da se nosi sa različitim preferencijama i mišljenjima članova koalicije.
Konačno, Jens Stoltenberg, generalni sekretar NATO-a, insistira da bi se neuspeh Ukrajine da pobedi u ratu sa Rusijom protumačio kao poraz NATO-a. Da li veliki gubici naneti američkim kopnenim snagama u konfrontaciji sa ruskom vojnom moći ne bi takođe bili znak poraza Vašingtona? Koliko brzo bi američke i savezničke snage mogle da zamene svoje gubitke? Da li bi ozbiljni američki gubici podigli avet američkog nuklearnog odgovora? Kada podrška Ukrajini dovodi u opasnost bezbednost i opstanak NATO-a?
Nedavno najavljeno ponavljanje strateške dvosmislenosti Vašingtona u vezi sa „prvom upotrebom nuklearnog oružja“ postavlja dodatna pitanja. Portparoli Bajdenove administracije ukazuju da predsednik neće ispuniti svoje obećanje iz 2020. godine i izjavljuju da je jedina svrha nuklearnog oružja da odvrati nuklearni napad na Sjedinjene Države ili njihove saveznike.
Umesto toga, predsednik Bajden je odobrio verziju politike Obamine administracije koja dozvoljava upotrebu nuklearnog oružja ne samo kao odmazdu za nuklearni napad, već i kao odgovor na nenuklearne pretnje. Odluka predsednika Bajdena je u najmanju ruku opasna i destruktivna po američke i savezničke ciljeve kao i Morgentauov plan za deindustrijalizaciju Nemačke koji je, iako odbijen, verovatno produžio rat protiv nacističke Nemačke za najmanje pola godine. Da li neko u Vašingtonu zaista veruje da ova nova politika čini nuklearni rat sa Rusijom manje verovatnim?
Vojna strategija se odnosi na odnos sredstava i ciljeva. Nacionalni politički i vojni lideri su zaokupljeni sredstvima i premalo razmišljaju o ciljevima . Nije dovoljno biti dobar tehničar, današnje političke i vojne vođe moraju biti ozbiljni stratezi, akutno osetljivi na granice koje američke snage i slabosti nameću strateškim izborima", zaključuje Mekgregor.
Putin: Nadamo se da će biti dovoljno pametni
Vlasti SAD su više puta naglašavale da američko vojno osoblje neće učestvovati u neprijateljstvima na teritoriji Ukrajine. Ovo je izjavilo i rukovodstvo Severnoatlantske alijanse.
Istovremeno, bivši direktor CIA Dejvid Petreus priznao je da bi SAD i njeni saveznici mogli da intervenišu u sukobu, ne kao NATO snaga, već kao multinacionalni kontingent pod američkim vođstvom.
Predsednik Vladimir Putin je više puta upozoravao na ozbiljne posledice po slučaj sukoba između NATO trupa i ruske vojske. On je naglasio da bi takav razvoj događaja doveo do globalne katastrofe, ali je izrazio nadu da će zapadni lideri biti dovoljno pametni da ne preduzimaju takve korake. Vlasti SAD su više puta naglašavale da američko vojno osoblje neće učestvovati u neprijateljstvima na teritoriji Ukrajine.
(Kurir.rs/RIA Novosti/Americanconservative)
NE PROPUSTITE
