Drugog marta ove godine, Santijago Kafiero, argentinski ministar inostranih dela, vlade koja preokreće skoro sve iz doba prethodnog predsednika Maurisija Makrija, je u Nju Delhiju, u Indiji, na skupu Dvadesetorice, lično izjavio britanskom kolegi, Kleverliju, da dogovor, iz 2016, dve države o Malvinima više ne važi.
Loš ishod pregovora iz 2016. za Argentinu je možda bio izazvan i obilnim količinama vina Merlo iz podruma britanske ambasade u Buenos Ajresu koje je tada podstaklo tadašnjeg argentinskog zamenika ministra inostranih dela, pod pronatovskim i neoliberalnim predsednikom Makrijem, Karlosa Foradorija, da, po sećanju tadašnjeg ambasadora Dvora Svetog Jakova, Alana Dankana, stavi potpis na dogovor da se obe države slažu da se ne slažu o suverenitetu Folklanda, tj. Malvina.
Najava Argentine naišla je na oštre kritike u Velikoj Britaniji, koja takođe tvrdi da ima vlast nad Foklandskim ostrvima. Posle sastanka s Kafierom, ministar spoljnih poslova Velike Britanije Džejms Kleverli oglasio se na Twiteru kako bi osudio plan Argentine da ponovo razmotri pregovore o Foklandskim ostrvima.
"Foklandska ostrva su britanska".
Čija su zapravo ostrva, britanska ili argentinska? Kako je došlo do poslednjeg kolonijalnog rata u 20 veku, za Kurir je napisao tekst doktor Višeslav Simić profesor geopolitike i geoekonomije na univerzitetu Tehnologiko de Monterej u Meksiku. Njegov autorski tekst o Foklandima, odnosno Isas Malvinas objavićemo u nastavcima
Suština sukoba u vezi sa suverenitetom između Britanije i Argentine je u tumačenju prava na samoopredeljenje i prava posedovanja – Britanija tvrdi da stanovništvo ostrvlja ne želi da bude deo Argentine već Britanije, dok Argentina tvrdi da je imovina države nepromenjiva uprkos trenutnoj želji određenih stanovnika da budu ili ne budu njeni državljani. Zanimljivo je da Britanija ima jedan stav kada se radi, recimo, o masovnim referendumima stanovnika Donbasa, ili volje stanovnika Republike Srpske, dok ima drugačiji stav o, recimo, stavu par tuceta predstavnika albanske manjine u Srbiji, koji su u ”parlamentu” na teritoriji, između ostalih, i Britanijom okupirane pokrajine Kosovo i Metohija odlučili da neće više biti deo Srbije.
Danas na ostrvima živi manje od 4000 stanovnika koji su 1983, odmah posle tzv. Folklandskog rata, dobili britansko podanstvo, i koji su se marta 2013. na referendumu izjasnili da žele da budu deo Ujedinjenog kraljevstva (skoro kao u svojevremeno, od Britanije, oštro kritikovano Staljinovo ili Maovo doba, skoro 99% glasača je glasalo za ono što je vlast želela da bude rezultat referenduma!).
Nije samo problem argentinskog ili britanskog suvereniteta ono što diže pitanje ostrvlja na međunarodni nivo – to je i strepnja svih vlada (i stanovnika!) Latinske Amerike da Britanija (NATO) na ostrvima drži nuklearno oružje, i da će ostrva koristiti u budućim (sada sigurnim!) ratovima protiv Rusije i Kine. Većina stanovnika Latinske Amerike je na strani Argentine samim time što je Britanija u Evropi, tj. na drugoj strani sveta i na suprotnoj hemisferi, i politički potpuno suprotna uverenjima narodnih masa celog jednog kontinenta. Naročiti otpor britanskom bivstvovanju u zoni Latinske Amerike proizilazi iz viđenja Britanije kao sluškinje Amerike, koja će izazvati razaranja i stradanja kontinenta koji ne želi da bude umešan u sukobe koje izazivaju kolonijalne i eksploatatorske sile na samrti, kako bi sebi produžile vek trajanja.
Promena geopolitičkog rasporeda snaga, i očigledna propast Zapada i NATO-a, su navele Argentinu, koja se jasno i javno svrstala na stranu ”novog poretka”, da ponovo pokrene pitanje suvereniteta nad ovim ostrvljem. Još 2012, tadašnja predsednica Argentine, Kristina Kirčner, je odbila da prisustvuje otvaranju Olimpijade u Londonu, a argentinski hokejaši su na ulicama Stenlija snimili svoj trening, tvrdeći da se ”na tlu Argentine spremaju za takmičenja na tlu Britanije”.
Tada je Međunarodni olimpijski komitet dao izjavu (koja već predugo služi kao mera licemerstva i prodaje dostojanstva Zapadu) da ”Olimpijada ne treba da bude forum gde će se iznositi politička pitanja i da MOK žali što se dešavaju pokušaji da se pažnja javnosti skreće sa Olimpijade na politiku”. Napetost je pala tokom vladavine Zapadu pokornih političara (2015.-19.) ali se posle toga ponovo zategla.
Oko martovskih ida često dolazi do sudbonosnih preokreta – 2. marta ove godine, 13 dana pre ida, Santijago (Sveti Jakov) Kafiero, argentinski ministar inostranih dela, vlade koja preokreće skoro sve iz doba prethodnog predsednika Maurisija Makrija, je u Novom Deliju, u Indiji, na skupu Dvadesetorice, lično izjavio britanskom kolegi, Kleverliju, da dogovor, iz 2016, dve države o Malvinima više ne važi.
Loš ishod pregovora iz 2016. za Argentinu je možda izazvan i obilnim količinama vina Merlo iz podruma britanske ambasade u Buenos Airesu koje je tada podstaklo tadašnjeg argentinskog zamenika ministra inostranih dela, pod pro-natovskim i neoliberalnim predsednikom Makrijem, Karlosa Foradorija, da, po sećanju tadašnjeg ambasadora Dvora Svetog Jakova, Alana Dankana, stavi potpis na dogovor da se obe države slažu da se ne slažu o suverenitetu Folklanda, tj. Malvina. Možda su Britanci uvežbali taj trik u Dejtonu -- Džonijem Vokerom olakšavajući Miloševiću da preda Sarajevo a da ne dobije nikakve garancije za suverenitet nad KiM?
S obzirom da su sami Britanci nedavno izjavili da nemaju oružje za ratovanje duže od dva dana, možda će Argentina uskoro slediti primere Kolektivnog Zapada (na KiM i na Ukrajini) kako se obezbeđuje suverenitet nad nekom teritorijom. To su već probali dva puta a na kastiljanskom jeziku postoji izreka: ”Tersera es la vensida!” – Treća sreća! Videćemo…
Kurir.rs/dr Višeslav Simić
NE PROPUSTITE
