POLEMIKA SE NASTAVLJA: Zločini silovanja u Švedskoj – između fakata i floskula!

Povodom saopštenja Njene Ekselencije, ambasadorke Kraljevine Švedske u Srbiji, Anike Ben David, objavljenog na sajtu Kurira 17.03.2023., a u vezi članka pod nazivom "SILOVANJE ŠVEDSKE: Kultura seksualnog delikta u najvažnijoj zemlji Skandinavije! Kako je migracija promenila sve!", potpisanog od strane Milana M. Babića, autor prvobitnog teksta oglašava se ovim člankom kao odgovor na tvrdnje Njene Ekselencije.

Autor se, pre svega, izvinjava čitalaštvu na neprecizno iznetom podatku u ranijem članku, u kome je tvrdio da se na godišnjem nivou u Švedskoj prijavi oko 8000 slučajeva silovanja. Taj broj je, zapravo, značajno viši, odnosno 9668 (od 26688 seksualnih delikta), koliko je prijavljeno 2021. Pri tome, broj prijavljenih slučajeva silovanja u Švedskoj prikazuje stabilan rast od 4,16% više slučajeva svake godine. Dakle, navedeni, kao i podaci koje ćemo navesti, blago rečeno, ne idu u prilog tvrdnjama Nj.E.

Sam primer koji je Nj.E. navela o „svakodnevnom silovanju žrtve u braku tokom godinu dana“ (koje se kvalifikuje kao 365 slučajeva silovanja) ne ide u prilog njenoj zaključnoj tvrdnji o „većoj spremnosti Šveđanki da prijave zlostavljanje“ od pripadnica drugih nacija. No, da se ne bavimo logičkim konstruktima, navešćemo samo podatak državne institucije Švedski nacionalni savet za prevenciju kriminala, na koju se Nj.E. poziva (koji je preneo Amnesti Internešnal u svom izveštaju), a koji govori da u Švedskoj oko 80% slučajeva silovanja ostane neprijavljeno, odnosno da se ukupan broj silovanja u Švedskoj na godišnjem nivou kreće oko 30000 slučajeva. Na jednom mestu saopštenja Nj.E. tvrdi da je kvantifikovani visoki broj krivičnih dela silovanja u Švedskoj, verovatno, usled postojanja statističkog modela koji je različit od onog u većini drugih zemalja, ali na kraju ipak priznaje: „Prema gore pomenutoj anketi Nacionalnog saveta za prevenciju kriminala, žene u Švedskoj su više izložene silovanju od žena u zemljama južne i istočne Evrope, poput Španije, Portugala, Poljske i Grčke, čak i nakon usaglašavanja statistike.“, što je zaista korektan i pohvalan zaključak.

Dalje u svom saopštenju Nj.E. tvrdi „Kako se definicija silovanja u švedskom zakonu proširila, teško je uporediti stepen prijavljenih zločina tokom vremena.“ Imajući u vidu da je definicija silovanja doneta od strane švedskih zakonodavnih institucija, koje (bi trebale da) predstavljaju stavove i sentiment švedskog građanstva o određenim pitanjima, ostaje nejasno zašto je na ovom mestu Nj.E. pokušala da relativizuje sam pojam silovanja. Da je autor ovog odgovora kojim slučajem pripadnik nežnijeg pola, komentar ovog „poentiranja“ Nj.E. bi verovatno bio u mnogo grubljem tonu.

U svom uvodnom izlaganju Nj.E. razmatranja izneta u prethodnom članku etiketira „rasnom diskriminacijom“. Autor je naveo i razmatrao podatke koje je dobio upravo od švedskih institucija i švedskih i drugih zapadnih medija, kao i od drugih socioloških istraživača, a koji tvrde da 58% osuđenih silovatelja nije rođeno u Švedskoj. Pri tom se drži preuzete statistike iz navedenih izvora, a koja govori da su oko 40% vinovnika od ukupnog broja silovatelja upravo sa Bliskog Istoka i iz Afrike. Autor u prethodnom članku nije citirao podatak da je čak 6% silovatelja iz Avganistana, kao i da je 80% silovatelja u slučajevima kada žrtva nije poznavala napadača, rođeno van Švedske. Neka čitaoci sami izvuku zaključke iz ovih podataka. Nije jasno zašto Nj.E. spočitava autoru razmatranje podataka koji su navedeni u respektabilnim zapadnim izvorima „rasnom diskriminacijom“, ukoliko su takva razmatranja, što linkovi pokazuju, na Zapadu dozvoljena. Autor želi da podseti Nj.E. da su u pravnoj državi vrednosti slobode govora i slobode medija „stariji“ od ideologizovanog koncepta „političke korektnosti“, a naročito od bilo čijeg stava koji bi mogao da predstavlja zapadnjački moralistički ekskluzivizam.

Autor referentnog članka pohvaljuje napore istražnih i pravosudnih organa Kraljevine Švedske, koji su tokom poslednjih osam godina uspeli da povećaju broj osuđenih silovatelja sa 190 na 330 godišnje (od oko 9600 prijavljenih, odnosno 30000 procenjenih ukupnih silovanja godišnje), ali isto tako odgovorno tvrdi da je ovaj stepen kažnjivosti daleko od prihvatljivog za bilo kakvu pravnu državu. Autorov stav se može izvući iz već navedenog izveštaja Amnesti Internešnal, ali treba navesti da istu ocenu o nekažnjivosti silovatelja u Švedskoj iznose i pojedini švedski mediji, tvrdeći da „silovatelji u Švedskoj uživaju u nekažnjivosti.“

Istakli bismo takođe da nam je jako žao što Nj.E. u svom saopštenju nije dala zvaničan komentar ili prenela zvaničan stav švedskih pravosudnih institucija o slučaju „silovanja“ za koje je bio optužen Džulijen Asanž, a koji smo naveli u prvobitnom članku. Stoga ćemo prepustiti čitalaštvu da izvuče sopstvene zaključke iz ovog slučaja.

Zatim bismo napomenuli i par vrlo indikativnih primera ovakvog zločina koji su registrovani u Švedskoj. Pre svega, jedan slučaj iz 2017., koji je dospeo i u srpske medije, kada su trojica mladića grupno silovala tridesetogodišnju žrtvu prenoseći uživo video svog zločina preko Fejsbuka u grupi sa preko 60000 članova. Treba pomenuti i slučaj iz 2016., kada su petorica migranata na ostrvu Gotland silovali ženu sa invaliditetom, posle čega ih je, uprkos reakcijama javnosti, tužilac pustio na slobodu jer se žrtva u invalidskim kolicima „nije dovoljno opirala silovanju“. Najzad, da pomenemo i slučaj iz 2020. (a koji se ne tiče direktno fizičke bezbednosti žena), kada su dva mladića silovala i žive sahranili na groblju druga dva mladića. Istakli bismo i to, hipotetički govoreći, da se bilo koji sličan slučaj desio u zemlji koja baštini više vrednosti lične i fizičke bezbednosti, poput Srbije, budimo sigurni da bi čitava javnost bila na nogama sve dok se slučaj ne reši, a vinovnici primerno kazne, što se, na primer i desilo prilikom poslednjeg nepočinstva serijskog silovatelja u javnosti poznatog kao „Malčanski berberin“.

U zemljama koje ženskoj populaciji pružaju realne, a ne samo deklarativne garancije fizičkog integriteta i lične bezbednosti, broj prijavljenih silovanja se, u odnosu na cifre koje figuriraju u Švedskoj, nalazi na nivou statističke greške. Ilustrativan je primer Srbije, u kojoj je 2018. prijavljeno 76 silovanja i u kojoj je procenat rešenih slučajeva tri puta veći nego u Kraljevini Švedskoj. Stoga i ne čudi kvalifikacija koja se u zapadnoj javnosti, ali i akademskim krugovima etablirala, a koja glasi da je „Švedska – zapadna prestonica silovanja“.

Autor ovih redova bi, na kraju, da pozove čitalaštvo da samo izvuče zaključke iz podataka navedenih u ovom, a i prethodnom članku. Ali isto tako i da pozove Njenu Ekselenciju, ambasadorku Kraljevine Švedske u Srbiji, Aniku Ben David da iskoristi mogućnost koju joj pruža ovaj medijski portal da kvalitetnije činjenicama potkrepi svoje tvrdnje. I sam autor bi joj na tome bio veoma zahvalan jer bi se na taj način rešile mnoge nedoumice u vezi ovog značajnog pitanja.

Milan M. Babić, politikolog, doktorand bezbednosnih nauka

Kurir.rs/Milan M. Babić