Na snimku koji je postao viralan nakon napada Hamasa, ona je nosila crvenu maramu preko ramena i zajedno sa desetinama drugih prestravljenih posetilaca festivala mahnito je trčala u zaklon, a zatim se popela u zadnji deo automobila koji ju je odveo na sigurno. Nedeljama se svet pitao da li je uspela da pobegne i preživi, a sada ju je pronašao "Daily mail" i razgovarao sa njom.
Reč je o Vladi Patapov, 25-godišnjoj majci deteta rođenog u Ukrajini, koja danas živi u Ašdodu, u Izraelu, gde radi kao organizatorka venčanja. Dok opisuje košmar kroz koji je prošla na festivalu, Vlada svako malo brizne u plač. Veći deo tog užasnog dana bila je odvojena od svog partnera Matana, gledajući kako joj pucaju u prijatelje i bežeći od naoružanih napadača. Prošla su skoro 24 sata pre nego što se vratila kući i konačno mogla da zagrli svoju trogodišnju ćerku Romi.
"Nisam baš pričala o tome šta se dogodilo do sada, i dalje je veoma bolno. Podelila sam užas tog dana sa svojom porodicom i još uvek svakog jutra zahvaljujem Bogu što sam živa", rekla je Vlada.
"Ponekad se osećam krivom što sam ja preživela, a drugi nisu. Ono što mi se dogodilo možda je trajalo samo 18 sati, ali za mnoge bol još traje i stalno razmišljam o taocima koji su još uvek u Gazi. Ne smemo ih zaboraviti", rekla je ona.
Čudno je, kaže, da uopšte nije htela da ide na festival.
"Matan je dobio karte, otišli smo sa prijateljem, ali sam sve vreme imala osećaj da nešto nije u redu. Romi je tog dana bila veoma tiha, a obično uvek trčkara i igra se sa svojim igračkama, ali tog dana je bila mirna. Sada sam sigurna da je predosećala da će se nešto strašno dogodit", kaže Vlada.
Po dolasku na mesto festivala u Reimu, samo nekoliko kilometara od granice sa Gazom, Vlada, Matan i njena prijateljica Mai postavili su šator i proveli veče u razgovoru.
"Sećam se da je atmosfera bila veoma čudna, ljudi su se zabavljali i igrali, ali za mene nije bilo energije, nisam plesala što inače radim kada idem na ovakve festivale. Bilo je oko 3 sata ujutru i legla sam na prostirku da spavam", rekla je.
"Mislila sam da je čudno organizovati festival tako blizu granice sa Gazom i da bi rakete verovatno letele tu i tamo, ali sam zaključila da organizatori festivala ne bi održali festival da su mislili da je opasno."
Uzbuna u 6.30
Vlada se probudila u 6.30 kada joj je zazvonila aplikacija na telefonu za uzbunu o vazdušnom napadu.
"Tražila sam Matana i Mai i odmah čula pucnjavu. Bilo je glasno i veoma blizu nas. Nekoliko sekundi nisam znala šta se dešava, a onda je Matan samo viknuo da moramo da trčimo do auta. Rakete su počele da padaju i naređena je evakuacija, ljudi su počeli da beže do svojih automobila. Mislim da su ljudi u početku mislili da je to samo jedan od onih rutinskih raketnih napada iz Gaze, a tek kasnije, kada smo pogledali u svoje telefone, shvatili smo da je to prava invazija i da su ovi teroristi hteli da nas ubiju", rekla je ona.
"Ni dan danas ne razumem zašto se to dogodilo. Bio je to samo muzički festival, bilo je mirno, ljudi su igrali, došli su i ubili ljude, neke od mojih prijatelja. Zašto?", pita se Vlada.
Dok su svojim automobilom pokušavali da pobegnu sa festivala, ugledali su naoružanog čoveka.
"Svi su trubili, ja sam bila na suvozačevom sedištu, Mai pozadi, a Matan je vozio. Tada smo ispred nas ugledali čoveka u vojnoj uniformi. Mislili smo da je to izraelski vojnik i da će sve biti u redu, a onda je izašao momak nekoliko automobila ispred nas i vojnik ga je ubio. Sada znam da je to bio terorista."
"Svi smo se sagnuli, a meci su počeli da pogađaju automobile oko nas. Ne znam kako, ali nismo pogođeni, Matan je uspeo da nas preokrene da pokuša da izađe na drugu stranu. Bio je haos, svuda su bili napušteni automobili i uspeli smo da dođemo do skloništa pored puta, gde nam je policajac vikao da nastavimo da vozimo na istok ako želimo da ostanemo živi. Matan je nastavio da vozi, ali nismo stigli daleko i onda smo videli teroriste na automobilima, motorima i kamionima kako dolaze ka nama i pucaju. Pokušali smo da vozimo preko polja, ali smo se zaglavili pa smo svi izašli i pokušali da pobegnemo trčanjem".
Gutajući suze, Vlada je nastavila:
"Negde sam se odvojila od Matana i nisam znala gde je. Počela sam da trčim sa Mai i stigli smo do nekog drveća. Oboje smo plakali. Nismo znali šta da radimo ni kuda da idemo i jedino o čemu sam mogla da razmišljam bila je Romi. Njeno lice mi je stalno bilo pred očima i govorila sam sebi da zbog nje moram da preživim. Tako smo Mai i ja ponovo počele da trčimo i tada je nastala slika sa crvenim šalom. Posle toga sam ušla u auto mog anđela, čoveka po imenu Josef Ben Avu. Zaustavio se i rekao nam da uđemo, što smo i uradili. Bilo nas je osmoro u autu, svi smo bili jedni na drugima. Pozvala sam Matana i rekla mu da sam dobro, a on je rekao da su ga pokupili i da je bezbedan."
Vlada i Mai su na kraju stigli do bezbedne vojne baze u Selimu, dok je Matan otišao u Orim, udaljenu 20 minuta.
"Cela stvar je trajala tri sata. Najduže smo čekali u bazi pre nego što su me pokupili i odveli kući da vidim Romi", kaže Vlada.
Kurir.rs/Jutarnji
NE PROPUSTITE
Bonus video:
