Duboko u pustinji Arizone, dok je dnevna svetlost nestajala u pustinjskim planinama, dečak je stajao na uskom putu, držeći razbijeno ogledalo. Bio je Dan zahvalnosti 2007, a Kris Bučlitner je imao 9 godina. Ogledalo je puklo sa bočne strane kombija njegove majke nekoliko minuta ranije, kada je skrenula sa puta i sletela niz strminu. Majka je ležala zarobljena u kombiju u kanjonu. Kris se izvukao i popeo se da potraži pomoć.
Bili su nekoliko kilometara od meksičke granice. Kris je video helikopter granične patrole i nadao se da će koristiti ogledalo da pošalje svetlosni signal. Ali helikoptera nije bilo nigde na vidiku. Mobilni telefon njegove majke bio je van dometa. Kris je bio sam, uplašen, ponestalo mu je ideja. A onda je u sumraku ugledao stranca kako se približava.
Čovek je došao iz Meksika. Ilegalno je prešao granicu, planirajući da započne novi život. Bio je odvojen od svojih saputnika dok su bežali od policije i krijumčara u pustinji.
Sada je ovaj čovek imao izbor.
Mogao je da nastavi dalje, bezbedan od granične patrole, i da ostavi dečaka samog.
Ili bi mogao da ostane, pomogne dečaku i rizikuje da ga uhvate isti ljudi koje je izbegavao poslednja tri dana.
Odluka Manuela Kordove imala bi duboke posledice za oboje. Kasnije, kada je priča izašla u javnost, na nju se pozivalo u žestokoj nacionalnoj debati o ceni i koristima ilegalne imigracije.
Ali kako je pala noć, politički argumenti nisu bili važni. Postojao je samo dečak kome je bila potrebna zaštita, žena kojoj je trebalo spasavanje i muškarac koji je izgledao kao njihova jedina nada.
Majka i sin idu na poslednje kampovanje
Do danas, Kris ne zna zašto je majka je izgubila kontrolu nad kombijem.
Voleo je kampovanje, ali je imao loš predosećaj o ovom putovanju. Njegov otac je umro tog septembra. Rekao je svojoj majci, nastavnici biologije po imenu Davn Tomko, da ne želi da ide na kampovanje, ali ona nije mogla da dočeka da se vrati u prirodu.
Dole u kanjonu, kombi je bio naslonjen na drvo, a motor je još uvek radio. Sa zadnjeg sedišta, Kris je posegnuo napred i isključio ga. Njegova majka je bila u nesvesti. Ruka joj je bila teško posečena, pa ju je Kris umotao u ćebe. Onda joj je rekao da ide po pomoć.
Kris je skupio zalihe: dvogled, majčin telefon na preklop, slomljeno ogledalo u kombiju. Brdo je bilo strmo, a tlo rastresito, ali nastavio je da se penje dok se nije vratio na put. Tamo je našao dobrodošlo iznenađenje: svog psa Tanera koji je bio sa njima u kombiju, nepovređenog.
Krenuli su zajedno niz put kada su ugledali čoveka. Nosio je crne pantalone i crni duks.
U početku, Kris se zabrinuo da bi Taner mogao da napadne, ali činilo se da Taner zna da ovaj čovek nije pretnja.
Krisovi roditelji su ga naučili da ne razgovara sa strancima, ali to su bile vanredne okolnosti. Kris je rekao čoveku da mu treba pomoć. Čovek je izgledao zbunjen. Postepeno, oboje su shvatili da postoji jezička barijera. Čovek je izvukao ličnu kartu i pokazao na svoje ime. Manuel. Predstavio se kao Meni.
Kris je znao nekoliko reči na španskom i pokušao je da objasni situaciju. Kombi je bio zelen, pa je rekao "verde". Brzo je išlo niz brdo, pa je rekao "rapido". Obojica su pravili pokrete rukama. Bilo je hladno, sve hladnije, a Kris je bio u šortsu i majici.
Manuel je skinuo duksericu i ogrnuo je oko Krisovih ramena.
Čovek u crnom
Čovek u crnom nije bio sam kada je napustio Magdalenu de Kino.
Živopisni meksički grad je popularno mesto hodočašća koje svake godine privlači mnoštvo ljudi. Ali jednog novembarskog jutra 2007. Manuel Hesus Kordova Soberanes i još tridesetak drugih iz Magdalene krenuli su na sopstveni put, napuštajući grad u potrazi za prilikama koje nisu mogli da nađu kod kuće.
Do posla je bilo teško doći. Čak i pristojni poslovi, poput jednog koji je Manuel radio u fabrici za proizvodnju hirurških pilinga, bili su plaćeni oko 100 dolara nedeljno.
Manuel je imao 26 godina. Mnogo se zabavljao i drogirao se. Ali on je bio otac i znao je da treba da izdržava svoju porodicu.
Već je imao dve ćerke, a na putu je bilo i treće dete. Tako se sastao sa grupom koja je krenula tog jutra ka granici. Planirao je da otputuje u veliki grad u Arizoni i nađe posao, koji god može.
To nije bio prvi put da je Manuel pokušao. Bio je uhvaćen i vraćen nekoliko puta ranije. Ovog puta je ostavio Magdalenu rešen da će put biti drugačiji. Ovog puta će uspeti - i ostati.
Danima je činio sve što je mogao da spreči vlasti da ga pronađu. Grupa iz Magdalene se raštrkala po pustinji kad god bi čula glasove ili viku, ili kad god bi neko ugledao u daljini svetla koja trepću. U jednom trenutku, Manuel se zakopao ispod žbunja i skrivao se satima.
Kada je video dečaka da stoji sam na putu, Manuel je mislio na sopstvenu decu. Bili su otprilike istih godina kao i Kris. Znao je da bi želeo da neko ovo uradi za njih.
Nakon što je dečaku dao svoj duks, Manuel je otišao niz brdo da proveri ženu. Mogao je da je čuje kako teško diše u kombiju, ali nije znao kako da dođe do nje. Nije bilo načina da se otvore vrata sa vozačeve strane, a čak i pokušaj bi mogao da pogorša opasnu situaciju. Vozilo se prevrnulo u kanjon - ali ne skroz do dna. Lelujalo je kao klackalica na padini jaruge. Manuel je pokušao da stabilizuje kombi granjem i kamenjem.
Vrativši se na kraj puta, zapalio je vatru, za toplinu i signal, u slučaju da to neko vidi. Krio se danima, ali Manuel je sada činio sve što je mogao da skrene pažnju američkih vlasti.
Kris je stalno razmišljao o svojoj majci. Sklupčao se pored vatre, koristeći psa Tanera kao jastuk, i na kraju je zaspao.
Kako je noć odmicala, Manuel se stalno vraćao u kombi da proveri Krisovu mamu. Iako nije mogao da je oslobodi, i dalje je mogao da čuje njeno disanje.
A onda je, oko ponoći, na drugom putu do kombija, osluškivao njeno disanje i čuo samo tišinu.
Pomoć konačno stiže, kao i granična patrola
Duga noć je prošla. Ujutro su naišla dva lovca na prepelice u kamionetu i jedan od njih je pozvao hitnu pomoć.
Pošto je znao da pomoć stiže, Manuel je mogao da krene ka Tusonu ili Feniksu. Ali nešto se u njemu se promenilo te noći, njegovo odredište se promenilo. Odlučio je da je ovo mesto gde treba da bude.
Uz hitne službe su na lice mesta stigli i lokalni i savezni zvaničnici. Manuel kaže da su mu stavili lisice, ali su se onda izvinili i uklonili ih nakon razgovora sa Krisom.
- Oprostite nam, ali to je naš posao. Ovde ste ilegalno - rekao mu je agent granične patrole.
Na neki način, Manuelu je laknulo što je krenuo kući. Imao je samo dva zahteva: trebala mu je cigareta i pitao je da li može još malo da ostane na mestu događaja. Želeo je da gleda kako spasilačke ekipe izvlače kombi. Još uvek se nadao da je Krisova majka nekako preživela.
Kada su konačno izvukli njeno telo iz olupine, niko nije morao da kaže Manuelu šta se dogodilo. Mogao je da vidi kako vatrogasci signaliziraju jedni drugima.
Dok se Manuel vraćao do kamiona granične patrole, pomislio je na svoju baku, koja je nedavno umrla, i svog oca, koji je nedavno imao moždani udar, i Krisovu majku, koju nije mogao da spase. Suze su počele da padaju.
Kris nije imao priliku da se oprosti od Manuela pre nego što su ga bolničari odvezli kolima hitne pomoći. Ali vatrogasci na licu mesta koji su saznali šta je Manuel uradio za dečaka pronašli su neočekivan način da se oproste od njega - aplauzom.
Nije prošlo mnogo vremena pre nego što se Manuel vratio u Magdalenu tako tiho kao što je otišao. Nikome nije rekao šta je video u pustinji.
Ljudi sa severa granice tražili su Manuela. Gradonačelnik je želeo da se sastane sa njim. Njegov otac je to čuo od gradonačelnikovog šofera, koji mu je slučajno bio prijatelj.
Manuel je rekao svom ocu o saobraćajnoj nesreći, dečaku kome je pokušao da pomogne i majci koju je želeo da spase. I zajedno su krenuli u gradsku većnicu.
Na njegovo veliko iznenađenje, manje od dve nedelje nakon što je izbačen iz SAD, Manuel se ponovo našao kako prelazi granicu - ovog puta kao počasni gost u luci Nogales.
Tu su ga dočekali policajci, vatrogasci i diplomate. Kao i grupa novinara koji su saznali za priču i bili željni da je podele.
Zvaničnik mu je uručivao plakete sa ugraviranim imenom, hvaleći njegovu hrabrost i nesebičnost. Lokalni vatrogasni šef dao mu je malog plišanog konja, govoreći Manuelu da je bio heroj u divljini, poput Usamljenog rendžera. Glavni diplomata Meksika u pograničnom gradu Arizone pohvalio je Manuela što je ostavio po strani svoje potrebe i težnje.
Bilo je toliko stvari koje je Manuel nameravao da kaže ljudima tog dana, ali kada je TV kamera krenula u njegovom pravcu, on se stidljivo osmehnuo i pokrio lice fasciklom. A kada je Manuel konačno imao priliku da razgovara sa masom, mogao je da smisli samo jednu stvar da kaže: "Hvala".
Manuel se nije osećao kao heroj. Mislio je na ljude koji nisu bili tamo. Novinski izveštaji otkrili su detalje o Krisovom životu koje Manuel nije saznao te noći u pustinji. Kako je Kris sada, pitao se, i šta će se dogoditi sa malim dečakom koji više nema roditelje koji bi brinuli o njemu?
Dečak bez roditelja seli se u Pensilvaniju
Kada je Kris još bio beba, njegovi roditelji su napravili plan za najgori scenario. Njegov otac, Džek Buhlajtner, dolazio je iz ogromne katoličke porodice u Pitsburgu - bio je jedno od 10 dece - i jednog dana su Džek i Daun pozvali Džekovu sestru Meri sa neobičnim zahtevom da brine o Krisu ako se njima obema nešto dogodi.
I tako su se Meri i Vini Butera pobrinuli za Kristofera. Preselio se u Pitsburg i tamo odrastao, okružen velikom porodicom. Druga tetka je čak uzela psa, a Kris ih je redovno posećivao do kraja života.
Kris nikada nije preboleo gubitak roditelja. Godinama kasnije, rekao je prijatelju da se oseća kao da ima rupu u grudima. Ali naučio je da prihvati svoj novi život. Studirao je biologiju, kao i njegova majka, i diplomirao je 2020.
Sada ima 25 godina, Kris radi kao medicinski brat Pitsburgu, specijalizovana za srčane bolesnike. Dečak koji je preživeo sada pomaže da se spasu životi drugih.
On i dalje voli prirodu. Ovih dana Kris ne priča mnogo o onome što se dogodilo 2007. Iako njegovi najbliži prijatelji znaju sve o tome, većina njegovih kolega ne zna. Ipak, on stalno razmišlja o Manuelu, čoveku u crnom.
Kris je sada star skoro koliko i Manuel tada. Ponekad se zapita šta se desilo sa čovekom koji ga je spasao. Čak i kada je ostario, on nije želeo da traži stare vesti. Shvatio je da bi ih bilo previše bolno čitati. On ne zna mnogo o tome šta se dogodilo Manuelu posle te noći.
Ali ako bi se ikada ponovo sreli, on bi rekao: "Hvala."
Jer da Manuel nije stao da pomogne, Kris kaže da ne zna da li bih preživeo noć.
Novi život u Meksiku
Manuel nikada nije tražio slavu koja ga je nakratko zatekla.
Ali mesecima, pa i godinama, posle tog dana u pustinji, novinari su se javljali.
Pojavili bi se niotkuda u Magdaleninoj gradskoj većnici.
On je dobro svestan da neki ljudi vide imigrante kao kriminalce i nada se da ljudi u njegovoj priče vide ljudskost koja se često previdi u raspravama o migrantima.
Manuel misli da je uradio ono što bi svako uradio u istoj situaciji. Ali mnogi drugi su mu rekli da to nije ono što vide u njegovoj priči.
Priča o imigrantu koji je žrtvovao svoj san da bi pomogao strancu na Dan zahvalnosti ponavlja se sa mitskim poštovanjem. Ponekad, Manuel razmišlja o tome kako bi, umesto svih plaketa i priznanja, radije samo dobio vizu za legalan rad u Sjedinjenim Državama.
Manuel kaže da nikada više nije pokušao da pređe granicu. Sada živi satima daleko od Magdalene u pograničnom gradu Meksikaliju, radeći na bazaru. Kaže da je njegov život dramatično drugačiji nego one noći u divljini Arizone.
- Ranije, sa svojom zavisnošću od droge, nisam mogao da razgovaram sa klijentima. Ako bi mušterija ušla, otrčao bih pozadi. Nisam mogao da se suočim sa ljudima - kaže on.
Sada, kada mušterija uđe, ne plaši se da ustane i pozdravi ih. Šali se sa njima i razmenjuje ljubaznosti. Dozvoljava im da ga pogledaju u oči.
Nekoliko nedelja nakon povratka u Meksiko, Manuel kaže da je ostavio drogu iza sebe. I kaže da mu mučna noć u pustinji pomogla da jasnije sagleda svet i svoje mesto u njemu. Ne kao heroj, već kao čovek.
Manuel je shvatio da je godinama bio na pogrešnom putu. Nije bio dovoljno tamo za svoju decu i čak je u jednom trenutku služio zatvor zbog neplaćanja alimentacije. Kada se vratio u Meksiko, Manuel kaže da se zbližio sa porodicom. Sada ima 42 godine i ima sedmoro dece i četvoro unučadi.
Još uvek razmišlja o Krisu, pitajući se kako mu je ili kako bi moglo da bude da se nisu sreli. Ponekad ima noćne more u kojima je još uvek tamo na vratima kombija, pokušavajući da ih otvori.
Kurir.rs/Blic/Preneo: M. N.
NE PROPUSTITE
