ALBANIJA - Sa porastom blagostanja u Albaniji je sve više đubreta koje se baca bilo gde, a divlje deponije su česta pojava, objavio je radio "Dojče vele".
Albanci nemaju deponije, već smeće bacaju po livadama, u reke. Zabrinuti zaštitnici životne sredne traže od vlasti da to pitanje reše. Smeća ima svuda, po jarcima i potocima mogu se videti divlje deponije, bilo da je predgrađe Tirane, lučkog grada Drača ili u Skadru na severu zemlje.
Zapravo, i pojam "deponije" puka je apstrakcija, jer i građani i opštine, kako se navodi, bacaju svoj otpad gde god im se učini zgodnim.Kao primer navodi se lučki grad Drač gde uopšte nema zvanične deponije smeća, pa ono iz grada sa preko 200.000 stanovnika završava na poljima oko grada. Tamo po smeću gaze svinje i koze tražeći nešto za jelo, a kad padne kiša, svi otrovi iz smeća slivaju se u potoke - i na kraju u Jadransko more. Jedini koje to smeće uopšte zanima jesu Romi, koji pokušavaju da sprovedu nekakvu "reciklažu".
Lavdoš Feruni jedan je od retkih u Albaniji, koji se bori za očuvanje prirode. Već dugo se žali zbog divljih deponija, ali se gotovo niko ne osvrće na njegove apele.
"U poslednje 23 godine potrošnja je u Albaniji eksplodirala. Infrastruktura nije pratila taj trend tako da mi u Albaniji stvaramo kudikamo više smeća, nego što smo u stanju da ga preradimo", kaže Feruni.
Zapravo, nebriga nadležnih ide toliko daleko da u čitavoj državi postoje samo dve deponije koje koliko-toliko odgovaraju standardima Evropske unije - u Tirani i jedna u Bushatu na severu zemlje.
Nemac Volfgang Krause je na sopstvenoj je koži iskusio kako se Albanci odnose prema svom smeću. On je bio direktor deponije koju je tamo izgradila nemačka firma za odlaganje otpada - Beker. U deponiju i pogon za reciklažu uloženo je gotovo pola miliona evra i kalkulacija je isprva izgledala odlično. Međutim, taj projekat je završio tako što je Krause izgubio posao jer od čitavog poduhvata nije bilo ništa.
Naime, ono što je deponiji nedostajalo bilo je - smeće. Stizalo je samo osam odsto smeća od onoga koliko je izračunato da se posao isplati, jer se sve ostalo smeće i dalje bacalo po livadama. Stručnjaci američke organizacije USAID izračunali su da samo grad Skadar svakog meseca proizvede 2.000 tona smeća, što je otprilike 50 kontejnera standardnih dimenzija.
"Ali mnoge opštine su svoj otpad i dalje bacale u reku Kir i na mnoge divlje deponije i čekale da to smeće na proleće voda odnese u more. To smeće onda dolazi u Hrvatsku", kaže Krause.
Ono što se graniči sa apsurdom jeste pored svog tog "albanskog" smeća sa kojim ne znaju šta će, Albanija je odlučila smeće čak i da uvozi. Tako je, prema informacijama albanskog Ministarstva za zaštitu životne sredine 2011. u tu zemlju uvezeno 300.000 tona metalnog otpada i 20.000 tona plastičnog otpada kako bi se u toj zemlji preradilo - pre svega iz Italije.
Na kraju niko ne zna, šta je tačno stiglo u Albaniju. Jer, albanski carinici se nisu baš previše trudili da provere, šta je u pristiglim kontejnerima - pogotovo nakon što su, kako mnogi pretpostavljaju, od uvoznika dobili "mali poklon za trud". Zamenik ministra za zaštitu životne sredine, Taulant Bino, tvrdi kako zaštitnici okoline "preteruju" sa optužbama, ali ipak, u istom dahu priznaje i kako nije teško potkupiti albanske carinike.Istovremeno, on kaže kako njegovo ministarstvo ne može da jamči da nikakav otrovni otpad nije uvezen u Albaniju.
