ZAŠTO IRANCI NAPADAJU IZRAEL POD OKRILJEM NOĆI? Pažljivo osmišljena doktrina ili samo ŠIRENJE STRAHA! Ovako funkcionišu ubitačne ajatolahove BALISTIČKE RAKETE

Dok se sirene neprestano oglašavaju, a izraelska protivvazdušna odbrana presretne smrtonosne pretnje koje stižu usred noći, jasno je da postoji jedno pravilo u iranskoj raketnoj strategiji - tama. Raketna paljba Iran preko noći nije slučajnost, već odražava vojnu i tehnološku doktrinu osmišljenu i usmerenu na prikrivanje, iznenađenje i širenje straha.

Za razliku od aviona, rakete se ne mogu oslanjati na atmosferski kiseonik za pogon. Umesto toga, moraju imati i gorivo i oksidans u svom sistemu - komponente potrebne za sagorevanje. Razlog za to je činjenica da balističke rakete dostižu visine gde je kiseonik redak ili odsutan.

Ovaj fundamentalni zahtev deli takve rakete u dve kategorije: one na tečno gorivo i one na čvrsto gorivo, od kojih svaka nosi svoje strateške implikacije.

Iranske rakete dugog dometa, poput "Šahaba", obično koriste tečno gorivo. Ove rakete zahtevaju složen proces punjenja gorivom pre lansiranja koji uključuje dva odvojena rezervoara - jedan za gorivo i jedan za oksidans. Proces je vremenski osetljiv, opasan i zahteva stacionarni lansirni objekat i obučeno osoblje.

Zbog toga je faza punjenja rakete najranjiviji period, posebno pod budnim okom neprijateljskih satelita i izviđačkih aviona. Da bi smanjio rizik od otkrivanja i napada, Iran često vrši punjenje gorivom noću, kada je vidljivost smanjena, a verovatnoća otkrivanja iz vazduha znatno manja.

Nasuprot tome, rakete kratkog i srednjeg dometa, poput "Fateh-110" i "Zolfagar", obično koriste čvrsto gorivo. Ovi sistemi su prethodno napunjeni smešom goriva i oksidansa u čvrstom obliku, koja se čuva u telu rakete. Spremni su za trenutno lansiranje, ne zahtevaju punjenje gorivom na licu mesta i mogu se ispaljivati sa mobilnih platformi, što ih čini idealnim za iznenadne napade i decentralizovano ratovanje.

Rakete na čvrsto gorivo se ne mogu kontrolisati

Međutim, jednom kada se lansiraju, rakete na čvrsto gorivo se ne mogu ugasiti ili kontrolisati. Lansiranje je nepovratno – operativni kompromis koji donosi mobilnost i brzinu.

Često se postavlja pitanje zašto rakete moraju imati oksidanse unutar kućišta. Za razliku od mlaznih motora, koji crpe kiseonik iz atmosfere, raketni motori moraju da rade u okruženjima gde je kiseonik oskudan ili ga uopšte nema.

Balističke rakete mogu se penjati desetinama ili čak stotinama kilometara, daleko iznad nivoa gde je kiseonik dostupan. Da bi se osigurao kontinuirani pogon, rakete moraju nositi sve što im je potrebno za sagorevanje od samog početka.

Iranski prioritet je očuvanje rakete

Iranska ponovljena praksa noćnih lansiranja nije slučajna odluka. Ona odražava višeslojnu vojnu doktrinu koja uzima u obzir tehničke realnosti, strateške mogućnosti i psihološku dinamiku ratovanja.

Koristeći rakete na čvrsto i tečno gorivo, mobilne lansirne platforme i prirodni pokrivač noći, Iran je izgradio sistem koji daje prioritet preživljavanju raketa, iznenađenju i psihološkom uticaju, čak i kada same rakete ne uspeju da pogode svoju metu. U tekućoj borbi za odvraćanje i odbranu, vreme lansiranja je jednako važno kao i sama raketa.

(Kurir.rs/Index/Preneo: Đ. M.)