"NAJVEĆI DOBITNIK OVOG SUKOBA MOGLA BI DA BUDE RUSIJA" Stručnjaci o invaziji Irana za Kurir televiziju: "Rat je možda pokrenut da skrene pažnju sa Ukrajine..."
Američki predsednik Donald Tramp traži pomoć NATO iako je prethodnih dana govorio da su glavne mete u Iranu uništene.
Da li SAD i izrael svakog dana sve dublje tonu u iransko živo blato i da li postoji izlazna strategija koja se može nazvati pobedom, za "Puls Srbije", govorili su Svetislav Lutovac, specijalista za bezbednost i terorizam, Dragoljub Kojčić, politički filozof i Miloš Laban, geopolitički analitičar.
- Očigledno je da u ovakvoj istoriji permanentnih konflikata možemo već da govorimo o jednoj vrsti istorijskih inercija. Pre svega, ne možemo da izbegnemo činjenicu da je u Iranu već dugo na vlasti jedna, uslovno rečeno, teokratska elita. Bez obzira na to što oni formalno imaju demokratske izbore, na tim izborima se u suštini odlučuje ko će biti deo sistema kojim dominira versko-političko vođstvo. U tom smislu, presudnu ulogu ima institucija vrhovnog vođe, kakvu je nekada imao ajatolah Ruholah Homeini - rekao je Kojčić.
Inercija velikih sila
Kojčio je objasnio da i Iran i Sjedinjene Države deluju u okvirima sopstvenih političkih i istorijskih obrazaca koji snažno utiču na njihovu ulogu u svetu.
- Dakle, od toga ne možemo pobeći - to je jedna vrsta iranske istorijske inercije. S druge strane, i Sjedinjene Američke Države imaju svoju inerciju, samo drugačije prirode. Postoji snažno uverenje, naročito u delu javnosti, ali i među političkim i industrijskim strukturama, posebno u vojno-industrijskom kompleksu, da Amerika mora stalno da bude prisutna na globalnoj sceni - da bude, kako se često kaže, "žandar sveta". Čak i kada bi se pojavio političar koji bi rekao da Amerika ne treba da ima tu ulogu, vrlo je verovatno da bi već na sledećim izborima izgubio podršku - objasnio je.
Sporna odluka u Vašingtonu
Laban tvrdi da sve više deluje da je američko rukovodstvo donelo odluku o intervenciji uprkos protivljenju dela najbližih saradnika predsednika.
- Sve više izgleda da je ovo svojevrstan autogol Amerike i predsednika koga su, prema svemu sudeći, od ove odluke pokušavali da odvrate njegovi najbliži saradnici. Zna se da su Džej Di Vens, Tulsi Gabard, a prema nekim navodima i Marko Rubio, u ovom trenutku bili protiv takve intervencije. Ipak, do nje je na kraju došlo - naveo je Laban.
Pitanja o stvarnoj kontroli
Istakao je da, uprkos oštroj retorici Vašingtona, pojedini potezi otvaraju dilemu koliko SAD zaista samostalno kontrolišu situaciju na terenu.
- To kažem zato što, bez obzira na zapaljivu retoriku predsednika Donalda Trampa i njegovih saradnika, činjenice govore drugačije. Ako su Sjedinjene Američke Države zaista uspele da sačuvaju svoje vojne baze i drže situaciju pod kontrolom, postavlja se pitanje - zašto im je potrebna britanska vojna podrška i britanske baze - kaže on.
Psihološki rat umesto invazije
Lutovac smatra da se priče o kopnenoj invaziji koriste pre svega kao sredstvo psihološkog pritiska, podsećajući na slične najave tokom NATO bombardovanja Jugoslavije 1999.
- Po mom mišljenju, najava kopnene invazije nije nimalo realna. Pre svega, takve najave imaju pre svega psihološki efekat. Iranci čak i javno pozivaju protivnika da pokuša kopnenu operaciju, što je u velikoj meri deo propagandnog i psihološkog rata. Setimo se samo bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije tokom NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. I tada su postojale stalne najave moguće kopnene invazije - rekao je Lutovac.
- Sada zamislimo situaciju u Iranu, na teritoriji koja je višestruko veća, geografski veoma nepristupačna i specifična - sa planinama, pustinjama i složenim terenom. Pokretanje kopnene invazije u takvim uslovima bila bi izuzetno rizična vojna avantura, verovatno osuđena na velike gubitke i neizvestan ishod od samog početka - objasnio je.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
