"UBADALI SU ME U PRSTE, IZLAZILA JE BLEDA TEČNOST, A NE KRV" Strašna ispovest Petra, likvidatora iz Černobilja: Bilo je kao smrt od HILJADU POSEKOTINA (VIDEO)

Sve je počelo te sudbonosne subote, 26. aprila 1986. godine, u 1:23 po lokalnom vremenu, kada su greška u projektovanju sovjetskog reaktora i ljudska greška izazvali nezamislivu katastrofu.

I kako godine prolaze, kontaminacija ostaje - kao podsetnik na nevidljivog neprijatelja koji do danas nije potpuno nestao. Ova tiha pretnja ostaje jedan od najvećih ekoloških izazova sa kojima se čovečanstvo danas suočava…

"Smrt od hiljadu posekotina"

Ljudi koji su mobilisani nakon katastrofe nazivani su "likvidatori". Među 600.000 ljudi poslatih da čiste četvrti reaktor Černobiljske elektrane posle 26. aprila 1986. godine, bio je i Petro Hurin. Njegovo zdravlje je od tada trajno narušeno.

Neposredno nakon katastrofe, 31 radnik i vatrogasac je umro od akutne radijacione bolesti, ali dugoročne posledice su se pokazale još razornijim. Hiljade ljudi je kasnije podleglo bolestima povezanim sa zračenjem, kao što su različiti oblici raka. Iako tačan broj žrtava i konačni stepen njihovog zdravstvenog stanja još uvek nisu poznati, svedočanstva preživelih ukazuju na visoku cenu koju su platili.

Hurin je stigao u zonu u junu 1986. godine dok je bio zaposlen u kompaniji koja je radila sa građevinskim mašinama i bagerima. Sudbina njegovih kolega govori sama za sebe: od 40 ljudi koje je njegova kompanija poslala u Černobilj, danas je živo samo petoro. Sada 76-godišnjak kaže da niko ko je prošao kroz ovu muku nije preživeo, opisujući svoj život kao "smrt od hiljadu posekotina".

Ogromni sarkofag

Sovjetske vlasti su pokušale da prikriju razmere katastrofe u Černobilju tako što nisu otkazale paradu povodom Prvog maja u Kijevu, oko 100 km južnije. Sadašnja ukrajinska vlada je istakla nespretno postupanje sovjetskih vlasti u vezi sa nesrećom i pokušaje da prikriju katastrofu.

Hurin je rekao da su neke kolege pokazale lekarska uverenja kako bi se izvinile za služenje u Černobilju, ali da je on bio spreman da pomogne.

- Shvatio sam da, koliko god mali bio moj doprinos, dajem svoj doprinos da pomognem u ukroćivanju ove atomske zveri - rekao je.

Radeći u smenama od 12 sati, Hurin je koristio bager da utovaruje suvi beton pomešan sa olovom - dopremljen na lokaciju rečnom baržom - u kamione za transport do reaktora, gde je mešan da bi se izgradio masivni sarkofag za zadržavanje zračenja.

Posle samo četiri dana, počeo je da oseća teške simptome poput glavobolje, bolova u grudima, krvarenja i metalnog ukusa u grlu. Lekari su ga lečili, ali posle još jedne smene, jedva je mogao da hoda.

Plašio se da mu je ostao samo dan ili dva života. "Doveli su me u bolnicu. Lekari su prvo uradili analizu krvi. Uboli su mi sve prste i izašla je bleda tečnost, ali ne i krv."

Pogrešna dijagnoza

Sovjetski lekari su odbili da dijagnostikuju radijacionu bolest jer još nije bila "legalizovana". Umesto toga, rečeno mu je da ima vegetovaskularnu distoniju, nervni poremećaj često povezan sa stresom.

Hurin kaže da nikada nije uzeo bolovanje pre katastrofe, ali je nakon toga proveo oko sedam meseci idući iz jedne bolnice u drugu na lečenje, uključujući transfuziju krvi.

U međuvremenu, dijagnostikovana mu je anemija, bolest koja se često povezuje sa radijacionom bolešću, ali i sa drugim: anginom, pankreatitisom i nizom drugih stanja. Sada je u penziji i živi sa suprugom Olgom u Čerkaskoj oblasti u centralnoj Ukrajini.

(Kurir.rs/Dnevno.hr)