Zeničanin Anto Šakić prijateljima i poznanicima poznat je po nadimku Štaka. Nadimak nije dobio zbog toga što je 25. maja 1960. godine, trčeći u školu, usled udara voza prilikom prelaska pruge ostao bez noge, već po igraču Miri Štaki, jer je i on igrao fudbal.
Nesrećen slučaj iz 1960. godine koji je tada desetogodišnjem Anti odredio sudbinu nije prekinuo njegovu želju za životom. Četvrti razred osnovne škole završio je tokom rehabilitacije u Banjaluci, a po dolasku kući nastavio je svoje detinjstvo.
"Bio sam dete puno života i želje za sportom. Vozio sam sličure, tada kada ih skoro niko nije vozio, ja sam bio najbrži u svojoj Donjoj Gračanici kod Zenice i to s jednom nogom. Kasnije sam i skijao, a i kroz druženje s ljudima postao član planinarskog društva i tada je počela moja ljubav prema planinama", govori Šakić.
Pun energije i sreće u očima dok se priseća Titovog maratona, Šakić govori kako je 1978. godine sa štakama pretrčao 80-ak kilometara po teškim uslovima.
"Sećam se da je bilo vode do struka, a kiša je padala 24 sata bez prestanka. Od tada pa do rata, a i nakon rata, svake godine sam na Fruškoj gori. Zbog godina više ne učestvujem na dužim maratonima, ali su deonice od 20-30 kilometara i dalje moje omiljene", dodaje Šakić.
Bavljenje sportom i ljubav prema planinarenju svoj vrhunac je doživelo olimpijske 1984. godine. Kada su oči svetske javnosti bile usmerene ka Sarajevu, oči Ante Šakića bile su usmere na vrh Monblan.
I pre početka uspona drugi učesnici ekspedicije su ga otpisali, ali Muhamed Gafić i Mehmed Šišić sa Šakićem su činili ekspediciju iz BiH u osvajanju najvišeg vrha Zapadne Evrope.
"Monblan je tada za mene predstavljao nezamisliv izazov. Čovek bez noge sanja o vrhu Monblana, zvuči smešno. Međutim, kada sam čuo da su prijave u toku, odlučio sam se prijaviti. Ljudi koji su me poznavali znali su za moje uspehe s Igmanskog marša gde sam bez noge i sa štakama gazio sneg do struka, a Gafić i Šišić su pristali da budem član ekspedicije. Njih dvojica su verovali da ću uspeti, a ispunili su i svoj cilj jer su prvi koji su čoveka bez noge izveli na vrh Monblana", govori Šakić.
Putovanje je trajalo desetak dana, a najveći izazov za Šakića bio je prelaženje Kuloara smrti na Monblanu u dva sata nakon ponoći. Na svu sreću, čitava ekspedicija je uz manje poteškoće uspela.
"Kada smo završili s Monblanom i kada sam postao prvi čovek na svetu koji je sa štakama osvojio vrh, razmatrali smo i osvajanje Materhorna. Međutim, krenuli su problemi po Evropi i nikada nismo ispunili naše želje", dodaje Šakić.
Iako ima 68 godina, Šakić je i danas aktivan u planinarenju i drugim sportskim aktivnostima. Nakon osvajanja Monblana bavio se fudbalom, stolnim tenisom, bio je prvak u višeboju, trenirao je plivanje i bez obzira na svoj fizički nedostatak, trudio se biti najbolji.
"Da se nisam bavio planinarstvom i sportom, odnosno, da se nisam mogao baviti ovim zbog toga što nemam nogu, trudio bih se bar biti najbolji pevač. Za sve je potrebna samo volja", poručio je Šakić.
Kurir.rs/ Klix.ba
Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
