Navršava se 18 godina od stravične železničke nesreće koja je tog 23. januara 2006. zavila u crno Crnu Goru, i 47 porodica nastradalih, kada je putnički voz koji je iz Bijelog Polja prevozio putnike do Podgorice, sleteo u provaliju u mestu Bioče.
Najtužniji dan u skorijoj istoriji Crne Gore najavljen je kajronom na državnoj televiziji, u crno januarsko veče. Tada je, naročito u Bijelom Polju, iz kog je voz krenuo, nastala panika. Telefoni su se užarili, noge su se mnogima odsekle i ohladile - "da li je u vozu koji je sleteo kod Bioča bilo nekog koga poznajemo?"
Brojni Bjelopoljci, naročito studenti, svakodnevno su koristili ovaj voz da stignu do 2,5 sata udaljene Podgorice, nakon što od roditelja uzmu nešto hrane i džeparac. Mnogo građana išlo je, i i dalje ide u Podgoricu radi lečenja, i svega ostalog što se obavlja u jednom glavnom gradu.
Prvo je stigla vest da je u vozu bio gradu poznat, i među narodom voljen mladi košarkaš Vojinović, sin istaknutog bjelopoljskog trenera. Potom se čulo i za ostale žrtve: studentkinju Bojanu koja je na voz jurila, kasneći, ali je nekako na kraju stigla svoju zlu sudbinu. Priča se da se, po pozdravljanju sa drugaricom, iako je žurila, vratila da je još jednom zagrli, kao da je predosetila.
Poslednje putovanje bilo je to i policajcu Femiću, koji je išao da poseti svoje bolesnu sestru, i mnogim drugima. Pričalo se i o čoveku koji je stavio svoju ženu i troje maloletne dece u voz, a on krenuo automobilom ka Podgorici. Mislio: sigurnije je. Izgubio je ženu i sina.
Preko 200 ljudi je povređeno, a potraga je bila stravična, dok su januarski mraz i mrak, ali i jak vetar lomili nadu za sve koji su se nadali da su njihovi najbliži preživeli železnički karambos. Dva tela žena ostala su zarobljena u vagonima do jutra.
Tajac
Mašinovođa Slobodan Drobnjak je zaustavio voz na Zlatici jer električna kočnica nije radila. No, oko podneva su uradili proveru kočnica i voz je krenuo oko 13:15. Drobnjak je kod Kolašina primetio da vazduh ne puni dobro glavne rezervoare, a na upravljačkom pultu nijedna signalna sijalica nije ukazivala na kvar. U Bratonožićima je zaustavio voz, a kako nije mogao da isključi glavni prekidač, postavio je četiri zaustavne papučice da se voz ne bi sam pokrenuo i krenuo je da mobilnim telefonom zatraži pomoćnu lokomotivu.
Ipak, voz je sam krenuo, a Drobnjak je uskočio u kabinu i pokušao da isključi glavni prekidač. Voz se u tunelu nagnuo na desnu stranu i kasnije je iskočio iz šina. Utvrđeno je da kompozicija od mesta zaustavljanja do Bioča, gde je iskočila iz šina, prešla nepunih 14 kilometara. Ali, sve je to nizbrdica, na kojoj je voz dostigao ogromnu brzinu...
Nesreća se desila nešto posle 4 sata popodne. Jedan od povređenih ispričao je Televiziji Crne Gore da je voz pre nesreće dugo, ako je verovati memoriji čoveka pod traumom, možda i 45 minuta stajao u Bratonožiću. Kad je voz, posle dugog stajanja krenuo, deca u trećem vagonu su aplaudirala.
Voz je, međutim, ponovo stao. Po nekim tvrdnjama zaustavljao se ukupno tri puta. Kad je posle pola sata krenuo – tajac. Putnik koji o tome svedoči pomislio je najpre da je sve u redu. Međutim, neka žena je rekla da je osetila "težak miris". Železničar je pokušavao da otvori orman sa strujom i kad nije mogao da otvori samo je rekao: "Kuku nama danas!"
Sreten Vuksanović iz Bioča, čija je kuća udaljena oko 200 metara, među prvima je stigao na mesto nesreće. Bio je ispred kuće, čuo je kuknjavu, njegova majka, srčani bolesnik, zapomagala je i on se najpre uplašio da se nešto desilo njegovoj deci. Majku je uneo u kuću. Tamo su njegova deca plakala. Telefon 92 nije mogao odmah da dobije, ali je ipak uspeo da dobije informacije i da im kaže da obaveste policiju i hitnu pomoć.
Potom je otrčao do nastradalih, gde je video mrtve i ranjene i čuo kuknjavu i plač. Gotovo u istom momentu stigli su i ostali meštani. Spasavali su ranjene i odvozili ih u bolnicu. Krčio je put kroz šiblje i grupu dece odveo je u svoju kuću, a potom još desetine nastradalih. Jedan očevidac je pričao kako je čuo kako su mobilni telefoni razbacani po žbunju i stenama zvonili na prazno.
Lomnjava i vika
Putnik Periša Spasić je ispričao novinarima da je čuo lomnjavu, viku i vrisku, da je sve trajalo samo tren. Krv po glavi i prstima: „Čujem jauke, dole, sve do kanjona Morače. Okolo poispadao narod. Neko plače, neko doziva, poneko se vere i baulja. Ja sam bio tri metra udaljen od šina. Sam me bog tu zaustavio.“ Jedan lakše povređeni putnik spasao je dvoje dece, ali nije mogao da nađe njihove roditelje.
Jedini krivac?
Iako je optužnica podignuta protiv 12 zaposlenih u Železnici (mahom rukovodioci), samo je mašinovođa osuđen na šest godina zatvora, jer navodno nije ispoštovao proceduru u ovakvim slučajevima.
Navodi se da je, prema pravilima, Drobnjak trebalo da zaustavi voz i ne pokušava da ga pokrene kada je utvrdio da su kočnice u kvaru. Članovi porodica nastradalih putnika u železničkoj nesreći kod Bioča i preživeli putnici su protestovali protiv kazne Drobnjaku i oslobađajućih presuda za rukovodioce Željeznica Crne Gore.
Javnost u Crnoj Gori, većim delom, Drobnjaka gleda kao "žrtveno jagnje", žaleći se da su vozovi, naročito u tom periodu, bili "ruski rulet" za sve građane koji ih koriste. Sama nesreća, nažalost, nije mnogo promenila, a resorni ministar Lompar dao je ostavku na to mesto.
Kurir.rs/Srbija danas/Vreme
NE PROPUSTITE
Bonus video:
