Ivana Marinić Kragić iz Splita je reditelj, producent i snimatelj, rođena 1984. godine. Završila je filmske studije na Akademiji dramske umetnosti u Zagrebu, a osim kao snimatelj, radi i kao producentkinja i režiserka. Njen prvi dugometražni dokumentarni film „Monahinja tvog posla“ iz 2020. premijerno je prikazan na zagrebačkom festivalu Dok, a Ivana je sada u procesu snimanja dva filma inspirisana slučajem Filipa Zavadlava, kog je u zatvoru posetila preko 10 puta zbog svrhe filma.
U pripremi su kratki i dugometražni film, za koji je dobila novac od HAVC-a. Kako je uopšte došla na ideju, kako je bilo u zatvoru s Filipom, šta sve da očekujemo u filmovima, i brojne druge zanimljivosti otkrila je ekskluzivno za Slobodnu Dalmaciju.
Šta vas je podstaklo da snimite film inspirisan slučajem Zavadlav?
- Reakcija društva na trostruko ubistvo, koje je razotkrilo duboku frustraciju i nepoverenje građana prema institucijama i represivnom aparatu. Percepcija stvarnosti, prema kojoj kriminalci sa vezama, bilo političkim, finansijskim ili „porodičnim” godinama izbegavaju ruku pravde, razvila je snažnu identifikaciju sa ubicom kao „malim čovekom koji uzima pravdu u svoje ruke”. Ta identifikacija je ubrzo prerasla u projekciju u kojoj su svi prepoznali počinioca kao borca koji im se suprotstavlja u njihovo ime. Ovde je namera bila važnija od sredstava.
Split je moj rodni grad, dobro ga poznajem i to mi omogućava da o globalnim problemima kažem nešto iz lokalne, ali univerzalno prepoznatljive perspektive, što je jedan od najlepših pristupa pričanju društveno relevantnih priča.
Snimate dva filma na temu Zavadlava. Možete li nam reći nešto više o tome? Čime se bavite u kratkom, a čime u igranom filmu?
- Ovu temu sam obradila u dva oblika, kratkometražni igrani i kasnije igrani film. Kratki film je u fazi pretprodukcije, čije je snimanje planirano za kraj ove godine, a igrani je u fazi izrade scenarija čije je snimanje planirano za narednu godinu. Oba projekta su dobila finansijsku podršku Hrvatskog audiovizualnog centra.
Kratkometražna filmska verzija je zamišljena kao brza drama. Priča je napeta i vrti se oko likova inspirisanih glumcima iz stvarnog života, od kojih su neki direktni svedoci tragičnog događaja, a ujedno i moji prijatelji. Scenario je razvijen na osnovu razgovora sa njima, odnosno likovi u filmu su bili inspirisani stvarnim likovima mojih prijatelja i događajima kroz koje su živeli.
Tokom pucnjave, neki od njih bili su u kafani "Hvaranin", samo sedamdesetak metara od mesta ubistva. Među njima je bila i novinarka koja mi je bila inspiracija za razvoj glavnog junaka u filmu, mlada novinarka borbenog stava, iz čije perspektive pratimo ceo događaj.
Dok u kratkom filmu događaje pratimo iz ugla mladog novinara koji se bori protiv društvene nepravde, razotkrivajući priču o mladiću kojeg drže reketaši, u igranom filmu fokus je na perspektivi ubice. Glavni lik filma ceo život je prepušten sam sebi i primoran je da pronađe svoj put.
Narativne linije filma prepliću se kroz sadašnjost i prošlost, postepeno otkrivajući ono što ga je definisalo kao osobu, odnosno šta je prethodilo odluci da uzme kalašnjikov i ubije tri osobe usred bela dana u centru Splita. Raspadnuta porodica, poremećeni odnosi, zdravstveni problemi majke i nasilje u porodici, tromost institucija i socijalnih službi predodredili su ga za život delinkventa, što ga je automatski gurnulo na marginu zajednice.
Kakva je bila vaša reakcija kada ste čuli za trostruko ubistvo?
- U trenutku pucnjave bio sam u autobusu iz Zagreba za Split, a prijatelje iz kafane sam video tek dan posle pucnjave. Bili su uzbuđeni i detaljno su mi ispričali šta se dogodilo u kafani tokom pucnjave. U prvi mah niko od njih nije mogao da shvati da je u pitanju rafal, i to u sred bela dana u strogom centru grada. Spekulisali su da li se možda poklapa, ili se neko ženi, a možda su samo petarde.
U kafani je sedeo pravoslavni sveštenik koji je odmah prepoznao o čemu se radi i rekao: „To nisu petarde, to su kalašnjikovi”. A onda je policijski auto prošao pored vrata kafane. Ceo taj deo Varoši bio je zatvoren pod policijskom blokadom, niko nije smeo ni da uđe, ni da izađe. Moji prijatelji su se plašili da se ubica ne pojavi na vratima kafane. A onda je krenula prepiska na društvenim mrežama, uključili su se i drugi prijatelji iz Varoši i ubrzo se saznao identitet ubice.
U kafani je formiran "mali štab", razmena informacija i fotografija postala je viralna i ubrzo nakon toga policija je locirala ubicu. Ispostavilo se da se radi o Filipu, kojeg su lokalni dileri iznudili zbog dugova njegovog brata, a da su žrtve ubistva imale istoriju nasilničkog i kriminalnog ponašanja.
Sve me to jako zaintrigiralo, a onda je krenula fejsbuk grupa za podršku „Pravda za Filipa“ i tada sam shvatio da je ova priča veoma bitna i da se strasti neće brzo stišati.
Ta reakcija nije bila ograničena samo na Split, već je kao takva izbila na nivou cijele Hrvatske i šire regije. Ovo samo dodatno podvlači opštu frustraciju institucijama, osećaj da živimo u društvu nepravde i poriv za jednostavnim i brutalnim rešenjima, za osvetom i linčom, kao nečim uobičajenim i poznatim većini tranzicionih i posttranzicijskih društava. U poslednje vreme, sa sveopštim uzletom političkog populizma, taj obrazac, nažalost, postaje prepoznatljiv u celom svetu.
S kim ste razgovarali da biste razvili scenario za igrani film?
- Za potrebe istraživanja i izrade scenarija, stupio sam u direktan kontakt sa ubicom Filipom Zavadlavom. Dobio sam dozvolu suda i upravnika zatvora, a Filipa sam posećivao u zatvoru u kontinuitetu dva-tri meseca.
Za potrebe intervjua u zatvoru imala sam obezbeđenu prostoriju u kojoj sam bila sama sa Filipom i gde nije trebalo da bude vezan, što je doprinelo opuštenosti, otvorenosti i spontanosti sagovornika. Ti naši razgovori trajali su ukupno desetak sati, na osnovu kojih sam najavio priču i strukturu scenarija budućeg igranog filma.
Spletom okolnosti upoznala sam i neke njegove školske drugove i profesora. Svi su govorili isto, da je uvek bio ljubazan, ljubazan i dobroćudan i svima je bilo jako žao što se desilo to što se dogodilo. Bio je drugačiji od ostalih vršnjaka, ali uvek prihvaćen u društvu. Kažu da je bio energičan sa izraženim euforičnim držanjem, ali nikada ništa negativno, svi su imali samo pozitivne reči. Učitelj je rekao da je bio dobar učenik i da nikada nije pravio probleme.
Takođe sam stupila u kontakt sa njegovim ocem koji mi je ispričao svoju stranu priče.
Kako ste se osećali kada ste prvi put došli u zatvor?
- Nisam imao neka konkretna očekivanja. S obzirom na osetljivost teme kojom se bavim u filmu, smatrao sam da je važno čuti Filipovu stranu priče. Šta ga je kao ličnost obeležilo kroz detinjstvo i formativne godine, koji su mu bili ciljevi i težnje. Bilo mi je važno da u tim razgovorima izgradimo međusobno poverenje.
Nisam želeo da dođem u posetu sa unapred definisanim očekivanjima ili predrasudama. Filip je od početka bio otvoren da podeli svoju životnu priču sa mnom za razvoj filma. Pričao mi je o svom odnosu sa porodicom, kolegama, prijateljima, o ljubavi. Sve što čovek doživi kroz odrastanje.
Kada sam došao u prvu posetu, prvo sam bila iznenađen njegovim izgledom. Na fotografijama sa prvog suđenja bio je snažan i kratkodlak, ali u zatvoru mršav i dugodlak. Trebalo mi je i vremena da se naviknem na njegov netipični rečnik, koji je kombinacija starog Splita, uličnog slenga i psihijatrijske terminologije.
Pretpostavljam da je dosta vremena provodio sa raznim psiholozima i psihijatrima, i da u zatvoru mnogo čita. Imao je dosta interesantne konstrukcije rečenica, čvrstih stavova i mišljenja, a sa druge strane vidi se da mu nedostaje detinjstvo. Ima veoma složenu ličnost i razvio je razne odbrambene mehanizme.
Kako komentarišete njegov nastup na sudu?
- Pa, performans. Malo me je iznenadio sa tim Italijanom, nisam to očekivala mislim da ćemo videti šta dalje.
Ko će biti glumci?
Za glavne glumce u kratkom igranom filmu odabrao sam splitske glumce Roka Sikavicu i Petra Kovačića. Glumačka ekipa za dugometražni film još nije definisana jer je scenario još u fazi razvoja.
Šta biste želeli da postignete?
– Želeo bih da izazovem emocije u publici koje će podstaći javnu debatu u cilju podizanja svesti o pojedincima koji su žrtve nasilja u porodici i propalog sistema podrške ugroženima, a koji nas okružuju u svakodnevnom životu. Moj cilj je da ovim filmom doprinesem pokretanju dijaloga o ovim temama i da ukažem na odgovornost zajednice prema pojedincu, odnosno pojedinca prema zajednici.
(Kurir.rs/Slobodna Dalmacija)
NE PROPUSTITE
