7 fudbalskih legendi Jugoslavije

1. Aleksandar Tirnanić Tirke

Čuveno desno krilo sa 17 godina je debitovao za seniorski tim BSK, a u fudbalu je kao igrač i selektor proveo sedam decenijaAleksandar Tirnanić Tirke trajao je u srpskom i jugoslovenskom fudbalu skoro sedam decenija, a isto toliko i u boemskim krugovima Beograda.Transfer zbog kopačkiRođen je 1910. godine u Krnjevu kod Velike Plane, u porodici metalskog fabričkog radnika, koja se odmah po rođenju sina preselila u Beograd. Otac mu je poginuo na početku Prvog svetskog rata 1914. godine, pa je dečaka odgajila majka. Kao i sva radnička deca u Beogradu tog doba, još od malih nogu zaljubio se u fudbal. Na terenima oko Bare Venecije, na mestu gde je danas železnička stanica, uočio ga je trener, koji ga odveo u podmladak tima SK Jugoslavija. Međutim, Tirnanić je ubrzo odlučio da pređe u rivalski Beogradski sport klub (BSK) jer u Jugoslaviji nisu imali kopačke za njega, a u BSK jesu. Tu se brzo ustalio na mestu desnog krila.Sa 17 godina debitovao je za seniorski tim. Tada je napustio školu i potpuno se posvetio fudbalu.Tirnanić je celu profesionalnu karijeru proveo u klubu BSK, za koji je odigrao 500 utakmica. Bio je brz, odličan dribler, sa dobrim centaršutom. Sa Mošom Marjanovićem činio je veliki tandem u BSK i reprezentaciji.Na Svetskom prvenstvu u fudbalu 1930. u Urugvaju, Tirnanić je dan pre svog 20. rođendana postigao gol, što ga je uvrstilo među igrače koji su najmlađi upisali na listu strelaca.U godinama pred Drugi svetski rat Tirnanić se družio sa studentima koji su bili povezani sa Komunističkom partijom Jugoslavije, iako sam nije bio njen član. Poznavao je Koču Popovića, a družio se sa revolucionarom Veselinom Maslešom, tada novinskim izveštačem iz Skupštine, i Lolom Ribarom. Kao fudbaler koji putuje sa reprezentacijom, Tirke nije bio sumnjiv policiji, pa je služio kao kurir Komunističke partije i prenosio je pisma između Beograda i Pariza.Svoja opredeljenja nije krio: bio je jedan od najpopularnijih sportista koji je podržao akciju da se bojkotuju Olimpijske igre 1936. godine u Hitlerovom Berlinu.Učestvovao je u osvajanju četiri titule BSK. Za reprezentaciju je odigrao 50 utakmica i dao 12 golova.Posle Drugog svetskog rata, po prestanku igračke karijere, postao je selektor. Bio je selektor i član selektorskih komisija od 1946. do 1961. i učestvovao u sastavljanju čak 125 državnih timova - 34 je sastavio samostalno, 91 u okviru raznih komisija. Smatra se jednim od tvoraca olimpijskog tima iz 1952. godine, koji je u Helsinkiju osvojio srebrnu medalju.Kafane i sportAleksandar Tirnanić bio je čovek velikog šarma, duhovit na terenu i van njega. Voleo je ljude, muziku, društvo, kafanu...- Pre rata je malo ko vodio računa o tome šta igrači rade u slobodno vreme. Moša Marjanović i ja smo svake večeri izlazili, sedeli po kafanama, zabavljali se... Nikome nije padalo na pamet da nas kritikuje, još manje da smatra kako nesportski živimo. Takvo je bilo vreme. I shvatanje. Mi smo, kao i ostali, trenirali redovno, trčali na utakmicama, borili se... Često odlučivali i pobednika, pa je bilo čak i simpatično živeti javni život. Moša je bio popularniji od mene - pričao je o svojim boemskim danima, a čuvena je i njegova izjava da su “fudbal pre rata igrali siromašni, a gledali bogati, dok sada igraju bogati, a gledaju siromašni”.Penziju je dočekao u Fudbalskom savezu Jugoslavije, gde je bio izuzetno poštovan zbog uloge u istoriji našeg fudbala.Umro je 1992. godine. Jedan deo Ulice Baja Pivljanina u Beogradu nosi njegovo ime.2. Blagoje Moša MarjanovićPosle nastupa na prvom Mundijalu 1930. godine igrač BSK je sa Tirnanićem postao prvi profesionalac u tadašnjem jugoslovenskom prvenstvuBlagoje Marjanović, nazvan Moša zbog guste talasaste kose karakteristične za Jevreje, igrao je na mestu centarfora i desne polutke i sa Aleksandrom Tirnanićem je sačinjavo čuvenu desnu stranu reprezentacije i BSK.Miljenik publikeRođen je 1907. godine u trgovačkoj porodici u Beogradu. Sa starijim bratom Nikolom fudbal je počeo da igra u trećem timu podmlatka SK Jugoslavija. Promenio je nekoliko malih klubova pre nego što je kao osamnaestogodišnjak stigao u BSK, u čijem je plavom dresu dao hiljadu golova! Bio je sjajan dribler i nenadmašan strelac. Imao je malo stopalo, nosio je kopačke broj 36, ali precizan udarac.- Meni je u šesnaestercu mozak brzo radio. Možda sam bio lukaviji od drugih. Shvatio sam da u fudbalu odlučuju delići sekunde, zato sam golove davao i đonom, petom, grudima, čak i stomakom... Nisam cepao mreže kao tobdžija, za mene je bilo važno samo da lopta pređe gol-liniju - pričao je docnije najbolji strelac prvenstva Jugoslavije 1930, 1936. i 1937. godine.Posle Svetskog prvenstva 1930. u Urugvaju, BSK je počeo da plaća svoje igrače. Plate su primali jedino Moša Marjanović i Aleksandar Tirnanić, pa su tako postali prvi profesionalci u jugoslovenskom prvenstvu.Bio je istinski miljenik publike. Nebrojeno puta je nošen sa terena na rukama navijača. Jugoslovenski nogometni savez mu je 1929. i 1939. dodelio titulu najboljeg igrača.- Tirketa i mene su pozdravljali skidanjem šešira. U kafani bismo dobijali piće od “gospodina za onim stolom”. Trgovci su mi poklanjali novi engleski štof, parisku košulju ili kravatu iz Beča “za onaj gol koji ćete dati u nedelju”. Imao sam berberina Savu, koji je specijalno za mene pravio kolonjsku vodu - pričao je Moša Marjanović o tim danima.Kad se 1938. godine oženio Splićankom Planinkom Ćulić, beogradske novine objavile su naslov preko cele strane “Planinka-Moša 1:0”.Odbio je poziv da igra u Francuskoj jer nije želeo da napusti Beograd.U nacističkom logoruDrugi svetski rat Moša je dočekao kao vozač Jugoslovenske kraljevske vojske. Zarobljen je 1941. i odveden u logor “Firstenberg” kod Berlina, gde je bio do 1944. I u zarobljeništu je igrao fudbal, ali za francuski logoraški tim. Kada je Nemcima davao golove, naoružani stražar bi mu pretio mašingeverom: “Mošo, nemačkog fudbalera smeš samo jednom da driblaš!”Za reprezentaciju je nastupao 57 puta i dao 36 golova.Posle Drugog svetskog rata prestao je da igra i posvetio se trenerskom pozivu. Napisao je i udžbenik “Kako ću najbolje pripremiti svoj tim”, a njegovi “đaci” bili su Bobek, Mitić, Zebec, Toplak i drug. Vodio je BSK tri sezone, a posle toga je dve godine, do 1955, boravio u Italiji, gde je prvo trenirao Torino, a zatim Kataniju. Ostalo je zabeleženo da je odbio poziv porodice Anjeli, vlasnika “Fijata”, da trenira Juventus jer se već bio dogovorio sa Torinom. Od 1960. bio je trener FK Pobeda iz Prilepa u Makedoniji. Sledeće godine, pred put u Kairo, gde je trebalo da nastavi trenersku karijeru, doživeo je moždani udar. Nikada mu se nije vratila sposobnost govora, a desna strana ostala mu je oduzeta sve do smrti 1984. godine.

3. Rajko Mitić Prva Zvezdina zvezda karijeru je započeo u BSK, a kada je umesto partizanske uniforme obukao crveno-beli dres, postao je prvi kapiten novog kluba U četnicima i NOVJ Trener i selektor

4. Vladimir Beara

Slavni golman iz Splita fudbalom je počeo da se bavi slučajno, dok je na stadionu Hajduka vežbao elastičnost za balet Prva utakmica Čovek kao i ja

5. Stjepan Bobek

Čuveni centarfor Partizana i dalje drži rekord po broju golova na prvenstvenoj utakmici - dao ih je devet Četrnaestom oktobru Reprezentativac NDH Trenerska karijera 6. Milutin Šoškić Čuveni golman Partizana fudbal je počeo da trenira u Crvenoj zvezdi, ali je posle šest meseci prešao kod komšija Promena dresova Lopta je kao žena

7. Dragoslav Šekularac

Druga Zvezdina zvezda bio je najpopularnija ličnost u Jugoslaviji posle Josipa Broza, ali s tom slavom nije mogao da se nosi Rođeni dribler Pesnicom na sudiju