Da je Belom bukvalno sve išlo od ruke tih godina svedoči i to da pored uspeha na terenu imao je uspehe i van njega, oženio se vrlo mlad sa 18 godina, sa srednjoškolskom ljubavlju Anom, i vrlo brzo postali su roditelji.
Beli je od tada imao jedan san da ga na kraju njegove karijere upravo zameni njegov sin Ivan. San koji se nažalost nikada neće ostvariti.
Po mnogim fudbalskim stručnjacima podno Nišave jedino je Beli imao talenta da nasledi i nadmaši Dragana Stojkovića Piksija, a mnogi i danas kažu da se još dugo na Nišavi neće roditi takav fudbaler.
Beli, je po isteku omladinskog staža jednu sezonu proveo i u Žitorađi, tadašnjem srpskoligašu, a u ovoj varoši na jugu Srbije i dan danas se prepričava anegdota sa prijateljske utakmice Radničkog i Žitorađe:
- Mi smo tada igrali Srpsku ligu, a Radnički je bio prvoligaš. Igramo prijateljsku utakmicu u Žitorađi i već na poluvremenu vodimo 2 ili 3 prema nula i sve golove upravo je postigao Beli. Tadašnji trener Radničkog Radmilo Ivančević, kome je Beli do tad bio nepoznanica, zove upravu i kaže ''Mi ovakvog igrača nemamo u Radničkom, a vi ste ga dali na pozajmicu. '' Odmah nakon te utakmice Beli se vratio u Niš. – priseća se igračkih dana sa Belim, Srđan Krstić, sportski direktor Žitorađe.
U znak sećanja na svog najtalentovanijeg igrača Radnički je školu fudbala nazvao po njemu, a niške ''Meraklije'' tokom svake utakmice prvih 10 minuta ćute, a onda kreću sa skandiranjem ''BELI KRSTIĆ''. I tako već 19 godina! Kao što obično biva, da život piše najlepše romane tako i ova tužna priča ima svetliju stranu. A ona se zove takođe Ivan Krstić, niškom fudbalskom svetu poznat kao Ica sin Ivana Belog Krstića. Kapiten omladinaca Radničkog, krči svoj fudbalski put istim onim stazama kojima je i njegov otac. Jedan od najtalentovanijih klinaca Radničkog za Kurir govorio je i prisećao se uspomena na oca.
Interesantno je takođe, da da je posle pogibije Belog 10-ku Radničkog nosio samo još jedan igrač, upravo njegov sin Ivan. - Desetku sam nosio u mlađim kategorijama. U omladincima ne nosim, ipak su to, hajde da kažem, ozbiljnije selekcije, a odluka kluba je da broj 10 od tatine pogibije niko ne nosi. I ja tu odluku poštujem. Tata je bio jedinstven po svemu i desetka treba zauvek njegova da ostane. – objašnjava nam njegov naslednik.
Kako kaže to što je sin Belog Krstića nosi sa sobom veliku odgovornost, ali ipak, kaže nam Ivan sunce na fudbalskom nebu želi da pronađe samo svojim radom.
- To što sam sin Ivana Krstića Belog nosi veliku odgovornost. Da li je pomoglo? Ne znam, možda su me po imenu prepoznavali lakše, ali, ja sam se uvek trudio da svojim radom i zalaganjem zaslužim mesto u timu. Nikakva protekcija tog tipa mi nije potrebna. Kao što sam već rekao, velika je odgovornost. Ali, nije pritisak. Nije nam ni ista pozicija u timu. On je bio vezni, ja igram na poziciji beka. I ne želim da me ljudi gledaju kroz njegovu igru, već da sam sebe pokažem kako na terenu tako i van njega. – kaže nam ''Ivan junior''.
U kući Krstića, kaže najmlađi član, fudbal je porodična tradicija.
- Fudbal je bio važan deo mog odrastanja. Veliku ljubav prema ovom sportu preneo mi je deka, Slobodan Krstić, otac moga oca, koji se takođe u mladosti bavio fudbalom, a onda i trenerskim poslom i to jako dobro. I stric Dejan mi je fudbalski trener, mi smo sportska porodica. A tu su i očevi geni, definitivno. Imam devetnaest godina, u fudbalu sam jedanaest. – i dodaje da bi voleo da uskoro ispuni želju svog oca i zaigra za prvi tim Nišlija.
- Ja bih, kao i verovatno svi koji su prošli kroz školu Radničkog voleo da zaigram za prvi tim. To jeste bila želja mog oca, baš kao i moja. Ali, te odluke donosi uprava kluba. Ono što ja mogu, to je da i dalje vredno radim i treniram, i dajem svoj maksimum na terenu.
Tokom svih ovih godina Meraklije ne zaboravljaju Belog, i stiče su utisak da neće nikada, a Ivan kaže da je njima jako zahvalan što na taj način čuvaju uspomenu na njegovog oca.
- Meraklije su uz mene sve ove godine. Njihova podrška mi je uvek mnogo značila. Oni čuvaju uspomenu na Ivana Krstića Belog, oni na utakmicama I dalje skandiraju njegovo ime, oni ne dozvoljavaju da se zaboravi čovek koji je živeo za porodicu I fudbal. I koji je život izgubio zbog fudbala. Posebno poštovanje imam za odred “Ivan Krstić Beli”. – ističe mladi fudbaler.
Kaže i da mu svakodnevne životne pobede pomažu da pobeđuje i na terenu:
- Ja sam od malih nogu naučio da u životu za sve moraš da se boriš. Ali najvažnije je da psihički budeš stabilan. Svakako da svakodnevnica utiče I na igru, ali tu se vidi veličina igrača. Kad nešto voliš I želiš, ništa ti neće stati na put.''
Igrački uzor mladom Krstiću je Serhio Ramos, a pored Španjolca na listi želja budućih saigrača nalaze mu se još dva imena.
- Voleo bih da zaigram sa Filipom Stojkovićem, jer smatram da je on neko od koga bih mogao mnogo toga da naučim. A od mlađih igrača, definitivno bih voleo da jednog dana ponovo zaigram sa Ilijom Stojančićem. Nas dvojica smo od malih nogu najbolji prijatelji, prošli smo školu fudbala zajedno, i smatram da smo dobar tandem. Bilo bi baš lepo da to pokažemo ponovo na terenu, iskren je Ivan Krstić.
A što se trenerskog udela u karijeri mladog Krstića tiče, i tu mlađani Nišlija ima nekoliko posebnih imena.
- Moja generacija je promenila mnogo trenera. Iz Radničkog bih svakako izdvojio Vladimira Najdanovića koji mi je trener u omladincima, ali sa kojim sam radio i u mlađim kategorijama. Trener i direktor škole Boban Dmitrović je takođe prepoznao moj rad i trud. Voleo bih da pomenem, i zahvalim se još jednom Goranu Stojiljkoviću, i njegovom klubu “Real Niš”. Posle teže povrede bubrega koje sam zadobio na prvenstvenoj utakmici u mlađim kategorijama, i pauze od 2 godine, oni su mi pomogli da se vratim u formu. Uzeli su me na pozajmicu iz Radničkog, i kod njih sam kao kadet igrao u kvalitetnoj ligi Srbije.
Nekoliko puta Ivan je bio na okupljanjima selekcije 2000. i imao prilike da trenira sa najtalentovanijim klincima tog godišta, iz te generacije srpskog fudbala kao buduću fudbalsku zvezdu apostrofira napadača Fiorentine.
- Moja generacija ima mnogo dobrih igrača, ali kao buduću svetsku zvezdu izdvojio bih svog bivšeg cimera Dušana Vlahovića.
Kao svoj životni moto ističe sekvencu ''Still i rise – Još se dižem'' koja baš kao da je pisana po njemu. Jer posle svih nevolja uvek se vraćao jači. Možda zato što ima jasnu misiju, da nastavi tamo gde je otac stao, i da ispravi tu božansku nepravdu o jednoj prerano ugašenoj mladosti i jednom fudbalskom princu koji nikada nije zaseo na tron.
Ilija Stojančić: Icu svako hoće za saigrača
Ilija Stojančić, fudbaler Zvezde o Ici kaže:
- Moje mišljenje je da svako želi takvog igrača za saigrača. On je igrač koji nikad ne beži od odgovornosti. Pravi lider na terenu, zasluženo kapiten. Idee u svakom duelu maksimalno, kod njega nema izgubljenih duela. Igrali smo zajedno od malena, pošto sam ja bio ofanzivniji, svaku loptu koju sam izgubio znao sam da iza mene imam Ivana i da nemam razloga za brigom, znam gde će zavrsiti njihov kontra-napad. Ne samo što je na terenu jedan od najodgovornijih, nego i van terena. Odličan djak, on uvek ima isplaniran dan profesionalac, decko za primer. Svi imamo svoje mane, ali on to mudro prikriva svojim vrelinama, tako da na utakmici, treningu jednostavno neko kad gleda ne može da primeti njegove mane.
N. Tonić / Kurir sport Foto: I. Krstić, privatna arhiva
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
