Kasnije je poslovne izazove našao i u fudbalu, a kakav je trag ostavio dovoljno je reći da u Engleskoj nema navijača koji nije čuo za Milana Mandarića. Srbin iz Like, odrastao u Vojvodini, za Kurir pričao svom putu, pogledu na srpski fudbal i kuda će krenuti najpopularniji sport kad prođe pandemija.
Da li fudbal usporava ili vraća u normalu zbog korone?
- Dok se broje njene žrtve širom sveta, moramo da spustimo loptu na zemlju i razmislimo gde ćemo dalje. Moraće da proteče dosta vode Dunavom da bi se kod navijača vratio stari žar. Ako nema žara, smanjuju se prihodi od karata, marketinga, a kad vlasnici gube entuzijazam onda su i ulaganja manja. Za početak, mislim da jedno vreme neće biti spektakularnih transfera od 100 miliona evra.
Često se može čuti da je fudbala bilo previše?
- Fudbal je zadovoljstvo celog sveta, jer je lep i ljudi ga vole. A lepote ne može nikad biti previše.
Večito pitanje - može li se dogoditi da dođete u srpski fudbal?
- Teško ću se vratiti nazad, jer mi je poznato kakva je situacija u klubovima i ko ima odlučujuću reč u donošenju odluka.
Mislite na navijače?
- Na njih mislim. Ako bi i oni želeli da upravljaju bilo bi nas onda mnogo koji vodimo, a ja nisam navikao da na taj način sarađujem sa navijačima mog kluba. Svojevremeno mi je gradonačelnik Portsmuta pričao da su ljudi srećniji i da u gradu rastu prihodi posle pobede ekipe. Kao da sve procveta zbog jednog fudbalskog meča. E, to je ambijent u kojem sam poželeo da vodim jedan klub. I danas kada me prepoznaju u Engleskoj taksisti za mnom trube sirenama, prolaznici zaustavljaju da me pozdrave. To je odnos sa navijačima koji hrani moj entuzijazam.
Uspeli ste dva kluba u Engleskoj da prodate investitorima sa Tajlanda. Da li bi bilo zainteresovanih Tajlanđana za Zvezdu i Partizan?
- Sigurno da bi bilo zainteresovanih ako bismo ih potražili. Pitanje je da li postoji volja ljudi u našim klubovima da prepuste pozicije investitorima.
Na kom prijateljstvu ste zahvalni fudbalu?
- Ako pričamo o igračima onda su to dve legende. Prvi je Džordž Best. Nikad neću preboleti njegov odlazak. On je bio igrač u mom klubu u SAD i tako je stvoreno prijateljstvo za ceo život, čak je i svom sinu dao srednje ime Milan po meni.
Drugi?
- Pele! Bio je izuzetan i kao čovek. Sećam se da je sa Kosmosom igrao protiv mog tima i da je dva dana bio gost moje porodice. Posle dve godine prolazio sam holom jednog hotela, od gomile novinara ga nisam ni primetio, ali jeste on mene. Prekinuo je intervjue da bi se sa mnom pozdravio i pitao kako su moje ćerke Sandra i Jasmina. Zamilsite, jednom Peleu je za dve godine prošlo pred očima hiljade dece, a on nije zaboravio imena mojih ćerki.
Van terena ko je ostavio utisak na vas?
- Henri Kisindžer! Od njega sam naučio jednu lekciju pričajući mu da se nalazim u nekim poslovnim pregovorima i da iz njih verovatno neću izvući onoliko koliko zaslužujem. On me je lepo saslušao i rekao "Milane, ne dobija se nikad koliko zaslužuješ, nego toliko koliko si sposoban da ispregovaraš". Tačno! Veliki čovek u svakom pogledu i veliki fudbalski zaljubljenik. Bio je golman u mladosti, pa sam se šalio s njim da bih se proslavio kao igrač da su mi svi golmani bili kao što je on.
Engleski navijači su opevali četiri Srbina: Vidića, Mitrovića, Matića i vas. Ko je dobio najlepšu pesmu?
- Ja (smeh)! Pesma Portsmutovih navijača o meni je najlepša. Šalu na stranu, upoznao sam sve te naše momke, i Ivanovića i Kolarova, sjajni igrači. Vidić je bio fantastičan u svakom pogledu, na terenu i van njega. Jedan jak karakter, što su i navijači znali da prepoznaju. Zato je bio kapiten Mančester junajteda i zato je bio kapiten.
Prva asocijacija na Standard iz Liježa?
- Ispraćaj na kraju u Ameriku na briselskom aerodromu, kada se okupilo 200 do 300 navijača sa transparentom da ne napuštam Standard.
Šarloa?
- Bilo je kratko, ali mi je ostalo u sećanju da sam Luku Peruzovića poslao da gleda Pizara da bismo ga kupili za 1,3 miliona. On se vratio da sa pričom da se taj novac ne bi mogao opravdati, ali je zato kasnije prešao za 25 miliona evra u Bajern.
Nica? -
Sećam se da mi je žena rekla da sam je po prvi put odveo u neko lepo mesto da živi. Osvojili smo Kup, a posle toga večerali kod predsednika Francuske Žaka Širaka.
Portsmut? -
Fudbalska ljubav. Bio sam pre tri meseca na rođendanu navijača koji je napunio 100. godinu. Slavlju je prisustvovala kompletna uprava iz mog vremena, nas oko 250. Verujte sa toliko emocija doživljavam taj klub da ne znam da li bi bilo dobro za moje zdravlje da opet dođem na mesto predsednika.
Lester? -
Pre mene je bilo 45 predsednika iz sveta sporta i šoubiznisa, ali su ga u teškom trenutku svi oni pustili da ode niz vodu. Ipak, znamo svi da je kasnije ispričana jedna od najlepših fudbalskih priča u istoriji sporta, a tamo ljudi znaju koliko sam i ja učestvovao da se ona dogodi.
Šefild Venzdej? -
Moj naslednik, Tajlanđanin Dejfon Čensiri. Uzalud troši novac slušajući savete raznih agenata
.
Mlad duhom i u 82. godini
Kako se vi borite sa koronom budući da stručnjaci kažu da se nalazite u osetljivoj grupi? -
Ja još ne razmišljam o problemima, jer tek mi je 82. Kad uđem u neke poznije godine, zastaću malo (smeh). Moja situacija je specifična, jer se nalazim u Sloveniji, dok je moja porodica u SAD. Pred poslednju mogućnost da avionom odem do mojih dobio sam savet u ambasadi da će mi biti bolje ako krizu ispratim tu gde se već nalazim. Kakve vesti dolaze iz SAD, izgleda da sam dobio dobar savet. Međutim, ne sumnjam ja u Ameriku. To je nacija koja iz svake nedaće izlazila kao pobednik, pa će tako biti i sada, zaključio je Milan Mandarić u razgovoru za Kurir.
D. P./ Kurir sport
NE PROPUSTITE
