Još pri prvom pojavljivanju pred predstavnicima medija Mihajlović je iako šokiran saopštio da jedva čeka da se bori protiv opakog neprijatelja i da zbog te borbe u čiji je uspeh verovao privremeno napušta klupu Bolonje. Bio je istrajan, slušao lekare i kao pobednik završio i tu utakmicu.
Sinišina borba podstakla je Viktoriju, jedno od šestoro dece Mihajlovića da napiše knjigu "Siniša, moj otac".
- Za mene je ta knjiga bila terapeutska, pisala sam je dok je tata još bio u bolnici. Pisanje mi je omogućilo da se oslobodim nervoze, bio je težak period i pomogao mi je da sazrim, pa nisam više ista osoba od pre šest meseci - kaže Viktorija za "Il resto del Carlino".
Bolest sa kojom je Mihajlović izašao na kraj pomogla je dvadeset trogodišnjoj Viktoriji i da su joj mlađa braća bila velika podrška.
- Sada smo još više sjedinjeni nego pre. Kad su mi rekli za dijagnozu htela sam da budem jedino dete da moja braća ne bi patila. Jedan ima samo 13, drugi 17 godina, a sad mogu da kažem da su mi oni bili najveća snaga, brat vas razume kao niko drugi. To je bio šok za sve.
Ona kaže da je tokom godina osećala i teret prezimena Mihajlović jer bi svuda budila pozornost okoline, ali ne uvek na pozitivan način.
- Danas mislim da je to najlepša stvar na svetu na koju sam ponosna. Kao dete sam se osećala posmatranom, često osuđivanom, često sam menjala škole i gradove. Svaki put je bilo teško kad vas posmatraju kao Mihajlovićevu ćerku, a dešavalo se da me otac kazni pa nemam džeparac da izađem i onda provociraju kao "zamislite Mihina ćerka ostala bez para". U početku je to bolelo, kao i uvrede sa cele tribine stadiona, ali je sve to sada promenjeno - opisuje Viktorija.
Siniša je veliki deo vremena provodio u bolnici lečeći se od leukemije, pa su ga često čekali i igrači na treninzima, ali i porodica. Zbog toga je njegova ćerka iz prošle godine kao poseban izdvojila jedan dan.
- Došao je kući 21. decembra, to je bio dan koji nikad neću zaboraviti. Spremili smo mu natpis na ćirilici sa fotografijama. Za mene je to bilo kao da opet dišem, plašilo me je da mislim o tome kad je bio sam. To je bila obrnuta situacija: ja sam bila zabrinuta za njega. Moja majka obično tri dana sprema za Božić, ali ovog puta ništa nije pripremila, jeli smo iz plastičnih tanjira i bilo je izvrsno!
Uvek čvrst i temperamentan, Miha će takav na terenu verovatno ostati i nakon što se potpuno oporavi i povrati pređašnju snagu. Ali se promenio privatno.
- Jer je naučio da pokazuje slabosti, pre to nije bilo jasno da li je tužan ili srećan. Sada je osetljiv, fleksibilniji i pokazuje više empatije. Pre je imao neki štit koji je verovatno poticao i od njegovog srpskog porekla. Čak i moja baba je takva. Patnja vas zbližava, to sam takođe napisala u knjizi da je i gorka i slatka - uverava Viki Mihajlović.
Na čitavom tom putu, njena majka Arijana je bila ogroman oslonac jer nije popuštala pod emocijama i dozvoljavala sebi da zaplače.
- Možda sama jeste, ali nikad pred nama nije odavala znak da se nešto promenilo. Znala je da ako bismo nju videli da plače, da bi to bio katastrofalan udarac - zaključila je Viktorija Mihajlović.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
