Osvajanje Kupa evropskih šampiona 29. maja 1991. godine najveći je uspeh srpskog klupskog fudbala. Legendarni trener zlatne generacije fudbalera Crvene zvezde Ljupko Petrović upisao se tako u istoriju i postao jedan od retkih stručnjaka koji je do trona stigao bez ijednog poraza.
Šta za vas znači uspeh u Bariju? Kao treneru, čoveku i Srbinu.
- Kao treneru, to znači odlazak u istoriju, kako za mene, tako i za moje igrače, ali i Crvenu zvezdu kao klub. Dugo, dugo će se taj dan proslavljati. Malo je trenera u svetu i Evropi koji su bili prvaci Kupa šampiona. Kao čoveku, prija pažnja, kad kreneš negde, kad te ljudi prepoznaju i kažu, vidiš taj je bio šampion Evrope. Kao Srbinu, to je posebna čast i zadovoljstvo. Drago mi je što smo i mi kao narod ušli u istoriju fudbalske igre - počeo je intervju za Kurir Ljupko Petrović.
Kako pamtite utakmice protiv Bajerna?
- Pre izvlačenja mogli smo da dobijemo Spartak Moskvu, Marselj i Bajern. Ja sam želeo Ruse, a Džaja je rekao dobićemo i eliminisati Bajern. Svi smo se čudili odakle mu tolika hrabrost, posebno što je tada bila krilatica "svi igraju fudbal, a Nemci pobeđuju". Kad smo ih dobili, Džaja se nasmejao i rekao da je red da otresemo velikog šampiona i svima stavimo do znanja, da je vreme da dođemo na mesto koje nam pripada.
Kako ste se spremili za prvu utakmicu?
- Bajern je bio reprezentacija Nemačke, plus Laudrup! Imali su vrhunski tim, ali imali smo i mi. Izašli smo spremni, dobro napaljeni, znali smo šta hoćemo. U ranom momentu, Volfart je u 34. minutu dao gol, taman kad smo počeli da igramo. Rekao sam tada, da li je moguće, da će opet da nas pobede... Ključni trenutak utakmice u Minhenu, gde je udaren temelj tituli, bio je gol Pančeva u 45. minutu, posle akcije koja je trajala pet sekundi. Bili smo srećni u svlačionici, dobili smo stimulans, bili u psihološkoj prednosti u odnosu na Nemce. Dali smo im i drugi gol, pas Savićevića za Pančeva. Bio je to prvi poraz Bajerna u Minhenu u Kupu šampiona. To je bila naša najbolja utakmica u Evropi! Definitivno! Pored one sa Grashopersom u gostima.
Revanš u Beogradu. Kako se sećate te neverovatne utakmice?
- Trebalo je spremiti revanš. Pobedili smo 2:1 i svi su mislili da smo već u finalu. Džaja i ja smo znali da nije tako, zajedno smo spremali ekipu. Naterali smo igrače da zaborave na trijumf iz prvog meča. Nemci su došli u Beograd rešeni da nas izbace. Poveli smo, imali još dve šanse za gol i onda šok! Jedan nesrećan gol, kada je Diki lopta prošla kroz noge i ubrzo drugi pogodak za njih. Obuzimale su me crne misli, ali sam se borio protiv njih, rešen da ih pobedimo, makar u produžetku. Kod 2:1, Nemci su preko Efenberga pogodili stativu. Tog momenta sam rekao, sad mi moramo da damo gol.
Kako?
- Kako, ne znam, ali moramo! Kako smo nesrećno primili prvi gol, tako smo srećno izjednačili u 89. minutu. Bila je to dobra akcija, Augentaler je napravio kiks i lopta je išla pod prečku. Auman bi to odbranio, da se nije Pančev zaleteo u njega. Nemac je pogledao u Darka, koji je stao i u tom deliću sekunde, lopta je bila u visini gola. Taj momenat je odlučio, jer je Auman mislio da će Pančev napraviti faul. Zaslužili smo baš takav gol! Uspeo sam da se koncentrišem i u 90. minutu izvršio dve zamene, Stošića i Momčilovića sam uveo u igru, da bih ukrao vreme.
I onda ludnica. Nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao...
- Euforija! Veselje, urlanje, bukvalno nam se desila narodna radost... Na kraju, šta se desilo... Igrači Bajerna su ležali na terenu, a narod je ušao na stadion da se veseli. Naši navijači nisu obraćali pažnju na Nemce i to je detalj za svaku pohvalu. Publika je ušla u teren, stative su otišle u Knin, trava u sve delove Jugoslavije... Teren je bio kao oranica.
Potom dolazite u u Bari na finale, nekih pet dana pre utakmice. Zašto?
- Bila je to odluka kluba, pre svih Džaje, Cveleta i mene. Da se spremimo taktički, da imamo mir, da budemo odmorni. Da budemo zajedno. Imali smo sjajne uslove za rad, vrhunski hotel, trening centar...
Šta ste to vi i Dragan Džajić uradili da razmrdate ekipu u Bariju?
- Igračima je malo postalo dosadno, bili su nervozni. Igrači su mogli da gledaju TV do ponoći, ali su hteli duže. Posebno Binić i Belodedić. Onda se Džaja dosetio kako da ih dovedemo u red. S namerom smo im spremili frku. (smeh) Jedno veče, Džaja je izašao ozbiljan pred igrače. Rekao je svim igračima da se finale Kupa šampiona igra jednom u životu, a onda se obratio Biniću i Belodediću da ako im ne odgovara, mogu slobodno kući. Da ste samo videli lica igračima... Džaja i ja smo se na taj potez odlučili iz pedagoških razloga, niko nije bio ozbiljan da tako nešto i uradi, ali to igrači nisu znali. Sledećeg jutra, ja Binu ne stavim na treningu u ekipu koja treba da počne utakmicu. On se zabrinuo, obleće oko mene, žao mu, izvinjava se... A, ja se pravim ozbiljan. (smeh)
Da li ste se osećali inferiorno u odnosu na Marselj koji je bio bogatiji?
- Imali su 300.000 dolara premije po igraču za titulu, a mi 30.000 maraka. Jesu bili bogatiji, ali to nama ništa nije značilo. Imali su strašne igrače i odličnog trenera, ali mi se stvarno bilo koga nismo plašili, niti smo bilo koga potcenjivali. Znali smo sve o njihovim igračima, jer su to bili reprezentativci Francuske Papen, Amoros, Boli, Di Meko, Kasoni... Mozer iz Brazila, Vodl najbolji igrač Engleske, Abedi Pele najbolji fudbaler Afrike... Na klupi Piksi Stojković i Žan Tigana. Plus jak gazda, moćan čovek kao Bernar Tapi. Finale se ne igra za lepotu, već da se pobedi, rekao je jednom Johan Krojf. I toga sam se držao. Nisam želeo da lepo igramo i da junački poginemo. Kada su me dan pred utakmicu novinari pitali pitali da li smo spremni za 90 minuta, rekao sam im da smo spremni za 120 minuta.
Da li ste znali da su se Francuzi bavili nečasnim radnjama, da su hteli da kupe utakmicu? Stevan Stojanović je pričao o tome.
- Sećam se da se to pričalo, ali na takve stvari nisam obraćao pažnju. Odlično poznajem Diku, to kod njega nije moglo da prođe. Pred finalnu utakmicu rekao sam mu da je primio nesrećan gol protiv Bajerna i da će zato biti najbolji igrač u finalu, da će odbraniti penal i da ćemo mi pobediti. I tako se i desilo.
Kako ste odlučili ko će da šutira penale?
- Zvezda je bila poslednji šampion Jugoslavije i kad je bio nerešen rezultat po pravilima smo morali da pucamo penali. Imali smo raspored - Binić ili Prosinečki, Belodedić, Mihajlović i Pančev. To se znalo.
Ima fotografija na kojoj se vidi kako pričate sa Binićem i Pančevom pred izvođenje penala. Šta ste im rekli?
- Ma, ništa... Savetovao sam ih uobičajeno. Da zamisle da smo u prvenstvu, da šutiramo za bod. Imajte koncentraciju, znate šta hoćete od šuta, ne menjajte odluku i odredite cilj. Na našu sreću, svi su to dobro uradili.
Šta ste osetili u trenutku kada je Amoros promašio, a šta kada je Pančev pogodio penal?
- Bili smo u strahu, bio je to prvi penal, a onda je Dika odbranio šut Amorosa. Bio je to veliki podstrek, digao je našu ekipu. Išloje posle sve kako treba, lako smo, rekao bih rutinski postizali golove. Kad ga je Darko dao, nisam video ništa, bio sam odsutan, prenapregnut. Gotovo da se ne sećam o čemu sam razmišljao. Ostavlja to traga za ceo život.
Kakvo je slavlje bilo posle utakmice, da li se spavalo?
- Možete da zamislite. (smeh) Spavali smo možda dva sata i to ujutro. Veselilo se cele noći, plesalo na stolovima. Kad su ušli trubači to je bilo neverovatno. Kako je to Cvele uradio, stvarno ne znam. (smeh) Gde je našao trubače u Italiji? Pehar je bio sve vreme sa nama dok smo slavili, bio je pun vina, pilo se iz njega.
Nedavno ste posetili Zvezdu. Kako ste se osećali u muzeju sa peharom Kupa šampiona?
- Kad uzmem onaj pehar, sav se naježim. To je trofej koji se retko osvaja, koji je teško uzeti. Trofej za ceo moj život. Pamti se to. Zato je toliko puno emocija sa moje strane. Volim ga, privučem ga sebi, najradije bih ga stavio u srce - emotivan je Ljupko Petrović.
Kurir sport/Aleksandar Radonić
NE PROPUSTITE
