Sportsko društvo Partizan proslaviće ove godine 76 godina postojanja. Period sasvim dovoljan da svih 25 sportskih sekcija ovog društva ispiše brojne stranice.
Među brojnim pristalicama crno-belih boja posebno mesto zauzima Saša Petrović. Decenijama prikuplja vredne podatke o istoriji Partizana u svim sportovima, i može se reći da je pokretna crno-bela enciklopedija.
Koja je Vaša veza sa Partizanom?
- Partizan je moja druga kuća. Prvo sam kao navijač išao na utakmice, a onda kao novinar. Bio sam oduševljen kada je osnovan prvi klupski medij, MIP radio. Iako je on bio medij fudbalskog kluba, počeo sam da dostavljam informacije i o ostalim sportovima. Pratio sam istoriju Partizana, ali svih klubova u okviru sportskog društva. Pošto nije bilo dovoljno informacija o drugim klubovima, počeo sam da im dostavljam. Nezvanično su me imenovali za spoljnog saradnika, da bi me 2004. godine angažovali kao honorarnog saradnika. To je bio veoma lep period. Mnogo dobra ekipa se okupila, Neša i Beka Pavlović, Vanja Savić, Ivana Golubović, Predrag Žule Jurišević, Iva Zimonjić, Nataša Dimitrijević, Srđan Radojević i mnogi drugi. Radio je bio dosta slušan, a i navijači drugih klubova su ga slušali.
Na koji način dolazite do materijala za svoje priče?
- Mogu za sebe da kažem da sam novinar istraživač. Dosta vremena provodim u Narodnoj biblioteci i listam staru štampu, tražim podatke iz istorije Partizana i sporta uopšte. Posećujem arhive. Ima još dosta toga što treba da se istraži. Nailazio sam i na netačne podatke ili na podatke koji moraju dodatno da se istraže. Kad se vežem za jedan podatak trudim se da ga istražim do kraja, da uđem u srž svega. Mnogo toga još ima u vojnom arhivu, ali posle bombardovanja 1999. godine nije još sve skupljeno na jednom mestu, pa treba vremena.
Na neki način ste Partizanov arhivator?
- Može se i tako reći. Razgovarao sam sa ljudima iz Sportskog društva Partizan. Postojao je plan da se organizuje centralni arhiv svih klubova Partizana na jednom mestu. Partizan ima bogatu istoriju.
Kako je nastao Partizan?
- Činjenica je da je Partizan bio vojni klub, da je ponikao iz armije. Tad u to vreme posle rata kada je zemlja bila u obnovi i izgradnji trebalo je naći vremena za kulturu, zabavu i sport. Armija je bila ta koja je davala moral i bilo je normalno da ima svoje Sportsko društvo. U to vreme je i formalno bio vezan za armiju, imao je i u upravama vojna lica, ali Partizan može biti ponosan na svoju istoriju.
Kada pominjete vojna lica, postoji kontroverza oko Franje Tuđmana...
- Tuđman je bio dve i po godine bio predsednik Sportskog društva. Ko je mogao te 1958. godine da nasluti šta će se desiti 30 godina kasnije? To je bilo vreme bratstva i jedinstva, kada se nije gledalo ko je ko. Tuđman je u armiji bio personalac, i njemu je Partizan bio dodatna zanimacija. Mnogi generali su bili u upravi.
Svakako, fudbalski klub je okosnica sportskog društva. Postoji jedna nedoumica oko strelca prvog gola?
- Partizan je osnovan 4. oktobra 1945. godine. Prvo su osnovani fudbalski, košarkaški, atletski, odbojkaški i teniski klubovi. Posle dva meseca se priključila i šahovska sekcija. Fudbaleri su imali prvi nastup dva dana posle osnivanja i pobedili su gradsku reprezentaciju Zemuna sa 4:2. Mnogi misle da je strelac prvog gola za Partizan Matekalo. Ne, strelac prvog gola je Silvester Šereš. To mi je potvrdio i njegov sin Zoltan koji živi u Temerinu, odakle je i otac. Matekalo je bio strelac prvog gola, ali prvenstvenog, tako da je Šereš prvi strelac u istoriji kluba.
Koliko klubova/sekcija Partizan danas ima?
- Partizan zvanično ima 25 klubova, od kojih su 23 aktivna. Davno je imao neke klubove koji su u međuvremenu ugašeni. Nedavno se navršila 71 godina kako je osnovan Planinarski klub. Mnogi ne znaju da Partizan ima tri titule u planinarstvu, 1955., 1958. i 1965. godine. Klub se ugasio 1968. godine. Imao sam ideju početkom 2000-tih da obnovim rad ovog kluba. Partizan je imao i skijaški klub koji je delovao do 1950-tih godina. U klubu je bilo dosta Slovenaca. Trenirali su u Kranjskoj Gori, i odsedali u čuvenoj vili "Olga" gde su se okupljali Partizanovi sportisti. Slovenački klubovi su, međutim, zbog čestih poraza, izdejstvovali odluku da nijedan klub ne sme da bude van sedišta sportskog društva, pa je i on prestao sa radom. Skijašku sekciju je vodio čovek rodom iz Gorskog Kotara Braco Sinko. On je organizovao prve skijaške jedinice tokom Drugog svetskog rata, a po njegovim sećanjima je snimljena čuvena serija "Kapelski kresovi".
Koga posebno ceniš od sportista koji su branili boje Partizana?
- Zanimljivo je da je Partizan igrao finale Kupa šampiona u godini kada sam rođen. Svakako je ta zlatna generacija najbolja. Mocu Vukotića posebno cenim. On je bio igrač za koga možeš da kažeš da je pravi vođa, kapiten. Šteta što je igrao malo za reprezentaciju, to je bio period kada kao da je bila rampa za fudbalere Partizana da igraju u nacionalnom timu. Cenim Miloša Đelmaša, bio je strašan dribler. Isto cenim i Admir Smajić, Peđa Mijatović i Saša Ilić. U košarci je svakako to generacija koja je osvojila Kup šampiona 1992. u Istanbulu. Takođe, i ona generacija u kojoj su igrali Kića i Praja. Tada je Partizan imao poseban stil. Sećam se 1979. godine kada je Partizan osvojio triplu krunu, prvenstvo, kup i međunarodni kup Radivoja Koraća.
Trenutak najveće radosti i tuge sa Partizanom?
- Svakako je najveća radost kad Partizan pobedo u večitom derbiju. Izdvojio bih posebno jednu pobedu u derbiju nad Crvenom zvezdom od 2:0, kada je predsednik FS Jugoslavije bio Slavko Šajber. Po završetku utakmice navijači sa juga su skandirali "žalite se Šajberu". U vreme Šajberove "strahovlade" Partizan je bio najneobičniji šampion u svetu jer se nije znalo da li ima devet, 10 ili 11 titula, dok Sud Udruženog rada Partizanu nije vratio dve titule. Tuga je posle svakog poraza, posebno u evropskim takmičenjima.
Poslednjih godina gledali smo film i seriju o učešću naše reprezentacije u Montevideu na Svetskom prvenstvu. Na neki način ste vezani za ovu priču, posebno kada je u pitanju kapiten Milutinac, koga u seriji glumi Viktor Savić?
- Uopšte gledano, ta prva reprezentacija zaista zaslužuje posebno mesto u istoriji fudbala. Imao sam tu čast da pokrenem inicijativu za obnovu spomen biste doktoru Milutinu Ivkoviću Milutincu. Mene je na taj korak inspirisalo to što se bavim vremeplovom. U blizini stadiona Partizan kod lože na Zapadnoj tribini, u parkiću je bila bista koju je uradio akademski vajar Slavoljub Vava Stanković. Ona je nestala u periodu 2009-2010. kada su se inače dešavale krađe skulptura po celom Beogradu. Nekako mi je otužno delovao postament bez biste, išaran grafitima. Bližilo se 70 godina od stradana Milutinca, koji je streljan u Jajincima 25. maja 1943. godine od strane Nemaca. Novu bistu je uradio nekadašnji rvač, akademik, vajar i maksilofacijalni hirurg profesor Vladimir Jokanović.
Pored novinarskog rada, trenutno ste angažovani u Stonoteniskom klubu Partizan. Koja je vaša funkcija?
-Sekretar sam Stonoteniskog kluba Partizan koji je osnovan 1950. godine. U klubu sam od 2005. Prvo sam bio portparol kluba, pa su me izabrali za sekretara. Nadam se da će doći vreme da i profesionalno obavljam tu dužnost. Nekadašnja Jugoslavija je bila jedna od četiri velesile u stonom tenisu, pored Švedske, Kine i Japana. Svake godine su se održavali turniri četiri nacije. Imali smo strašne asove, počev od Harangoza. Poslednjih godina ide priča da se napravi regionalna liga kako bi se uzdigao taj sport. Posebno sam ponosan na priznanje koje sam dobio 2015. godine kao najuspešniji amaterski radnik Sportskog društva Partizan, baš u godini kada je ono proslavljalo 70 godina rada.
Saradnja sa Partizanovim MIP radiom, kao i televizijom Siti 1, je imala svoje lepe strane, ali i one ružne. O čemu je reč?
- Jako mi je žao što su ugašeni MIP radio i TV SIti 1, koja je bila krupan zalogaj i trajala je svega godinu i po dana. Ostalo je mnogo neisplaćenih plata i honorara. Jedini sam ja iz oba medija koji sam ostao u Partizanu i koji se borim i danas da nam se isplati sve što nam se duguje. Partizan treba da nas ispoštuje. Interesantno je da se dešavalo sve u znaku broja 12. Posle 12 godina rada, baš na veliki praznik Petrovdan 12. jula u 12 časova MIP radio je zvanično prestao da emituje program. Predsednik FK u to vreme je bio Dragan Đurić, a direktor radija i televizije Zoran Đorđević. Većinski vlasnici su bili njih petorica iz Srbije, a 49 odsto je bilo u vlasništvu jedne firme sa britanskih Devičanskih ostrva. U PIO fondu sam proveravao uplate za doprinose na honorare, bile su samo tri uplate 2005. godine. Sedište preduzeća koje je bilo vlasnik radija je bilo na stadionu Partizana, a kasnije je premeštena na jednu adresu u ulici Ane Frank. Ne odustajem od ideje da se obnovi MIP radio, samo bi sada bila druga priča. Takođe, ne odustajem ni od ideje obnove Partizanovog vesnika koji već odavno ne izlazi iz štampe, a nekada je bio list sa najvećim tiražom i u SFRJ i posle u SRJ. Još 2002. godine sam se obraćao za obnovu Vesnika Željku Tanaskoviću, tadašnjem zameniku generalnog sekretara JSD Partizan. Meni se duguje velika cifra, 1.234.166 dinara. Nekome sam smetao, mnoge moje reportaže su uništene kako bi se zameo trag da sam tamo radio. Niko ne zna šta je sa dokumentacijom, tehnikom... preduzeće koje je bilo vlasnik je otišlo u stečaj. Više puta sam se obraćao čelnicima Partizana oko dugovanja, kao i direktoru Milošu Vazuri, i očekujem da me prime.
Dejan Ignjatović / Kurir sport
NE PROPUSTITE
