7. novembra 1950. godine u Beogradu rođen je Vladislav Bogićević, čuveni Bleki, legendarni as Crvene zvezde i reprezentativac, prvi Srbin ikada u Kući slavnih.
Stariji poznavaoci fudbalskih prilika za Blekija kažu da je bio jedinstvena ličnost, kako na terenu, tako i van njega. Fudbalski velemajstor, ali i pravi mangup.
Kao beogradsko dete koje je odraslo na Bulbulderu zavoleo je fudbal. Počeo je da igra u nižerazrednom Bulbuldercu, a onda se preselio u Crvenu zvezdu gde je prošao sve omladinske kategorije. Igrao je kao vezni igrač i napadač. Za voljeni klub debitovao je 28. avgusta 1968. u Užicu protiv Slobode, kada su crveno-beli slavili rezultatom 5:3). U prvi tim ga je uveo popularni Čiča, Miljan Miljanić i promenio mu poziciju, forsiravši ga na mestu levog beka i centarhalfa. Dres Crvene zvezde nosio je do 7. decembra 1977. odigravši ukupno 395 utakmica (od toga 184 prvenstvene) i postigao 42 gola (17 prvenstvenih). Jednu sezonu, na kaljenju proveo je u Sloveniji, gde je igrao za Maribor (1969/70). Tamo je bio standardan, upisao je 34 utakmice.
Sa Crvenom zvezdom osvojio je dve titule državnog prvaka 1972-73 i 1976-77 i jedan trofej Kupa 1977. godine. Kada je legendarni Dragan Džajić otišao u inostranstvo, Bleki je preuzeo kapitensku traku. Posebno je bila upečatljiva sezona 1976/1977 kada je Crvena zvezda pod komandom trenera Miše Pavića igrala najlepši fudbal u zemlji. Generaciju fudbalera činili su: Petrović, Jelikić, Novković, Baralić, Keri, Bogićević, Petrović, Nikolić, Filipović, Sušić, Stamenković, Kajganić, Jovanović, Ratković, Radović, Savić i Lukić.
Kada se očekivao napad na Kup šampiona, uprava vraća Dragana Džajića i uzima kapitensku traku Vladislavu Bogićeviću. Uvređeni Bleki, koji je bio vođa tima, odmah traži da ga puste u inostranstvo. Čelnici odbijaju, a Bleki, da bi se osvetio, u prvom kolu Kupa šampiona protiv Borusije Menhengladbah pravi dve kardinalne greške i Zvezda gubi meč sa 3:0 u Beogradu. U revanšu je bilo 5:1 i taj dvomeč je najteži poraz Crvene zvezde u istoriji.
To je bilo u sredu, a za četiri dana u nedelju, u večitom derbiju, Bleki ponavlja nešto slično i Crvena zvezda gubi utakmicu rezultatom 1:3.
Međutim, treba istaći da je odnos između Vladislava Bogićevića i Dragana Džajića bio protkan uzajamnim poštovanjem. Bleki nije krivio Džaju za svoj status u Crvenoj zvezdi, već tadašnju upravu. Da je tako, svedoči i jedna Blekijeva izjava iz tog vremena iz reprezentacije, koja se rado prepričavala u narodu:
- Zdravo Džajo, velemajstore, Moco majstore i vi ostali šegrti!
Publika ga je mnogo volela, imao je harizmu koju je širio oko sebe. Fizički lep, sa dugom kosom, bio je idol mnogim dečacima i devojčicama tog vremena koji su samo zbog njega zavoleli Crvenu zvezdu. I u to vreme bilo je međunacionalnih tenzija, posebno između srpskih i hrvatskih klubova. Tako je na jednom gostovanju u Splitu protiv Hajduka posle gola dotrčao do tribine gde su bili navijači domaćina i počeo da im viče:
- Šta hoćete? Da nećete možda da se bijete?
Na opšte iznenađenje karijeru umesto u Evropi, nastavlja u Americi. U Kosmos iz Njujorka prešao je u januaru 1978. godine gde je odigrao osam sezona. Za to vreme je osvojio četiri šampionske titule i šest puta je bio proglašen za najboljeg igrača američke MSL lige.
Što se tiče reprezentacije, Bleki je odigrao osam utakmica za omladinsku, četiri utakmice za mladu i 23 utakmice za seniorsku selekciju Jugoslavije. Debi za A tim Vladislav Bogićević imao je 9. maja 1971. godine u Lajpcigu, u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj, na kvalifikacionoj utakmici za Evropsko prvenstvo. Jugoslavija je trijumfovala rezultatom 2:1. Poslednju utakmicu za reprezentaciju Bogićević je odigrao 5. oktobra 1977. godine. Bio je to prijateljski meč protiv Mađarske u Budimpešti na Nepstadionu, koji je Jugoslavija izgubila rezultatom od 3:4.
Vladislav Bogićević bio je učesnik Svetskog prvenstva 1974. godine u Nemačkoj. Na ovom šampionatu postigao je jedan gol i to na utakmici protiv reprezentacije Zaira, gde je krajnji rezultat bio 9:0 za Jugoslaviju. Zanimljiva anegdota vezana je za Blekija na mundijalu, pred odlučujuću polufinalnu grupu. Nacionalni tim čekao je tadašnjeg predsednika Josipa Broza Tita skori tri sata, da bi ih primio i pozdravio. Blekiju je od dugog čekanja svega bilo preko glave, pa je otišao i tada delegaciji dobacio:
- Ne bih ovoliko ni mamu čekao!
Posle toga je bio žestoko kažnjen i oteran na tribine. Jugoslavija je poslednji duel u polufnalnoj protiv Nemačke bez Blekija u odbrani glatko izgubila rezultatom 2:0. Pre toga su poraženi od Poljske (1:2) i Švedske (1:2).
Svoj drugi gol je postigao na kvalifikacionoj utakmici za Evropsko prvenstvo u Oslu protiv Norveške. Na toj utakmici Jugoslavija je pobedila sa 3:1.
Na kraju karijere je dobio tu počast da ga u Americi uvrste u Kuću slavnih, što je prvi Srbin kome je to uspelo da pođe za rukom. Od fudbalera, bio je četvrti kome je još ukazana ta počast. Pre njega su tu počast dobili Pele, Franc Bekenbauer i Kobi Džons, američki rekorder po broju odigranih utakmica u američkoj reprezentaciji.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
