Na dan 23. novembra 1967. godine napustio nas je Dejan Bekić. Prerano, sa svega 23 godine, jednu uspešnu karijeru prekinula je bolest. Starije generacije navijača Crvene zvezde pamte ga kao plavokosog i stidljivog momka, a na terenu kao beskompromisnog fudbalera.
Bio je rodom iz Gornje Badanje, sela pored Loznice, gde je svet ugledao 1944. godine. Čuveni Zvezdin levonogi half počeo je karijeru u Grafičaru sa Senjaka, kod bivšeg asa crveno-belih, čuvenog Predraga Đajića. Zatim je došao među omladince Crvene zvezde gde mu je trener bio legendarni Miša Pavić. Dres A tima crveno-belih nosio je 129 puta, a trenirali su ga Ivan Toplak i rodonačelnik modernog fudbala u Srbiji Miljan Miljanić. Njegov idol Vladica Popović mu je po odlasku iz kluba zvanično predao dres sa brojem 6. Obožavao je Velibora Vasovića i Franca Bekenbauera.
Hroničar dešavanja u FK Crvena zvezda proteklih decenija Branislav Jocić piše:
Plavokosi mladić veselih očiju i uvek stidljivog osmeha ostao je u svim prilikama jednostavan i skroman, a fudbalskoj igri je bio posvećen maksimalno. Karijeru i život je prerano prekinula iznenadna bolest. Imao je tri velike ljubavi, Crvenu zvezdu, trubu i Ivanku Marković, sestru svog najboljeg prijatelja i saigrača Saše Markovića. Živeo je sportskim životom, nikada nije pio, ni pušio, a na spavanje je išao najkasnije u 22.00 sata.
Ništa se nije dalo naslutiti da je Dejan bolestan, sve do jedne posete svom saigraču i najboljem drugu Saši Markoviću. Tada su majka i sestra Sašina primetile da se on dobro zadihao na stepeništu i imao otok na vratu. Njihove slutnje su se prenele u strah za Dejanovo zdravlje, koje je bilo sve krhkije.
Prvi novinski članak na Svetog Nikolu 19. decembra 1966. koji je izašao u „Politici ekspres“, je nagovestio da Dejan ne putuje na turneju po Južnoj Americi sa prvim timom.
Posle detaljnih analiza stanja zdravlja Dejanovog, dijagnoza i vesti nisu bile dobre, za bolest rak limfnih žlezda jedino su saznali Miljan Miljanić i dr Bora Babić. Miljan je znao da mu vreme ističe i prema Dejanu se ponašao zaštitnički. Dejan je slutio ali tačan nalaz lekara nije znao. Ni njegov najbolji drug sa kojim je u half liniji proveo pet godina Aleksandar Saša Marković nije znao za dijagnozu bolesti. Prilikom Dejanovog poslednjeg derbija na kojem su obojica učestvovala, Miljan je skrenuo Saši pažnju da pripazi na Dejana, jer se ovaj još nije oporavio od virusa. Sale je na toj utakmici bio zaštitnički postavljen, a igrači Partizana ne znajući za bolest, nisu štedeli Dejana Bekića.
Bio je student više škole za spoljnu trgovinu, a trubu je završio u muzičkoj školi „Stanković“. Obožavao je Luja Amstronga. Ivanka Marković je bila i devojka i nesuđena verenica Dejanova, sestra najboljeg Dejanovog druga i saigrača Saše Markovića. Bol je bio oštar a ostao večan, žal za mladićem koji je obećavao mnogo, njoj je obećao da večnu ljubav prema njoj i trubi neće niko otrgnuti iz srca.
U bolnici se borio sa teškom bolešću. U optimističkom raspoloženju Dejan Bekić dao je intervju za “Tempo” bivšem košarkašu i novopečenom novinaru Milošu Bojoviću.
- Uredan život je jedini način da se uspeo u sportu. Fudbal traži maksimalno angažovanje I mnogo snage. Sav sam mu se posvetio. Sada sam rob ove igre. Mlad sam i volim da se zabavljam. Imam mnogo prijatelja, ali fudbal je "isuviše sebičan". Dok se subotom i nedeljom moji prijatelji zabavljaju, ja se spremam za utakmice. Priča se da mi fudbaleri zgrćemo pare. To nije istina. Prosek mojih primanja u prošloj godini iznosio je 300.000 starih dinara. Daleko je to od miliona - rekao je samo nekoliko nedelja pred smrt Dejan Bekić.
Dvadesetak dana pred tragični trenutak, Dejan više nije mogao da ustane iz kreveta.U Kumanovskoj ulici pojavilo se nekoliko stotina navijača Crvene zvezde koji su skandirali:
- Dejane ustani, Dejane vrati se!
Po svedočenju starijeg Dejanovog brata Petra Bekića, to ga je dovelo u još veći očaj, prebačen je na VMA gde je ubrzo i preminuo. Kako je to Petar ispričao o poslednjim njegovim rečima bilo je mnogo obzira prema ostalim bolesnicima u sobi.
- U sobi su teški bolesnici, ugasi svetlo da ne smeta ljudima.
Pred samu zoru 23. novembra 1967. prestalo je da kuca srce mladića koji je očarao za vek vekova i Beograd i tadašnju Jugoslaviju. Zvezdina legenda Jovan Aćimović je svom prvom rođenom sinu u martu 1968. dao ime Dejan i stariji Dejanov brat Petar je svojoj prvoj rođenoj kćeri dao ime Dejana, pa sinu Dejan, pa drugoj kćeri Dijana.Tako se očuvalo ime i nastavilo sećanje na jednog prerano otrgnutog mladića, od mladosti i života.
Samo godinu dana posle smrti Dejanove u Hrvatskoj u malom slavonskom selu Paulin Dvor, blizu Osijeka, oformljen je fudbalski klub "Dejan Bekić". Trajao je punih 23 godine, sve do dolaska "demokracije u Hrvatskoj" 1990. i pobede HDZ na tadašnjim izborima. Tokom prvih ratnih dejstava u tom području grupa maskiranih razbojnika upala je u srpsko selo i masakrirala meštane. Od tada se i ugasio klub koji je nastao na sećanjima ljudi koji su voleli Dejana Bekića.
(Kurir sport)
NE PROPUSTITE
