PONOSAN SAM ŠTO SAM SRBIN! KAD ČUJEM "BOŽE PRAVDE" OSETIM DUH PREDAKA: Jan Karlo Simić govorio o sebi u rođendanskom broju Kurira

Jan Karlo Simić jedan je od bisera srpske fudbalske reprezentacije. Mladić velike energije, ali veoma pristojan, skroman i odmeren kada su u pitanju istupi u javnosti. I to je ono što pokazuje kako je vaspitan i koliko je veliki profesionalac, iako ima samo 20 godina.

Kako se desilo da iz Milana pređete u Anderleht?

- Odluka je pala posle mnogo razgovora sa mojim menadžmentom, porodicom, ali i sa ljudima iz Milana. Tamo su bili zadovoljni mojim razvojem, ali meni je bilo jasno, treba mi redovna minutaža na visokom nivou da bih napredovao. Anderleht mi je pokazao ne samo konkretan sportski plan, već i pravo poverenje. To je napravilo razliku. Nisam želeo da idem bilo gde, već u klub sa ambicijama, jasnom filozofijom i sredinom koja zaista ulaže u mlade igrače - počeo je razgovor za Kurir Jan Karlo Simić.

Srpski fudbaleri su veoma cenjeni u Anderlehtu - sa tobom ih je bilo ukupno 23. Jeste li se posavetovali sa nekim od njih?

- Da, razgovarao sam sa nekoliko njih. Aleksandar Mitrović bio je jedan od prvih koji mi je iskreno i direktno rekao svoje mišljenje. I Dejan Joveljić mi je dao par uvida. Obojica su naglasili da Anderleht ima veoma profesionalno okruženje i da se ovde može mirno raditi. Njihovo mišljenje mi je bilo važno, ali na kraju, morao sam da osetim da je to prava stvar za mene. I jeste bila.

Navijači vas vole. Skandiraju često vaše ime. Kakav je osećaj?

- To je bio poseban trenutak, stvarno. Na terenu uvek dajem sve od sebe - srcem, hrabrošću i strašću. Kada navijači to prepoznaju i cene, to je ogromna čast. To me dodatno motiviše da nastavim da radim još jače i dam sve za klub.

Blizu je kraj prvenstava u Evropi, a sve češće se priča o vašem mogućem odlasku iz Anderlehta. Gde sebe vidite sledeće sezone?

- Naravno da čujem šta se piše, ali ne dozvoljavam da me to uzdrma. Imam 20 godina, igram na poziciji štopera - treba mi igra, stabilnost i okruženje u kojem mogu da rastem. Anderleht mi to trenutno pruža. Da li će biti konkretnih ponuda ovog leta? Možda. Ali neću ništa da forsiram. Sebe vidim tamo gde mogu da napredujem, i kao igrač i kao čovek.

Nedavno vam se pridružio Mihajlo Cvetković. Jeste li mu pomogli?

- Da, pričali smo. Znam Mihajla iz reprezentacije, dobro se razumemo. Rekao sam mu iskreno, Anderleht nije mesto za brze uspehe, već za dugoročan razvoj. Isto tako, kazao sam mu, ako si spreman da se boriš, radiš, da izdržiš, ovde ćeš postati ne samo bolji igrač, već i jači čovek.

Koliko ste zadovoljni svojim igrama ove sezone?

- Zadovoljan sam svojim razvojem. Učvrstio sam mesto u prvom timu, igrao na obe pozicije štopera, preuzeo odgovornost. Ali, naravno, što smo izgubili titulu - boli. Pogotovo jer smo to u plej-ofu ispustili sami. Ali to je deo procesa. Iz takvih trenutaka se uči više, nego iz bilo koje pobede.

Šta možete reći o Anderlehtu koji je u krizi poslednjih godina?

- Anderleht je poslednjih godina prošao kroz veliku promenu. Fokus je na mladim igračima, razvoju i dugoročnoj strategiji. To traži vreme. Nije lako napraviti balans između razvoja i borbe za titule. Ali verujem u put kojim klub ide. Oseća se da se ovde nešto gradi.

Rođeni ste u Nemačkoj, ali od detinjstva igrate za Srbiju. Kako?

- Za mene nikada nije bilo dileme! Rođen sam u Nemačkoj, ali sam odrastao kao Srbin! Jezik, vrednosti, osećaj pripadnosti - to je uvek bilo prisutno. Moja porodica mi je to prenela. Osećam se kao Srbin, i igrati za Srbiju je za mene bila i ostala čast - od prve utakmice u mlađim selekcijama, pa nadalje.

Šta za vas znači igrati za Srbiju?

- To je neopisiv osećaj. Kada obučeš dres, čuješ himnu, vidiš zastavu - to prolazi kroz celo telo. Znam da ne igram samo za sebe, već za celu zemlju, za istoriju, za ljude koji su iza nas. To je odgovornost, ali ogroman ponos.

Kako je bilo kada vas je Dragan Stojković Piksi pozvao u A tim?

- Sećam se svega. Apsolutno. To je bio trenutak za pamćenje. Bio sam na treningu kada mi je tim menadžer u Anderlehtu rekao da je stigao poziv za A reprezentaciju. Bio sam preplavljen emocijama i nisam mogao da verujem. To je momenat koji nikada neću zaboraviti.

Srbija je izgubila igrače poput Aleksandra Pavlovića i Stefana Bajčetića, ali su se fudbaleri poput vas i Lazara Samardžića odlučili za Orlove. Kako to vidiš?

- Svako mora da donese svoju odluku. Ne osuđujem bilo koga. Ali mislim da kao igrači imamo odgovornost prema svom poreklu. Lazar i ja imamo slične puteve - rođeni smo u dijaspori, ali sa jakim osećajem pripadnosti otadžbini. Takve odluke, verujem, mnogo govore o karakteru igrača.

Šta mislite o podmlađivanju nacionalnog tima?

- Imamo mnogo talenta - igrače kao što su Andrija Maksimović, Kosta Nedeljković, Mihajlo Cvetković, ali i nešto iskusnije kao što su Lazar Samardžić, Strahinja Eraković... To je generacija sa velikom glađu i kvalitetom. Ako dobijemo vreme da se razvijamo zajedno, može tu da se izgradi nešto veliko.

Koji je vaš najveći san u dresu reprezentacije i u karijeri?

- Igrati za Srbiju na Svetskom prvenstvu! To bi bilo nešto najveće. A kao profesionalac? Želim da se takmičim sa najboljima. Premijer liga me fascinira zbog intenziteta i fizičkih zahteva. Ali i Bundesliga me privlači, zbog sistematičnosti. Na kraju, želim da budem tamo gde kao štoper mogu da budem izazvan i razvijan. Španska i italijanska liga su, naravno, takođe veoma interesantne destinacije.

Kako gledate na kvalifikacije za SP u junu? Grupa sa Engleskom i Albanijom je teška. Prva utakmica je odmah u Tirani...

- To će biti veliki izazov - sportski i emotivno. Ali upravo zbog toga igraš na ovom nivou. Moramo da budemo spremni - taktički, mentalno, fizički. Poštovanje da, ali bez straha!

Vraćamo se na Milano. Paolo Maldini vas je doveo. Kakav je bio kontakt sa njim?

- Apsolutni džentlmen. To je Paolo Maldini. Nije me zvao i davao velika obećanja. Bio je iskren, direktan, jasan. Razgovarali smo o fudbalu, o mom razvoju, mojim kvalitetima. Kada je rekao da u meni vidi potencijal za modernog štopera, to je bilo kao da sam dobio viteški orden. Nikada mu to neću zaboraviti.

Ko vam je bio uzor kad ste bili dete?

- Zaista Paolo Maldini! Divio sam se njegovoj agresivnosti, anticipaciji, eleganciji u odbrani. Preuzimao je odgovornost, bio lider. Analizirao sam mnoge njegove utakmice - kako se kreće, kada izlazi, kako pritiska. Pokušavao sam da učim iz toga.

Vaš debi za Milan - i odmah gol. Sećate li se toga?

- Kao da je bilo juče. Ušao sam u igru, korner, utrčavam, osećam defanzivca, Rafa Leao centrira - klizam, gol! San Siro eksplodira! Nisam znao gde da trčim. Bio sam samo srećan, zahvalan. I iskreno, preplavljen emocijama.

Ko vam je najviše pomogao u Milanu?

- Rade Krunić je bio kao stariji brat! Uzeo me je pod svoje, pomagao mi u svemu - i na terenu i van njega. Kasnije je došao i Luka Jović. Sa Lukom je odnos bio poseban - često mi je govorio: "Izađi, igraj hrabro, pravi greške, ali ih pravi sa uverenjem." Luka mi je i danas kao deo porodice, jer je od dana kada smo se upoznali uvek je bio uz mene, i na terenu i van njega. Imao sam posebne odnose i sa igračima kao što su Alesandro Florenci, Simon Kjer i Kristijan Pulišić. Svaki od njih mi je na svoj način pomogao. Svima sam im veoma zahvalan.

Protiv vas je u Interu igrao Aleksandar Stanković, koji sada ima sjajnu sezonu u Švajcarskoj. Šta mislite o njemu?

- Veoma kompletan igrač. Tehnički jak, hrabar, sa izuzetnim osećajem za igru. Siguran sam da će napraviti veliku karijeru. Igrati protiv njega nikada nije lako, upravo zbog tih kvaliteta. On upravlja sredinom terena kao da ima džojstik u rukama. Osim toga, jedan je od mojih najboljih prijatelja. (smeh) Srećan sam što mu ide ovako dobro u Švajcarskoj.

Koliko jezika govorite?

- Srpski, nemački, engleski, italijanski i sada već dobro francuski. Moj španski je takođe sve bolji. Volim jezike. Tako se lakše približiš ljudima kada ih razumeš. A na terenu je komunikacija zlata vredna.

Provodite mnogo vremena u teretani. Koliko vam je to važno?

- Veoma. Kao štoper moraš da imaš fizičku snagu, napetost u telu, eksplozivnost. Ali ne samo masu. Važna je i pokretljivost, kao i prevencija povreda. Rano sam shvatio, ako želim da opstanem na ovom nivou, moram i svoje telo tretirati na tom nivou.

Koji sportovi vas zanimaju osim fudbala? I šta biste postali da niste profesionalni fudbaler?

- Volim da gledam košarku i tenis. Novak Đoković mi je veliki uzor kada je reč o mentalitetu. Da nisam postao fudbaler, možda bih studirao sportsku nauku, ili pravo.

Često boravite u Republici Srpskoj. Možete li nešto reći o svojim korenima?

- Moja porodica potiče iz okoline Višegrada. Obožavam taj kraj - mir, prirodu, ljude. Kad god mogu, vraćam se tamo. To me vraća na zemlju. Tamo nisam fudbaler Jan-Carlo Simić - tamo sam jednostavno samo Karlo - završio je uz osmeh rođendanski intervju za Kurir Jan Karlo Simić.