"DAJTE MI DVE ATOMSKE BOMBE DA BACIM NA AMERIKU" Dijego Armando Maradona je dobio poziv iz Rusije, pa je kabinetu Vladimira Putina uputio ŠOK ZAHTEV!

Dijego Armando Maradona važio je za jednog od najboljih fudbalera u istoriji. Argentinac je ostao upamćen po sjajnim igrama, ali i mnogim stvarima van terena, a 2018. godine bio je jedno od zaštitnih lica Svetskog prvenstva koje se održavalo u Rusiji.

- Potpisao sam ugovor sa Napolijem i neka agencija me je pozvala da igram turnir u Dubaiju. Neki ramazanski turnir gde su dolazile sve zvezde. Bili su tu Rikardinjo, Falkao, dolazili su najbolji igrači sveta! Igrom slučaja upoznao sam se sa Bojanom Dulovićem, momkom iz Šapca koji tamo radi i ima svoju akademiju fudbala i on je u tom trenutku lični trener Dijega Armanda Maradone. Pozvao me je na padel pošto nismo imali utakmicu na turniru, ja sam pristao i pored toga što nikad nisam igrao. Mi smo krenuli i on mi kaže - e, da znaš samo doći će Maradona, igramo protiv njega. Ja sam rekao dobro ajde, dobra fora! Kaže on, stvarno me je sad zvao, doći će sa svojim advokatom, hoće da igraju u parovima. Ja dolazim, staje neki land kruzer, neka Tojota, ne znam ni šta je ono… Izlazi Maradona, ja sam mislio pašću u nesvest! Za mene je on najbolji igrač svih vremena i Bog fudbala! Pozdravili smo se, odigrali, ja i dalje nisam verovao šta se dešava! Završili smo padel, drugar je rekao da igram u Napoliju futsal i pričali smo tu još sat vremena. Krivo mi je samo, pozvao nas je sutradan da dođemo na večeru kod njega, ali sam ja imao utakmicu na turniru i nisam mogao da dođem. Čovek je bio apsolutni kralj! Takva ludačka, pozitivna energija! Pričao je sa mnom kao da se znamo sto godina! Toliko otvoren čovek, pričao je o svemu, o problemima, ratovima… Baš je bio kivan na Amerikance - počeo je priču Perić, pa u dahu nastavio:

- Ima jedna anegdota, on je tada bio promoter Svetskog prvenstva u Rusiji. Pričao nam je, zvao ga je kabinet Vladimira Putina i pitali su ga, Dijego, da li biste želeli da budete promoter Svetskog prvenstva u Rusiji. On je odgovorio, naravno, biće mi čast, pa su ga pitali koji su uslovi… I on iz zezanja, smeje se i priča meni i Bojanu, kaže: „Znaš šta sam im rekao? Samo mi dajte dve atomske bombe da bacim na Ameriku!“ E, onda ti je jasno kakav je ludak!

Naravno, sve se završilo u šaljivom tonu, ali i ova priča pokazuje kakav je karakter bio Dijego Armando Maradona.

Što se tiče intervjua sa Markom Perićem, prvog iz serijala "Mali fudbal, velike priče", možete ga pročitati u nastavku teksta!

Kada pitate ljude koja im je prva asocijacija na futsal u Srbiji mnogi će kao iz topa reći - Marko Perić! Legendarni futsaler i kapiten generacije repezentacije Srbije koja je bila četvrta u Evropi, kao igrač je ostavio dubok trag u domaćem, ali i evropskom i svetskom futsalu. Popularni Perke je i kao trener krenuo istim putem, te je ove sezone sa Loznicom stigao do duple krune i dokazao da je sa razlogom ime koje svako ko prati futsal u Srbiji zna! Marko Perić bio je prvi gost serijala „Mali fudbal, velike priče“ i u opširnom intervjuu dotakao se brojnih zanimljivih tema!

Za početak, čestitke na duploj kruni, čini se da ste je apsolutno zasluženo osvojili, dominirali ste tokom čitave sezone. Kakvi su utisci sada kada se sve malo sleglo posle finalne serije?

- Ja sam izuzetno zadovoljan s obzirom na to da smo imali izuzetno turbulentnu sezonu. Ne znam koliko je ko upućen, ali bilo je finansijskih problema tokom cele godine u Loznici i baš je bilo turbulentno. Ali bili smo najbolji kada je bilo najvažnije. Momci su prepoznali trentak i sve te najvažnije utakmice smo odigrali na najboljem mogućem nivou. Ja sam zadovoljan, posebno što smo promenili celu ekipu u odnosu na prošlu sezonu. Tri, četiri igrača je ostalo od prošle sezone, svi ostali su bili novi i bilo je jako teško uklopiti sve to. Kada je sve to leglo pojavili su se neki drugi problemi u klubu, ali ostali smo svi zajedno i uz dolazak Cipija Kocića dobili smo na pobedničkom genu i priveli sezonu onako kako smo i planirali.

- Dobili smo podršku grada, imali smo prijem u opštini i dobili smo od gradonačelnice podršku. Nadam se da će biti sve u redu i da ćemo što pre početi pregovore sa igračima koji bi trebalo da ostanu i sa igračima koji bi trebalo da dođu.

Da krenemo sada od samog početka, odakle Marko Perić na futsalu? Ko je zaslužan za početak tvoje futsal karijere i sa koliko godina si prešao na parket?

- Jedan od glavnih okidača je bila Liga šampiona koju je Marbo igrao u Pioniru. Šarloa, Dinamo iz Moskve i Šahtjor su igrali protiv Marba, a ja sam došao u klub u sledećem prelaznom roku, kada se ta Liga šampiona završila.

- Godinama pre toga sam igrao turnire sa Željkom Borojevićem, Rajom, sa Dimićem, Vlajčetom Cvetanovićem, sa svim tim majstorima koji su u to vreme bili najbolji igrači u zemlji. Da kažemo da je Željko Borojević najzaslužniji za moj prelazak na futsal pošto je on iz Batajnice kao i ja, on me je zvao na sve te termine i turnire.

Veliki fudbal si igrao u mlađim kategorijama Zvezde i Obilića, posle u Loznici i, ako se ne varam stigao si do Jabloneca. Da li smatraš da si mogao da ostaviš veći trag u fudbalu?

- Iskreno, mogao sam, ali to je šta bi bilo kad bi bilo. Napravio sam pravi potez kada sam prešao na futsal. Mnogo sam bio srećniji na futsalu nego na fudbalu.

Prvi futsal klub ti je bio Marbo, dominirali ste u Srbiji tih godina, a bili ste i generacija zbog koje sam i ja kao klinac počeo da pratim futsal. Kakvo je tvoje sećanje na dane u Marbu?

- Za mene jako težak period zato što sam došao u ekipu u kojoj su bili najbolji igrači u Srbiji. Rajić, Borojević, Željko Dragoljević, Vlajče Cvetanović, Šošo, Tofoski… Plejada svih najboljih igrača iz cele zemlje! Svi su bili tu, Peca Brzaković pokojni na golu, Ćela Rakićević… Sve najbolje u tom trenutku bilo je u Marbu! Ja sam došao kao klinac, trebalo je da se nametnem i to je bilo jako teško. Imali smo sedam, osam reprezentativaca od deset igrača, morao sam da radim mnogo na sebi, da prihvatim kretnje i sve što se traži u futsalu jer ja sam igrao turnirske utakmice, a to apsolutno nema veze sa onim što me je dočekalo sa onim kad sam prešao na futsal.

Kada si počeo da dobijaš malo veću ulogu u Marbu?

- Možda ne odmah, bilo je ajde ti mali gledaj sa strane… I to je nešto sa čim se nisam mirio! I dan danas to pričam svojim igračima koji su relativno mladi… Nisam se mirio sa tim da imam ulogu statiste! Svaki trening sam bukvalno padao na glavu i malo po malo sam dobijao šansu koju sam koristio. Sećam se prve utakmice, igrali smo sa Koskom u Nišu. Tek sam došao, nisu računali na mene i Mita Miščević se povredio teže i bilo je, ajde neka uđe Perke. Ja sam ušao, dao i namestio gol i tako je krenulo. Koska je u tom trenutku bila naš najveći rival i bilo je, ako mali može da igra protiv njih, daj da mu damo šansu i protiv ostalih.

Kada je stigla reprezentacija?

- Reprezentacija je stigla 2007. godine! Srbija je prvi put igrala kao samostalna država, Aca Kovačević je bio selektor, a mi smo prvo okupljanje kao reprezentacija Srbije imali u januaru ili februaru na turniru u Poljskoj i tada sam dobio prvi poziv. Na turniru smo bili mi, Ukrajina, Poljska i Moldavija i tada smo prvi put nastupali kao Srbija. Osvojili smo prvo mesto što je bio veliki uspeh jer je Ukrajina godinu ili dve pre toga bila druga u Evropi. To je bio bio uvod za turnir u Holandiji gde su pored nas i domaćina igrali još i Azerbejdžan i Finska, a mi smo bili prvi i plasirali se na Euro. Tu sam bio najbolji igrač i strelac turnira!

Meč odluke protiv Azerbejdžana koji je završen 5:5 ostao je upamćen po potezu Zorana Benića koji je kostobranom sa klupe sprečio jednu kontru protivnika. Kako se sećaš tog poteza?

- Ljudi su malo napravili famu, ali mi smo bili bolji mnogo tu utakmicu od Azerbejdžana. To što je on uradio nije toliko uticalo, ali je bio jedan stvarno nesportski potez koji ga je obeležio i mislim da on posle toga nikada više nije bio pozvan u reprezentaciju. Ipak, generalno je ovaj turnir bio jedno od najlepših iskustava u životu zato što predstavljaš zemlju, prvi put smo samostalni, većina igrača je došlo iz Marba i skoro da smo kao klub predstavljali reprezentaciju, uz par igrača sa strane. Holanđani i ostali su imali iskustvo igranja na velikim takmičenjima, dok smo mi bukvalno došli – ajde, idemo da vidimo, pa šta uradimo! Bili smo prvi i kvalifikovali se na Evropsko prvenstvo u Porto!

Tada je došla i čuvena utakmica sa Špancima, remi, tvoj nestvaran meč, prodali ste i „Belgiju“ (prim. aut. akcija iz prekida, najčešće kornera, dobro poznata u futsal krugovima) možda i najboljoj selekciji planete…?

- Mi smo odigrali pre toga i odličnu utakmicu protiv Rusije gde smo izgubili 5:3, ali smo bili stvarno sjajni. Sirilo, Pula, Pele, Šajahmetov, Fukin, Stepanov na golu… Stvarno su bili moćni i prejaki! Onda smo igrali sa Španijom 1:1 i to je bila senzacija! Španija pre toga nije imala nerešen rezultat ni poraz dve godine. Bili su aktuelni svetski i evropski prvaci! Još jedan jako bitan detalj je da je na Evropskom prvenstvu u Portugalu učestvovalo samo osam ekipa! Bile su dve grupe po četiri, tako da smo mi bili u osam ekipa u Evropi već samim plasmanom. Špancima smo prodali „Belgiju“, a grupa je bila veoma teška, mi, Rusija, Španija i Ukrajina...

Jedan si od prvih futsalera koji su se otisnuli u inostranstvo i svojim igrama i ponašanjem napravio si dobar put generacijama koje su dolazile kasnije. Kako je tekla dalje tvoja karijera?

- Posle tog Evropskog prvenstva krenula je inostrana karijera i prelazak u Dinu iz Moskve, krajem 2007. i početkom 2008. godine. Tamo sam bio do 2013. godine. Sada se baš otvorilo tržište i mnogo je lakše otići u inostranstvo. Može da se ode u bilo koju zemlju, tipa Španija, Portugal, Italija… Sve je napredovalo, napredovao je futsal, veliki je uticaj društvenih mreža i interneta, pa sada čak i kvalitet nije na tom nivou kao ranije. Tada je individualni kvalitet bio daleko veći, sada svaki igrač koji se malo bolje spremi fizički, taktički i tehnički može da igra u bilo kom sistemu i bilo kojoj ligi.

- Adaptacija je bila jako teška. U Marbu smo stvarno dobro trenirali, ali kada sam otišao u Rusiju osetio sam stvarno neverovatan profesionalizam. Duga putovanja, teške utakmice, dva meča za vikend, karantini… Oni igraju dva puta po 25 minuta, plus smo igrali po dva meča za vikend. Ako letiš u Novosibirsk ti krećeš u četvrtak uveče, slećeš u petak ujutru, zatim ide karantin, pa dve utakmice u subotu i nedelju i vraćaš se kući. Znači bukvalno si četiri, pet dana odsutan samo zbog te dve utakmice.

- Nisam znao jezik, Rajić i ja smo otišli zajedno tamo, a posle šest meseci nam se priključio i Borko Surudžić i ja apsolutno ništa o ruskom jeziku nisam znao. Posle godinu i po dana Rajiću i Borku je istekao ugovor, ja sam ostao jer sam potpisao na pet godina i tada sam za mesec dana naučio jezik. Kad te muka natera, onda moraš, šta ćeš…

- Rusija je bila jako teška za život u početku, ja ne volim hladnoću, ali sam potpisao ugovor na pet godina i morao sam da se priviknem jer sam hteo da se pokažem u najboljem svetlu. U početku je bilo jako teško, ali kako je prolazilo vreme adaptirao sam se i navikao, posle je sve postalo lepo i to mi je jedan od najlepših perioda u životu.

Ekipu Dine dovodio si i u Srbiju?

- Dolazili smo na pripreme u Kovilovo dok je to bilo još na nekom nivou. Igrali smo ovde neke prijateljske utakmice protiv Ekonomca i još nekih klubova...

Šta se posle toga dešavalo, gde si sve igrao?

- Posle toga je došao Azerbejdžan i dve godine sam bio u Arazu. Isto prelepo iskustvo, oni su u to vreme ulagali nenormalan novac, od 12 igrača bilo je deset Brazilaca, Vitali Borisov i ja. Upoznao sam velike legende poput Adrijana Folje, Davija koji je bio kapiten Benfike… Stvarno je bilo mnogo dobrih igrača na jednom mestu. Prvu sezonu smo bili šampioni i igrali smo prijateljsku utakmicu protiv ekipe Iberija Stars iz Gruzije gde sam ja odigrao odlično, pa su me oni zvali da ih pojačam za fajnal-for Lige šampiona. To je za mene bio veliki izazov i prihvatio sam, odigrao sam fajnal-for, pa se vratio u Araz i sa njima igrao kvalifikacije za Ligu šampiona gde smo u meču odluke pobedili Sporting u Lisabonu 6:3 i otišli smo na fajnal-for koji se održavao u Bakuu.

- Tu smo igrali sa Barselonom polufinale, bilo je 4:4, izgubili smo na penale gde nam je Pako Sedano odbranio od pet, tri penala. Za treće mesto smo pobedili Kairat i bili smo treći u Evropi. Šteta, bili smo blizu da pobedimo Barselonu, igrali bismo finale sa Dinamom i to bi baš bio neviđen uspeh. Ali, dobro…

Posle Azerbejdžana - Italija? Koja država ti je bila najlepša za život?

- Tako je, prešao sam u Real Rieti, pa dve godine Kaos Bolonja, pa Napoli. Za život mi je definitivno najlepša bila Italija. Uživali smo i porodica i ja. I igrački i ovako. Italija je za život i porodicu definitivno najlepša.

Da se dotaknemo Napulja. Napoli je osvojio titulu u fudbalu, tamo ljudi žive sport, da li je tako bilo i kada je futsal u pitanju?

- Isto! Napulj je baš specifičan grad, oni kažu mi nismo Italijani, mi smo Napolitanci. Tamo svi komentarišu i fudbal i futsal. Baba, deda, klinac od deset godina, čovek od 40… Svi vole fudbal i pričaju o njemu. Imaju jako veliko poštovanje prema sportistima, da li je fudbal, futsal, košarka… Nikada nisam video takvo poštovanje kao tamo!

Posle inostranstva povratak u Srbiju i nekako igra sudbine da završiš u klubovima gde si bio i na velikom fudbalu - Zvezdi i Loznici. Takođe si bio i u Ekonomcu. Kakvi su utisci iz tog perioda karijere?

- Prvo je došao Ekonomac, uzeli smo duplu krunu. Posle toga sam prešao u Crvenu zvezdu, pa Loznicu, na kraju nešto malo Novi Pazar i to je to. Sa Zvezdom smo takođe osvojili titulu, ali je već krenula korona. Nama je u tom trenutku glavni sponzor bio „Car-go“, a oni su ljudi zavisili od turista, radili su sa velikim firmama… Nije bilo posla nikakvog i ljudi nisu imali odakle da nas plaćaju i to je sve puklo bilo. Ali ta prva godina je bila mnogo lepa. Došlo je puno novih i sjajnih momaka, napravili smo dobru atmosferu… Tu je bio i Brazilac Tales, napravili smo lepu atmosferu, imali smo hemiju i došao je rezultat. Žao mi je samo što nije potrajalo jer sam u tom trenutku baš uživao! Vratio sam se kući, u Beograd, igrao za klub koji volim od rođenja, Crvenu zvezdu! Ali, sve što je lepo kratko traje nažalost. Kod nas sve zavisi od finansija, a funkcioniše se po sistemu od danas do sutra. Na to ne možemo da utičemo jer niko neće da se bavi tim.

Sa Loznicom si napravio čudo, od druge lige stigli ste do Lige šampiona! Kakvi su dalji planovi?

- Bio sam tu kada je bila druga liga i gde smo igrali, uz dužno poštovanje, po nekim manjim mestima u Srbiji, a sada je došla Barselona, bio je Anderleht, išlo se u Lisabon i Napulj! Promovisali smo klub i grad Loznicu i srpski futsal na najbolji mogući način! Loznica je iz dva učešća u Ligi šampiona oba puta ušla u 16 što ne pamtim da je, sem Ekonomca, nekom pošlo za rukom. Šta će se dalje dešavati zavisi mnogo od toga u kojoj meri ćemo imati podršku grada. Što se tiče nas, igrača i stručnog štaba, mi želimo da nastavimo, pošto smo prošli kroz jako turbulentnu sezonu i osvojili duplu krunu. Možda je sa strane izgledalo kao da je ovo bila najlakša sezona, ali, veruj mi, ovo je bila najteža titula koju sam osvojio u karijeri.

- Bilo je skoro gotovo, a ja kao trener koji je uticao na dolazak velikog broja igrača osećao sam veliku odgovornost. Ti pozoveš deset ljudi koji su ostavili svoje porodice, poslove ili druge ponude kako bi bili sa nama i radili, a njih ne ispoštuje klub… Pet igrača je spakovalo kofere i reklo, šefe, ja idem! I onda je bilo, čekaj, stani, da završimo kad smo počeli, dobili smo garancije od ovoga, od onoga… Krpili smo se i jedva konsolidovali i završili sezonu. Možda izgleda lagano, ali je ovo ubedljivo najteža titula Loznice od postanka kluba!

Reprezentacija - dugo si bio jedan od nosilaca, pravili ste ogromne uspehe, kojih trenutaka se sećaš kao najlepših, a kojih kao najtežih? Meni je, kako god da se okrene, broj jedan asistencija Simiću protiv Ukrajine nešto što ću pamtiti celog života, da li je i tebi?

- Sigurno ta „Beogradska Arena“, ne samo taj trenutak, nego svaka utakmica i svaki izlazak na teren! Žao mi je što te utakmice nisu trajale duže! Publika, kompletna atmosfera… Bilo je veličanstveno! Izađeš na teren u dresu Srbije, slušaš himnu, igraš pred 10, 11, 12 hiljada ljudi protiv najboljih igrača Evrope… I pobeđuješ ih! Ali, koliko god mi je to Evropsko prvenstvo bilo lepo, najteži trenutak u karijeri bio mi je poraz od Kazahstana u meču za treće mesto! Ceo život sam sanjao medalju sa Srbijom i žao mi je što tu utakmicu nismo uspeli da dobijemo… Ali kakvih smo kadrovskih problema imali, dobro je da smo se na tom meču uopšte i pojavili… Bili smo povređeni, preumorni, psihički i fizički slomljeni posle poraza od Rusije. Dali smo tada svi poslednji atom snage… Zbog toga je futsal lep i zato ga svi vole! Nekada odigraš i najbolju utakmicu, kao što je to nama bio meč protiv Rusa u polufinalu, ti izgubiš! Ali najsrećniji i najtužniji trenutak u mojoj karijeri desio se u „Beogradskoj Areni“ i bili su to mečevi protiv Ukrajine i Kazahstana!

Reprezentacija je trenutno u rezultatskoj krizi, šta je rešenje da se iz krize izađe?

- Rešenje je apsolutno da ovde kompletno sve mora da se menja! Od 2016. kada smo napravili taj veliki uspeh apsolutno više nikog nismo pobedili na velikoj sceni od ozbiljnih reprezentacija. Prijateljske utakmice ne računam jer jedno je prijateljska, a kad dođe zvaničan meč mi sem Amerike i Holandije u nevažnim susretima nismo pobedili nijednu ozbiljnu selekciju. Tu uključujem Iran, Argentinu, Portugal, Ukrajinu koja nas je demolirala u par navrata! Sad smo počeli da gubimo i od Poljaka, Belgije, Čeha… Od ekipa od kojih nikada nismo gubili! Za mene smo dotakli dno i ja sam već par puta na društvenim mrežama iskazivao nezadovoljstvo jer ljudi treba da pokažu odgovornost. Dva ciklusa da budemo treći, među najlošijim grupama… Mislim da je sve dalje suvišno pričati… Ako gubimo od Češke, Poljske i ubedljivo od Ukrajine, mislim da nešto ne valja i mora da se menja. Ljudi su mnogo tihi i niko neće da priča o tome, ali suštinski nešto mora da se menja!

- Problem je i katastrofalne lige koja je nikad gora! Suđenje je katastrofalno isto… To su stvari na kojima će morati da se radi… Da li je u pitanju edukacija sudija, da li organizacija klubova… Imate pet klubova koji treniraju dva, tri puta nedeljno… Zatim tri, četiri kluba koja treniraju tri, četiri puta nedeljno… Sem nas, Smedereva i FON Banjice niko ozbiljno ne trenira u ligi! Igrači su totalno nezaštićeni, treneri takođe! Ima milion problema koji su vidljivi, a kojima se niko ne bavi!

- Možda i najveći problem zašto imamo mali broj mladih igrača je rad sa tim mlađim kategorijama. 99% klubova okuplja klince s velikog fudbala, odvede ih na utakmicu, pa ih pozove opet kada je to potrebno. Osim par izuzetaka, niko se ne bavi decom, niko ne radi kako bi trebalo… To je jako mali broj u odnosu na ono što nama treba!

- Koliko god rezultati bili loši, naša reprezentacija ima kvalitet! Uporedimo samo gde igraju naši igrači, a gde futsaleri iz Češke, Belgije, Poljske i ostalih selekcija koje nas pobeđuju… I kada bi pravio ekipu, da li bi pre uzeo našeg igrača ili nekog Poljaka, Čeha, Belgijanca… Problem je što bi to trebalo uklopiti, napraviti sistem po kom će funkcionisati reprezentacija… Ima milion stvari koje utiču na to… Što se tiče rezultata reprezentacije mislim da smo dotakli dno i ako se nešto ne bude menjalo ovo preti da se vrati na onaj futsal od pre 30 godina kada su se ljudi okupljali dan pred utakmicu i igrali...

Da pređemo na totalno drugu temu! Turniri - obavezan deo svake futsal karijere. Kakav je tvoj stav prema turnirima, da li ih treba igrati, u kojoj meri, kako ih birati? I imaš li neki na koji si posebno ponosan što si ga osvojio, kao i da li je bilo nekih anegdota sa turnira?

- Moj stav prema turnirima, koji sam zastupao dok sam bio igrač, a zastupam ga i sada kao trener, je sledeći - dok igrači nemaju profesionalne ugovore i nemaju plate po 12 meseci, apsolutno se slažem da bi trebalo da igraju turnire! Pre svega održavaju formu, druga stvar, to im je izvor prihoda i ono što je najvažnije na pripreme će doći u nekom ritmu gde su prošli nešto! Tako da podržavam turnire, ali ne u smislu da se preteruje i putuje po deset sati… Ali se slažem da se, tipa, svaki drugi dan odigra neka turnirska utakmica!

- Turnir koji sam osvojio, a na koji sam posebno ponosan… Uf… Pa sigurno neki od ovih, kako ih mi zovemo, grend slemova! Tu je „Kutija šibica“ na prvom mestu, zatim Banjaluka… Pa osvajali smo bukvalno sve što se igralo… Derventu, sve te, da kažem, turnire sa najvećim nagradama i protiv najboljih igrača! Najponosniji sam na „Kutiju šibica“ jer taj turnir ima neku draž i tradiciju, preko 50 godina postojanja. I ubedljivo je najbolje organizovan turnir! Jeste najmanje sličan futsalu, ali baš zato mi je još draže! Godinama smo išli tamo, pokušavali i na kraju smo uspeli!

- Anegdota je bilo mnogo! Ipak, izdvojio bih jednu, davno je to bilo, još kad smo igrali Rajić i ja u „Ledenoj dvorani“ u Zagrebu… Prozvao sam našu čuvenu akciju „Belgiju“, samo što sam je prozvao kao „Trojku“, tako što sam podigao tri prsta! Jooooj… Rasitnili su mi jedno 2.000 kuna po glavi! E, onda je bilo, nećemo „Trojku“, igramo „Četvorku“, da li si normalan?! A ja u tom trenutku klinac, 20 godina sam imao! Taman je prošlo ratno vreme, smirile su se strasti, igrali smo protiv Prosinečkog, on je imao neku svoju ekipu, puna hala u Zagrebu… Deset hiljada ljudi, krcato, prenosi hrvatska televizija… I ja uzmem i prozovem „Trojku“, nisam ni razmišljao… Ja sam klinac bio, rat je prošao pored mene, ali svi su momentalno krenuli da mi psuju majku četničku…

- Takođe, igrali smo i u Ulcinju, Nikola Rnić i ja smo išli, tu su doneli vuka u halu, to je bila protivnička ekipa! Ovi naši su imali motorne testere! Ono su nehumani uslovi i za gledanje i za igranje! Ljudi stoje u golu… Ali dobro, lepo iskustvo, igrali smo za mnogo dobre ljude tamo! Došli smo na četvrtfinale, polufinale i finale koje smo izgubili, mislim da je bilo 3:2. Nebitno u kakvim se uslovima igra, ja volim kad vidim da neki grad živi za to! Onda je to lepo!

Porodica - deluje da će familija Perić tek da donosi radost Srbiji…

- Bože zdravlja! Ja nisam neki fanatik što se tiče toga, ali neka su u sportu, to mi je najvažnije, da steknu neke normalne životne navike. Da se probude u osam, spakuju stvari, treniraju, druže se, putuju… To je moj cilj što se tiče sporta, ne tražim od njih da budu ne znam ni ja kakvi i koliko uspešni! Nego da se razviju u normalne osobe i da se batale ovih telefona, to mi je ključna stvar u svemu tome! Klinka ima 14 godina igra košarku i sad je dobila poziv u reprezentaciju, idu na neke pripreme. Ovaj mali, on je Dorćolac, tamo je u DFK-u, on ima sedam godina, još je mali! Glupo je da pričam bilo šta o njemu...

Najboljih pet sa kojima si igrao

Golman - Miki Aksentijević! U pivotu… Bio je Borko Surudžić, bio je Fernandao, bio je Marselo ovaj što je bio šampion sveta… Uf… Na ovoj strani gde mi je bio Cipi Kocić imam Raju (Predrag Rajić), Alemaa, Fukina… Ne znam, brate, koga da stavim… Leva noga, Sad Asis, Franko Jelovčić, Suazo… Ne mogu sad ni da se setim sa kim sam sve igrao… U pivotu neka bude Eskardinja! Levo neka bude Alemao! Desno neka bude Sad Asis! I može Cipi Kocić na zadnjeg! Znači Aksentijević, Kocić, Alemao, Sad Asis i Eskardinja!

Najboljih pet protiv kojih si igrao

Golman - Luis Amado! Poslednji Kike! Igrao sam i protiv Ortiza, ali Kike! Na desnoj strani za levaka, Rikardinjo! Na levoj… Igrao sam i sa i protiv Dijega… Igrao sam protiv Merlima… Igrao sam i protiv Falkaa… Protiv Feraa… Sirila… Igrao sam protiv svih najboljih igrača na svetu! Znaš kako, ajmo, neka bude Amado, Kike, Rikardinjo, Falkao i Ferao!

Poruka za kraj - kako mladi igrači mogu da dostignu nivo do kog si ti došao?

- Sve se na kraju svodi na da li hoćeš ili nećeš. Moj brat je umetnik i ima neki zid gde piše neke poslovice ili neke pametne rečenice. I sad on, znaš, kaže meni šta bi ti napisao. I ja kažem, jedino je krvav rad osuđen na uspeh! Tako da ko hoće da se bavi futsalom mora da živi za to, pre svega da voli i da radi na sebi mnogo! To je jedina poruka za koju ja znam!

 BONUS VIDEO: