ALKOHOL IM RAZORIO KARIJERE! Mogli su biti najbolji ikada, ali flašu su voleli više od lopte! Nestvarne priče o najvećim pijandurama u istoriji fudbala!

Ogromnu pažnju fudbalske javnosti na Ostrvu izazvala je nova autobiografija "Osam" u kojoj je po mnogima najtalentovaniji as u istoriji engleskog fudbala, Pol Gaskojn, otkrio svoje najmračnije trenutke iz života.

Alkohol i sport ne idu zajedno... Tako bi bar trebalo da bude. Međutim, u praksi je situacija ipak drugačija

Predstavljamo vam "crnu listu" najvećih alkoholičara u svetu fudbala.

Pol Gaskojn

Prvo mesto zauzima svakako Pol Gaskojn, engleski fudbaler koji je važi za jednog od najtalentovanijoh u svojoj generaciji, ali ga je ljubav prema alkoholu sprečila da dostigne sam vrh. Gaskojn je u više navrata borvaio i u ustanovama za odvikavanje od ove supstance, ali ni to nije pomoglo, pa mu i danas druženje sa čašicom stvara ogromne probleme.

Gaza je razlog zbog kojeg volite fudbal? On je bio neviđeni protraćeni talenat, on je problematični genije, on je najveći engleski fudbaler u svojoj ili bilo kojoj generaciji.

Verovatno Vam sam nadimak dovoljni govori. U pitanju je jedan od najboljih engleskih fudbalera i čovek koji je sam sebi bio najveći neprijatelj.

Gaza je rođen 27. maja 1967. godine u Gejtshedu. Profesionalnu fudbalsku karijeru je započeo u Njukaslu 1985. godine i upisao 197 nastupa za ovaj tim, uz 25 golova. Na kraju sezone 1987-88 proglašen je za najboljeg mladog igrača engleske lige, pa je došao u radar velikih klubova.

Već je jednom nogom bio u Mančester junajtedu, ali je Totenhem bio konkretniji. Kupio je kuću njegovoj porodici, pa Gaza nije promenio crno-bele boje na dresu. Na 75 utakmica je postigao 14 golova i predvodio je tim do finala FA Kupa.

U finalnom meču je doživeo tešku povredu, pa je morao da odloži prelazak u Lacio. Ipak, u rimski klub odlazi 1992. godine i u naredne tri sezone u 47 nastupa upisuje šest golova.

Nije uspeo da se prilagodi italijanskom načinu života, pa se vraća na Ostrvo. Naredne dve sezone je proveo u Glazgov Rendžersu s kojim je osvojio dve titule i dva kupa.

Usledio je pad u karijeri i nezapaženi nastupi za Midlsboro, Everton, Barnli, kao i kineski Gansu Tianma.

Bio je trener engleskog niželigaša Ketering Taun, ali je otpušteno posle samo 39 dana zbog problema s alkoholom. Za reprezentaciju Engleske je upisao 57 utakmica na kojima je postigao 10 golova. Jedan od golova koji navijači Engleske najviše pamte je onaj protiv Škotske na Evropskom prvenstvu 1996. godine u Engleskoj, kada je prebacio škotskog fudbalera i uradio nešto što 99,9% fudbalera ne bi.

Bio je to trenutak genijalnosti jednog izvrsnog fudbalera koji je u tom trenutku bio na vrhuncu. Pol Gaskojn, taj predivni talenat, verovatno najveći u engleskoj istoriji, bio je igrač protiv kojeg nije bilo leka. Spadao je u tih 0,1 posto koji igraju s takvom lakoćom da svi ostali na terenu izgledaju kao da se muče.

Po završetku karijere njegov život se pretvorio u pakao.

Bolovao je od bulimije, opsesivno-kompulzivnog poremećaja i alkoholizma. Nekoliko puta je proveo noć u zatvoru, zbog incidenata. Razveo se sa ženom nakon dve godine braka. Pojavljivao se u nekoliko tv-emisija. Imao je hit pesmu 1990. godine. Kasnije je putovao na turneju sa grupom Ajron Mejden.

O bizarnosti njegovog života govori detalj kada je otišao u Zoo vrt u Londonu sa namerom da kupi noja jer je hteo da iznenadi svoje saigrače iz Totenhema. Doneo je noja na trening obučenog u dresu sa brojem 8.

Lečio se nekoliko puta od alkoholizma. U maju 2007. godine, primljen je u bolnicu nakon proslave 40. rođendana. Tokom rehabilitacije 2008. godine, tri puta mu je stalo srce pa su ga oživljavali. Bio je povređen u saobraćanoj nesreći 13. juna 2010. kada je na njegov auto naletela pijana žena. Ima sina iz prvog braka i usvojio je dvoje dece iz ženinog prvog braka.

On je bio optužen da je u avgustu 2018. na silu poljubio putnicu u vozu na putu od Jorka do Njukasla. Godinu dana kasnije je oslobođen optužbi. Gaskojn je čitanje presude dočekao sa suzama u očima, dok je deo publike u sudnici u Midlsbrou burno pozdravio odluku porote.

U opširnom intervjuu za za "High Performance" popularni 'Gaza' rešio je da otvori dušu i priča o problemima kroz koje je prošao, ali i situaciji u kojoj je dospeo.

- Pošto sam otišao na prvi sastanak anonimnih alkoholičara, napravio sam 12 koraka, a jedan od njih je bio da upoznam osobu koju krivim za svoje probleme i da je upoznam, ta osoba sam bio ja sam - počeo je priču Gaskojn, pa u dahu nastavio:

- Bio sam srećni pijanac, ali nisam više, sada sam tužan pijanac. Ne izlazim da pijem već pijem kod kuće. Ljudi znaju Pola Gaskojna, ali ‘Gazu’ niko ne zna. Čak ni ja sam nekada. Mislim da nisam izneverio nijednog trenera, igrače ili navijače. Ako sam ikoga izneverio, to sam bio ja sam.

Danas legendarni 'Gaza' živi kod agenta Kejti Dejvis.

- Nazvao sam Kejti u novembru pre nekoliko godina i počeo da plačem zbog onoga što sam uradio sebi i drugim ljudima. Bio sam u zatvoru i na rehabilitaciji, šmrkao sam kokain sa daske na vc šolji i još mnogo toga. Sada živim kod nje u stanu.

Nije se tu Gaskojn zaustavio:

- Nekoliko puta sam plakao na pozornici. Nedostaje mi to subotom, znate, da zabavljam ljude. To mi je pružalo neverovatno uzbuđenje i nedostaje mi to. Emotivno sam osetljiv. Ponekad brzo zaplačem. Zadržavam puno stvari u sebi, stvari koje bi trebalo da podelim, ali se bojim da ih delim sa ljudima. Mislim da nikada neću odrasti, što mi ne smeta, znate? Ponosan sam na ono što sam pružio ljudima. Donirao sam skoro milion funti različitim dobrotvornim organizacijama i zamolio ih da to drže tajnom. Nikada se nisam predao. Mislim da ću odustati tek kada budem u drvenoj kutiji. Osim toga, nastaviću se boriti - zaključio je on.

Bez obzira na privatan život i gluposti koje je pravio gde god je stigao Gaskojn je ostao kao jedan od najboljih igrača ostrvske selekcije i čovek koji je imao fudbal u "malom prstu".

Garinča

Iako je bio jedan od najboljih fudbalera kojeg je imala ova planeta, Garinča je u 49. godini života premunuo upravo od posledica koje mu je zadalo druženje sa alkoholom. Brazilac koji ispisao istoriju svetskog fudbala celu karijeru je proveo u domovini, a najbolje partije pružao je u dresu reprezentacije.

"Garinča je bio neverovatan igrač, jedan od najboljih svih vremena. Mogao je sa loptom ono što niko drugi nije. Da nije njega bilo ja nikada ne bih osvojio tri svetska prvenstva,” rekao je jednom prilikom daleko slavniji Pele.

Godine 1953. potpisuje za klub Botafogo iz Rio de Žaneira. Prvu utakmicu je odigrao 19. jula 1953. U toj utakmici postigao je tri gola u pobedi 6-3 protiv fudbalskog kluba Bonsuceso. Za Botafogo je odigrao 581 utakmicu i postigao 232 gola.

Igrao je još i za Korintians (1966), Portugesu (1967), Flamengo (1968-69), Olariju (1971-72) - svi iz Brazila i Atletiko junior (1968)- iz Kolumbije. Poslednji nastup kao igrač imao je na Božić 1982. godine.

Odigrao je 60 utakmica za Brazil od 1955. do 1966, igrao je za "karioke" na Svetskim prvenstvima 1958, 1962. i 1966. godine. Igrajući za reprezentaciju izgubio je samo jednu utakmicu (3-1 poraz od Mađarske) na Svetskom prvenstvu 1966. To mu je bila poslednja utakmica za Brazil.

Zanimljivo je da Brazil nikad nije izgubio utakmicu u kojoj su on i Pele zajedno igrali. Možda bi Garinča i nastavio da igra sa 40 i više godina, ali je sa 39 postao deda pa je smatrao blesavim da bude profesionalni fudbaler koji ima unuka.

Fudbalska bajka je nažalost trajala kratko! Krenuo je stopama oca alkoholičara, novac koji je zaradio radeći ono što najbolje ume trošio na skupa pića i lake žene - protivnike je lako savladao, ali gene nije.

Slabo i bolešljivo telo nije moglo mnogo da izdrži, a srce ga je izdalo 20. januara 1983. godine u 50-oj godini života.

Pre svega toga, Garinča je jednom prilikom u pijanom stanju automobilom udario baš svog oca, navodno dok je u Brazilu bežao od mafijaša.

No, nije voleo samo alkohol. Mnogo je voleo i žene. Imao je pet žena i najmanje 14 dece, čak i jednog malog Šveđanina, Ulfa Linderga kome je postao otac posle jedne avanture za vreme Svetskog prvenstva 1958. u toj zemlji. Već sa 17 godina je Garinča postao otac. Dva puta je bio oženjen. Prvo sa Nair, a onda i sa Elzom Soares, poznatom brazilskom pevačicom čiju majku, svoju taštu, je "odveo" u smrt". Bilo je to 1969. godine kada se autom zakucao u kamion.

Dok je imao novca, delio ga je svima. Alkohol, ili preciznije, rakija od trske, razdirala mu je telo. Poslednje tri godine života lečio se u jednoj bolnici. Umro je u bedi 21. januara 1983. godine u Rio De Ženeiru, ostavljen od svih. Jedino ga je brazilska sirotinja do kraja poštovala. Svi su hteli da uđu u hol čuvene Marakane gde je bilo izloženo telo Garinče, da odaju poštu najvećem dribleru sveta. Redovi ispred stadiona bili su kilometarski, a televizija je direktno prenosila oproštaj od čuvene ptice koja je u 50-toj godini slomila krila.

Iako je 2017. godine utvrđeno kako nakon ekshumacije niko nije siguran gde se nalaze Garinčini posmrtni ostaci, ostaje zapamćeno šta je pisalo na njegovom spomeniku:

"Ovde počiva onaj koji je bio radost naroda - Mane Garinča".

Džordž Best

Legenda Mančester Junajteda ostaće upamćen kao jedan od najboljih fudbalera koji je igrao na Ostrvu, ali majstorije koje je pružao na travnatom terenu, upropastio je zbog ljubavi prema flaši. U svojoj desetogodišnjoj karijeri u dresu Crvenih đavola, sve vreme se borio sa zavisnošću, koju je kasnije lečio u manjim sredinama, a preminuo je u 59. godini.

Bio je član čuvene generacije 'Bazbijevih beba' koja je 1968. godine Mančesteru donela prvi Кup Evropskih šampiona. Iste godine proglašen je za najboljeg fudbalera Evrope u tradicionalnoj anketi Frans fudbala.

U brojnim anketama svrstavan je među najbolje igrače sveta svih vremena, a u rodnoj Severnoj Irskoj uzdignut je u status božanstva.

Za 10 godina provedenih u Junajtedu imao je 466 nastupa i 178 postignutih golova.

Bio je poznat po svojoj dugoj crnoj kosi, šarmu i ekstravagantnom načinu života. Nije mogao da odoli brojnim porocima. Alkohol, noćni živto, lepe žene.. bili su izazovi sa kojima nije uspeo da se izbori. Džordž je bio momak sa naslovnih strana a voleli su ga i bogati i radnička klasa. Imao je sve. Žene su ga obožavale jer su ga muškarci poštovali, a muškarci su ga poštovali jer su ga žene obožavale.

Čuvena izjava: „Odrekao sam se žena i alkohola 1969. – to je bilo najgorih 20 minuta u životu“, najbolje oslikava njegov način života.

Razuzdan život koštao ga je karijere, ali i života na kraju. Vrhunski fudbal je napustio već sa 26 godina. Narednih 11 je proveo igrajući za drugorazredne klubove širom sveta, da bi 1983. definitivno napustio fudbal.

Dotakao je dno 1984. kada je robijao dva meseca zatvora zbog vožnje pod uticajem alkohola i napada na policajce. 1988. godine prijatelji su se okupili na jednom prijateljskom meču kako bi skupili novac spreče njegov bankrot. Sakupljeno je 75 hiljada funti.

Njegova 30-godišnja borba sa alkoholom je ponovo punila novinarske stupce u martu 2000. Džordž Best je primljen u bolnicu zbog problema sa jetrom i snažno upozoren od osoblja bolnice: Ostavi alkohol ili će te ubiti. Ponovo je 2001. primljen u bolnicu zbog problema sa plućima. U bolnici „King’s College“ mu je 2002. izvršena transplatacija jetre, koja je bila o trošku države, što je naišlo na osudu zbog njegovog problema sa alkoholizmom. Ta osuda je bila opravdana jer je 2003. viđen kako na očigled svih pije špricer.

Best je 3. oktobra 2005. primljen na intezivnu negu, zbog infekcije bubrega, koju je dobio jer je pio lekove koji su trebali da ga spreče da nastavi da pije. Britanski tabloid je 20. novembra izdao sliku njega u bolničkom krevetu, gde je poslao poruku: “Nemojte da umrete kao ja“.

Umro je 25. novembra 2005, u 59. godini.

Sokrates

Brazilski doktor u kopačkama svoju briljantnu karijeru začinio je alkoholom i stao u red fudbalera kojima je bio bitniji provod od zdravog načina života. Sokrates je jedan od retkih fudbalera koji je sreću okušao u Evropi, a tada jaka Fiorentina njemu nikako nije odgovarala, upravo zbog nedovoljne slobode da se druži sa čašicom. Preminuo je u 59. godini.

Sokrates je bio pravi plejmejker, poznat po pregledu igre i polja, ali i fizičkoj snazi. Bio je igrač koji je jednako koristio obe noge. Njegova mogućnost da pročita igru je bila veoma cenjena, a njegov pečat je bilo dodavanje petom bez gledanja. Smatra se jednim od najvećih veznih igrača svih vremena.

Igrao je za Botafogo pre nego je postao član Korintijansa 1978. Nakon toga je otišao u Italiju gde je igrao za Fjorentinu, a u Brazil se vratio 1985. da završi karijeru.

Brazilski doktor u kopačkama svoju briljantnu karijeru začinio je alkoholom i stao u red fudbalera kojima je bio bitniji provod od zdravog načina života. Sokrates je jedan od retkih fudbalera koji je sreću okušao u Evropi, a tada jaka Fiorentina njemu nikako nije odgovarala, upravo zbog nedovoljne slobode da se druži sa čašicom.

"Cigarete i alkohol nikada nisu uticali na moju igru. Nisam zavisnik od alkohola, moj odnos s njim je kao s partnerkom. Mnogo pijem, ali nemam simptome alkoholizma", govorio je Sokrates za koga je život bio mnogo više od fudbala.

"Utakmica traje 90 minuta, a život se nastavlja i posle toga".

Preminuo je 4. decembra 2011. godine. Jednom prilikom je izjavio da bi voleo bi da dan njegove smrti bude nedelja. I bila je! Najtužnija nedelja u životu svakog Brazilca.

Adriano

Najsvežiji primer na ovom spisku svakako jeste brazilski as Adriano, koji je nastupajući za Inter u ranim devedesetim pokazao do tada retko viđen talenat. Smešila mu se blistava karijera, pružao je nesvakidašnje partije, a onda se okrenuo brazilskom načinu života, koji je podrazumevao litre i litre alkoholnih pića uz žurke do zore. Izgubio je kontrolu i doživeo težak sunovrat.

Adrijano je svojevremeno bio strah i trepet za sve golmane sveta. Popularni Imperator je igrajući za Inter i Parmu rešetao mreže, bio je nerešiva enigma za odbrane protivnika, ali je nakon smrti oca sve krenulo nizbrdo...

Adrijanovo detinjstvo je bilo jako surovo. Odrastao je u ozloglašenim favelama u Riju. Njegov otac Almir je želeo da ga izvede na pravi put, da njegov sin postane slavan fudbaler. Jednom su se otac i sin, vraćajući se kući sa treninga, nehotično našli u sred žestokog okršaja policije i dilera. Almir je u razmeni vatre pogođen u glavu. Srećom preživeo je, ali metak mu je ostao kao suvenir u lobanji.

Očev san se ispunio 12 godina nakon ovog jezivog događaja. Adrijano je postao vrhunski napadač. Nakon sajajne epizode u dresu Parme zaigrao je za Inter. Postao je ljubimac navijača, uživao je na terenu... Međutim, sve se promenilo kada je otac Almir preminuo od srčanog udara.

"Smrt mog oca me je uništila. Konstantno sam bio pijan. Izolovao sam se, video sam sebe u Italiji samog, tužnog i depresivnog i počeo sam da pijem. Dolazio sam pijan i na trening i odveli bi me da spavam, a onda bi prijavili da sam povređen", kazao je Adriano, a preneo "The Sun" i dodao:

"Znam da sam mnogo patio kada mi je otac umro, a bio sam srećan samo kada sam pijan i pio sam sve: Viski, vino, vodku, pivo. Mnogo piva. Nikako nisam mogao da prestanem i morao sam da napustim Inter. Razumeo sam da su problem ljudi oko mene, koji su me vodili na žurke gde su bile žene i alkohol. Nisam mislio ni na šta drugo. Vratio sam se u Brazil, odustao sam od miliona ali sam uspeo ponovo da pronađem sreću", rekao je Adriano.

Inter je pokušavao da vrati u život svog golgetera. Angažovali su psihologe, psihijatre, ali nije bilo rezultata. Uprava kluba je rešila da Adrijanu uruči otkaz, a on je momentalno nakon toga rešio da ode u igračku penziju. Sa svega dvadeset i sedam godina.

Penzija je kratko trajala. Posle mesec dana je potpiso za Flamengo. Nije igrao loše, vodio je brazilski tim do titule 2009. godine. Ali nije se odrekao noćnog života i poroka.

Predsednik Flamenga je u javnosti prekorio Adrijana zbog preteranog uživanja u piću. Nedugo zatim, Adrijano je pred sudom morao da svedoči kako nije pozajmljivao pare Fabijanu Atanaziju da Silvi, istaknutom članu „Komanda Vermelja“ iliti „Crvene Komande“, jedne od najozloglašenijih brazilskih bandi.

Neverovatno, ali istinito... Svi skandali nisu uticali na odluku Rome koja je angažovala Adrijana. U dresu Rome izdržao je svega sedam meseci, odigravši tek pet utakmica za „Vučicu“. Posle kratkog izleta u Italiji ponovo se vratio u Brazil.

U tom periodu njegov bivši agent Gilmar Rinaldi bio je jako zabrinut za njegov život.

„Plašim se za njegov život“, iskren je bio Rinaldi. „Njemu treba pomoć. Ne zanima me njegova fudbalska karijera, zanima me isključivo on. Znate, Adrijano mi je poput sina. On je godinama u teškoj depresiji i niko ne želi da mu pomogne. Orgije, pijančenja i druženje sa žestokim momcima nisu problemi, to su samo posledice. Depresija je kriva za sve. Da li mislim da razmišlja o samoubistvu? Ne znam, sve što znam je da mu treba pomoć.“

Užasan način života potpuno mu je upropastio karijeru. Danas živi u faveli i sa prijateljima iz detinjstva uživa u alkoholu.

Kurir sport