UBICA VEČITIH - PONOSNI BUNJEVAC TOMA SIVIĆ, KOJEM JE LIČNO ČESTITAO VIKTOR ORBAN: Lepo je kad sapleteš Zvezdu i Partizan!

Malo je trenera u Srbiji koji mogu da se pohvale činjenicom da su u jednoj polusezoni sapleli večite rivale - Crvenu zvezdu i Partizan.

Prvi bod protiv Zvezde  

Utakmicu protiv Crvene zvezde, sjajnom taktikom obeležio je trener Nišlija Tomislav Sivić, pa mu je priznanje odao i kolega Vladan Milojević.

- Iz više pokušaja prvi bod za mene kao trenera protiv Crvene zvezde. Spremali smo utakmicu kao i svaku drugu, možda smo imali malo i sreće jer je Zvezda u teškom momentu posle Brage, plus dosta povređenih igrača, čak i vreme koje je bilo na našoj strani. To su objektivne stvari. Ali... Delovali smo timski, organizovano, zaista dobro. Momci su dali više od 100 odsto i njima idu sve čestitke, jer su bili disciplinovani - počeo je razgovor za Kurir Tomislav Sivić i nastavio:

- Prijaju pohvale, moram biti iskren. Ali, najiskrenije mnogo bih ponosniji bio od činjenice da smo zaustavili Crvenu zvezdu i Partizan, da smo pobedili IMT, Spartak ili Ivanjicu i da je Radnički u gornjem delu tabele, gde mu je mesto. Ovo je lep osećja, ali mi ipak treba da budemo realni.

Problem sa rampon u Nišu 

Radnički je i protiv Partizana odigrao odličnu utakmicu. Možete li da je poredite sa ovom protiv Zvezde?

- Drugačija utakmica potpuno u odnosu na Zvezdu. Ušli smo u trku sa Partizanom, igrali smo visoko, vodili jedno vreme, ali smo golove primili dosta lako i naivno. I to je paralela između naše dve utakmice protiv večitih. Mi smo u meču protiv Zvezde taktički napravili pomak, sazreli smo, smanjili smo broj šansi pobedniku i delovali ozbiljnije na terenu. I energetski i trkački, što pokazuju parametri. Sad treba da se fokusiramo na dalji tok prvenstva.

Radnički ima kvalitetan sastav, ali igra dobro kod kuće, ne i na strani. Zašto?

- Mnogo igramo bolje kod kuće. Čim izađemo iz Niša problem... Čim napustimo naplatnu rampu na autoputu, nešto se desi... To su stvari kojima moramo da se bavimo. Ne znam odgovor na toliku oscilaciju, ali treba pomenuti i neke objektivne stvari. Kuburili smo sa povredama, od starta sezone imali smo tri do pet igrača iz startne postave van ekipe... Sad smo se konsolidovali.

Treneri kao potrošna roba  

Gde je pravo mesto Radničkog u Superligi i šta mu pripada kroz tradiciju i istoriju?

- To je jedno kompleksno pitanje, koje bih podelio na dve stvari. Tradicija je fantastična, jedan veliki klub u periodu Jugoslavije. Ali, u proteklih pet godina Radnički ostaje u Superligi kroz baraž. Tu treba pronaći balans i probati da vratimo Randički na to vreme kada je bio u vrhu jugoslovenskog, a onda i srpskog fudbala. Kada je igrao Kup UEFA... Grad Niš zaslužuje stabilnog prvoligaša, kojem će ambicije uvek biti težnja ka gornjem delu tabele. Da vratimo publiku i za njih treba da radimo.

Kako gledate na česte smene trenera u Srbiji? I sami ste više puta osetili tu nepravdu.

- Nije dobro, za naš fudbal generalno. Ako pogledamo okruženje i Evropu, na vrhu smo liste po broju smenjenih trenera. Rekao bih da nam nedostaju sprotski radnici koji odlučuju o našim sudbinama. Rezultat je relativna stvar i od nje se živi. Dosta puta sam pričao na tu temu, treba da se profilišu treneri, a onda i klubovi. Da se vidi kakve su ambicije, a samim tim i odabir trenera. To su neke ozbiljne stvari sa kojima se ide na pregovore pred posao.

Ruka Viktora Orbana  

Iza vas je bogata trenerska karijera, posebno u Mađarskoj. Kako se sećate tih vremena?

- To je bio jedan lep period, sa mnogo dobrih rezultata, dva osvojena trofeja i jedno izgubljeno finale, na kojem nisam vodio svoj tim jer sam bio kažnjen. Sa ekipom koja 97 godina nije bila prvoligaš. Moj Kečkemet igrao je finale protiv Videotona, koji je u to vreme bio moćan kao danas Ferencvaroš u Mađarskoj. Ogroman uspeh zaista. Drugo finale, u Liga kupu, ovaj put sa Diošđerom i opet pobeda protiv Videotona... Pa, tri kola u Evropi. Doživeo sam čast da mi je lično čestitao Viktor Orban, pošto je Videoton, tadašnji Fehervar bio pod njegovim patronatom.

Radili ste i na Farskim ostrvima, zar ne?

- Pre 20 i kusur godina sam igrao sam Klaksvikom protiv Zvezde, kada je gospodin Slavoljub Muslin bio trener crveno-belih. I to su bili počeci, bio sam prvi trener stranac na Farskim ostrvima. Ima jedna zanimljivost, otkriću vam. Kad sam preuzeo posao i rekao da ćemo trenirati pet puta nedeljno, predsednik kluba mi je rekao da će me igrači oterati za tri nedelje, jer to tamo ne može. Ali, prevario se. Bilo je onako kako sam rekao. Kasnije smo osvojili titulu, koju je klub čekao 35 godina. Drago mi je da sam i danas sa njima u kontaktu. Vredni i pošteni ljudi.

Nisam Hrvat, nego Bunjevac  

Zašto niste ostavili veći trag u rodnoj Subotica, za koju uvek ističete da je volite najviše na svetu?

- I dalje svuda, gde odem potenciram svoju ljubav prema gradu i Spartaku. Rodio sam se u tom klubu, sa šest godina me je otac odveo na prvi trening. Kada sam se prošle sezone vratio u Spartak, imao sam ogromnu želju. Start je bio sjajan deset bodova iz četiri utakmice... Ali vremenom sam video da su upravi i meni nam različiti pogledi i vizije na fudbal. Zato je i najbolje ovako. Zbog toga sam otišao. Da se razumemo, ljudi koji vode Spartak imaju pravo da uređuju svoju unutrašnju politiku. Moja ideja je bila drugačija.

Jednom ste rekli da ste vi i Zvonko Bogdan najpoznatiji Bunjevci. Pripadate narodu o kojem se malo zna, zar ne?

- Mnogo sam ponosan na svoje poreklo. Bunjevci imaju dugu tradiciju, a ja ne mogu da budem nešto što nisam. Danas je moda da se presvlače dresovi, kako biste bili simpatičniji za neke prilike. Uvek sam bio ono što jesam i biću. Ima mnogo stvari u tradiciji koje nemaju druge nacionalonosti, a što mi Bunjevci imamo. U nekom momentu se pojavila priča, pošto smo rimokatoličke veroispovesti da smo Hrvat, ali to nije istina. Od onog momenta kad su nam vratili pravo da se izjašnjavamo onim što jesmo, opet smo postali ponosni. Mi smo Bunjevci, a ne Hrvati bez obzira što smo rimokatolici!

Tri godine igrao za Zvezdu  

Zanimljiva je vaša fudbalska karijera. Malo se zna da ste bili izrazito talentovani. Možete li nam otkriti kako ste došli u Crvenu zvezdu?

- To su veoma drage uspomene za mene. Imam Zvezdinu člansku kartu iz 1983. godine. Došao sam u Zvezdu 1982, jer sam bio proglašen za najboljeg igrača prvenstva Druge lige Jugoslavije. Tada nije bilo kadetske selekcije, a igrana su klupska svetska prvenstva, gde su svake godine naizmenišno išli Zvezda, Partizan, Dinamo i Hajduk. Te godine, red je bio na Crvenu zvezdu da igra na SP i išli su u Španiju. Svaka ekipa imala je pravo da povede dva igrača sa strane i ja sam bio jedan od ta dva sretnika. Trener je bio Milovan Đorić. Zauzeli smo deveto mesto. Igrao sam baš dobro i kad smo se vratili u Beograd potpisao sam ugovor sa Zvezdom. Ostao sam na Marakani tri godine. Pokojni Dragoslav Šekularac mi je bio trener i kako bi mladi rekli, baš me je gotivio. (smeh) Odmah su me prekomandovali u prvi omladinski tim, iako sam bio kadet. Dika Stojanović je bio na golu, Slobodan Marović levi bek, Dejan Joksimović napadač, Goran Milojević vezni igrač...

I šta se onda desilo?

- Bio sam u toj selekciji klinac, svi su bili stariji od mene dve godine.Ali, nije mi smetalo. I onda, kao jedan od talentovanijih bio sam pozivan za mladi tim Crvene zvezde. Zanimljiva stvar vezana je za te dane. Trener prvog tima bio je Gojko Zec, pozvao me je tri puta i sva tri pita me zagrevao, a nijednom me nije uveo. I ja, onako mlad i impulsivan odem kod Dragana Džajića. Kažem mu, da neću više da se odazivam Zecu, a Džaja se nasmeje i kaže: "Gojko mi je rekao da si jak karakter, samo to je hteo da isproba." Tu sam naučio lekciju da moraš biti strpljiv.

 Nije poslušao Džaju

- I onda trebalo je da odem u Gošk Jug u Dubrovnik na pozajmicu. Rekao sam da neću, da hoću u Sparatak. I Džaja mi kaže, pa što ćeš tamo kao zvezdaš, tamo je Tole Karadžić partizanovac, trojica igrača Partizana Zoran Čava Dimitrijević, Jovica Kolb... Nećeš igrati... Bio sam tvrdoglav i pustio me je. I odem tamo. Debitovao sam protiv Dinama u Zagrebu, kada su oni bili prvi na tabeli, a mi poslednji. Bilo je 1:1, a mi smo celo drugo poluvreme odigrali sa desetoricom igrača. Zoran Kuntić bio je najbolji igrač utakmice, a meni su dali istu ocenu kao njemu. Iz tih dana u Zvezdi i danas se čujem sa golmanom Milanom Simeunovićem, svi se sećaju čuvenog Đavola, on je u Švedskoj. Dragan Punišić živi u Španiji, bio je sjajan igrač, jak na lopti, nije bio klasa Dragana Stojkovića Piksija, ali odličan.

Kako ste videli neuspeh srpske reprezentacija protiv Albanije? I šta sada uraditi?

- To je mnogo teško pitanje. Otprilike kao da pišem kontrolni iz nuklerane fizike. (smeh) Mi smo euforičan narod, fudbal je religija na ovim prostorima. Razoračanje je veliko i treba biti pametan. Ljudi koji su u FSS i oko reprzeentacije, siguran sam da će pronaći najbolje rešenje, iako je mnogo težak momenat. Treba imati viziju, šta god da se desi u utakmicama u novembru, da se lakše preboli. Gledao sam utakmicu protiv Albanije. Zaista je bila čudna. Nisam mogao da prepoznam našu ekipu. Šta je uzrok tome, znaju oni koji su tamo.. Bolno je bilo sve ono gledati, a posebno poraz, jer ga nismo očekivali. Bez obzira što je Albanija dobar tim, i to nije sporno, mi smo bolji... Ali to nismo preneli na teren - zaključio je Toma Sivić.