PAUNOVIĆ JE JEDINI ČOVEK KOJI SRBIMA MOŽE DA VRATI VERU U FUDBAL: Nemanja Maksimović zna, a ono što je rekao o meču sa Albanijom dugo će se pamtiti

Nemanja Maksimović, srpski fudbalski reprezentativac, smatra da je FSS povukao najbolji mogući potez, time što je mesto selektora A tima poverio Veljku Paunoviću.

Deset godina se ovo čeka  

Višegodišnje prijateljstvo, uzajamno poverenje i poštovanje dovoljni su razlozi da Kurir pozove Nemanju Maksimovića kao idealnog sagovornika za temu o novom selektoru srpske fudbalske reoprezentacije Veljku Paunoviću.

Šta mislite o tome što je Veljko Paunović postao novi selektor?

- Ponosan sam na odnos koji imam sa Veljkom. Kao i svi mi koji smo igrali na Svetskom prvenstvu 2015. Nekako je bilo logično da on postane selektor. Čekao je ovo deset godina i preuzima reprezentaciju u jednom veoma teškom trenutku. Znam da Veljko veruje da postoje šansa da odemo na mundijal i znam da će ubediti sve da veruju u Srbiju, i da ova reprezentacija nešto može da uradi - počeo je razgovor za Kurir Nemanja Maksimović i nastavio:

- Veljko ima energiju, entuzijazam i posvećenost fudbalu! Verujem da će prvo ubediti igrače, a onda i naciju da počnemo da verujemo u reprezentaciju. Izgubili smo veru u poslednje vreme. A, Veljko je idealan da nam ponovo vrati veru u naš srpski fudbal.

Englezi su jaki, ali treba verovati  

Kako mislite da Veljko promeni neke stvari?

- Svestan je on i zna da ga čeka nimalo lak zadatak. Ali znam da veruje, čim je prihvatio... Suvišno je da mi posle 0:5 kod kuće od Engleske dajemo neke optimističke izjave pred utakmicu sa njima u Londonu. To je smešno i neozbiljno. Ali, veru nam niko ne može oduzeti. I to je obaj važan faktor na koji će Veljko igrati. On veruje i misli da možemo neđto da napravimo. U te dve utakmice koje nas očekuju, protiv Engleske i Andore, nemamo šta da izgubimo, a možemo mnogo da dobijemo. Treba verovati u čudo da ćemo izboriti baraž. Većina trenera u ovoj situaciji, u kojoj je srpska reprezentacija, ne bi preuzala ulogu selektora. A, Veljko je to uradio. Mnogo taj postupak govori o njemu.

Šta Srbija može da očekuje od Veljka Paunovića?

- Novu enegiju, novi veliki profesionalizam, posvećenost... Rekao sam već, Veljko će uraditi sve da ubedi igrače i naciju da idemo svi zajedno, ka istom cilju. Mi smo na tome radili u mlađim kategorijam, to nije proces preko noći. To je kod nas trajalo tri godine. Potrebno je vreme za dobar rezultat. Svi mi moramo da mu pomognemo. Nema sumnje da će biti i teških momenata... Ali, tek tada moramo da ostanemo zajedno, da napravimo iskorak i dođemo do rezultata.

Veljko je pre pet godina napisao autorski tekst u kojem kaže da će Srbija osvojiti jedno veliko takmičenje. Šta mislite o tome?

- Sećam se tog teksta. Čitao sam ga nekoliko puta. Video sam i da ste ga vi ponovili na sajtu Kurira. On veruje i ubeđen je u to što je napisao. Sećam se, pre više od deset godina, kada smo kao klinci došli na okupljanje reprezentacije, rekao nam je jednu stvar koja mi se urezala u pamćenje i neću je zaboraviti dok sam živ. Veljko nam je tada kazao da smo rođeni da osvojimo nešto veliko... Jel vidite? Jedva čekam njegovo predstavljanje. Tada će celoj naciji pokazati kakvu veru i entuzijazam ima.

Ožiljak protiv Albanije boleće do kraja života  

Ima li Srbija uopšte šanse protiv Engleske 13. novembra?

- Iskreno, posle 0:5 pred punim tribinama Marakane... Sada davati neke izjave... Nije realno. Ali, u fudbalu postoji šansa... Opet, moram reći, nije relano ni da oni nama daju ponovo pet golova. Ubeđen sam, da igramo još deset utakmica protiv njih, beće nam dati pet komada. Na Vembliju će biti neka druga energija... Druga želja... Neka druga sportska sreća... Nada i vera u čudo!

Kako ste vi videli utakmicu između Srbije i Engleske odigranu 9. septembra?

- Nekako ne znam šta bih rekao za Engleze... Svi su pred naš duel sa njima na Marakani očekivali Englesku sa problemima, selekciju koja se traži, ima novog selektora koji je pod pritiskom njihove javnosti... Ali, oni su protiv nas pokazali sve kvalitete. Odigrali su u Beogradu svoju najbolju utakmicu u kvalifikacijama. Mislim da su i sami bili iznenađeni ishodom. U kojem smo im i mi mnogo pomogli. Očekujem da u Londonu budu na istom nivou. Želeće da zatvore kvalifikacije sa najboljim mogućim rezultatom, valja rekoše sa svim pobedama... To je normalan motiv, pravi sportski. Svaka ekipa želi da pobedi, posebno ako su prvi u grupi, jer svaki trijumf donosi dobru atmosferu, a poraz nešto negativno i preispitivanja u ekipi.

Kako sada gledate na utakmicu Srbije protiv Albanije? Zašto smo bili toliko slabi, anemični, bezidejni? Zašto nismo ličili na sebe?

- Pre svega što ste me pitali, moram da kažem da će ta utakmica obeležiti naše karijere! Bilo je težih poraza, ali tako značajnu utakmicu nismo nikad pre izgubili. I zato će to ostati ožiljak na našim dušama. Da smo otvorili utakmicu na vreme golom, a imali smo nekoliko šansi... Ko zna u kom smeru bi to sve otišlo? Onda nam se desio taj njihov gol. Posle toga smo izgubili koncentarciju. I nekako, kao da smo bili ugušeni. Pazite, tih 0:5 protiv Engleske, taj gol Albanije... To objašnjavam time da smo izgubili veru. Ne samo jedni u druge, već i sami u sebe. Nismo verovali da možemo da se vratimo. Očigledno je da u fudbalu, kao što biva i u životu, nismo uradili nešto kako treba, pa samim tim nismo zaslužili da damo gol, izjednačimo, a onda i pobedimo Albaniju!

On provocira, a mi ćutimo i gledamo  

Pa, šta se to onda desilo u svlačionici srpske reprezentacije? Jel bilo nekih problema?

- Ne želim da me neko pogrešno razume. Do Engleske je bila okej atmosfera, uobičajena. Ali tih 0:5 niko nije očekivao. Primiti četiri gola iz prekida! To je stvar koncetracije i nešto što ne sme da se dešava. I posle toga, kad primiš pet golova počinješ da sumnjaš, prvo jedni u druge... I onda nam je došla utakmica protiv Albanije. Bili smo u negativnoj dinamici... Pa, pogledajte samo njihov gol. Kako smo stajali posle tog prekida... Kako se lopta odbija do njihovog igrača koji nam daje gol... Kada si u negativnom modu i sitnice se okrenu protiv tebe. Za mene, najveća žal nije samo poraz od Albanije, već taj ambijent na toj utakmici... To kao da nije bila fudbalska atmosfera. A, kakav su oni imali ambijent kod kuće, kad su igrali protiv nas? Strašan! A, mi nismo uspeli da privučemo publiku u Leskovcu, da makar sve vreme navija za nas.

Zašto je to bilo tako? Šta se desilo?

- Mi u Albaniji nismo mogli da čujemo jedni druge, kakva je zaglušujuća buka bila tamo. Atmosfera jeste bila vruća, ali i lepa za igranje. Verujte mi, uživao sam. Na stranu njihove političke poruke i provokacije... Ma, nisam ih čuo. A, ovo kod nas? U revanšu. Sve ovo što se desilo i ta negativa oko reprezentacije... Učinila je da i mi ostanemo bez energije. Isto tako i publika... Niko tamo nije navijao! Opet, krivim i nas igrače, makar da smo pokazali da hoćemo, makar da smo pokazali energiju... Da smo za momenat pokazali nešto... Možda bismo i podigli publiku...

- Evo, najboljeg primera. Njihov igrač, taj koji nam je dao gol, na nepreimeren način se radovao ispred naše klupe... Niko od nas nije reagovao. Ni to nije kod nas izazvalo gnev. Zar vam to ne govori u kakvom smo mi negativnom modu bili. Taj gol nas je presekao... Verujte mi, pričali smo o primljenim golovima protiv Engleske i onda nam se desilo nešto isto protiv Albanije... Mi jednostavno nismo videli šta se dešava oko nas. I onda je ušla nervoza u nas... Počeli smo da srljamo, nismo imali enrgije. Ne znam kako sve to objasniti... Eto, vi kažete da smo bili za neprepoznati, da smo bili kao mrtvi... Ne znam, iskreno, šta da vam kažem na sve to.

Spremni da poginemo jedan za drugoga  

Da pređemo na neke vedrije teme. Kako se sećate "mundijalita" na Novom Zelandu?

- Veljko je prvog dana verovao u ideju da smo rođeni da budemo prvaci sveta. Šta god se dešavalo na terenu, mi smo bili mirni. Zašto? Zato što smo verovali u sebe. Zato što smo bili spremni da poginemo jedan za drugoga. Sećam se meča protiv Mađarske, bila je osmina finala. Bio je poslednji minut bio sam oči u oči sa Milošem Veljkovićem. I pogledamo se i kažemo jedan drugome - nećemo valjda kući... Verovali smo da ćemo im dati gol. I dali smo ga! Posle dolazi utakmica protiv SAD koju dobijamo na penale, a onda polufinale protiv selekcije Malija, koji su nam bili rivali i u grupi. Dobijamo i to, dolazimo u finale protiv Brazila. I svi znamo kako se sve to završilo. (smeh)

Sećate li se govora Veljka Paunovića pred utakmice?

- Njegovi govori su sjajni! Ukratko, govorio nam je da će istorija pisati o nama. Da uživamo u svakoj utakmici i da verujemo jedni u druge. Svaki Veljkov govor, pred utakmicu, drugačiji je, što je i normalno, jer zavisi od protivnika. Govor je specifičan i orginalan. Ali, ta pozitivna energija koju on širi... To rečima ne može da se opiše. To mora da se doživi. Verujte mi!

Kakav je osećaj vratiti se u Srbiji i slaviti titulu svetskog prvaka u Beograd, pred 50.000 ljudi?

- To je nešto o čemu sanja svaki srpski sportista. Nešto što se pamti ceo život. Nezaboravni trenuci... Voleo bih da se tako nešto ponovi. Veliki smo rezultat pre jedne decenije napravili u omladinskom fudbalu, ali to ne bi moglo da se poredi, ako bismo nešto uradili u seniorskom fudbalu. A, mi kroz istoriju nismo baš mnogo uradili u fudbalu... Sem evropske i svetske titule Crvene zvezde 1991. Neverovatno je koliko fudbal i sport mogu da ujedini ljude. Bili smo klinci te 2015... Sećam se, gledam te ljude, koliko su samo bili ponosni i srećni. Neverovatno. Ne mogu da zamislim, šta bi se desilo, kada bismo nešto slično uradili u seniorskom fudbalu.

Molitvu je teško opisati  

Ponovo je aktuelan snimak kada svi vi fudbaleri izgovarate molitvu na dočeku i govor Veljka Paunovića. Sećate li se toga?

- Uvek smo se molili pred početak utakmice i na kraju utakmice. Bez obzira na ishod. Vera je nešto najvažnije i to drži svakog čoveka. Ideš napred. Bez straha. U dobrim i lošim trenucima moraš da znaš i razumeš put kojim ideš. Veljko je to znao i to je preneo i na nas igrače. Kad smo ušli u molitvu nekako smo bili... Ne znam kako bih rekao... Ta pozitiva, hrabrost... To mora da se oseti. Da se doživi.

Vodio je Veljko mlade igrače i u Jerusalim, u hramu Vaskrsenja Hristovog. Sećate li se toga?

- Tada sam bio u selekciji sa starijom generacijom. A, većina momaka koji će igrati na Novom Zelandu bili su tamo. Sećam se, pričali su mnogo o tome. Ostavio je taj boravak, u toj svetinji ogroman utisak na njih. I želeli su da ga podele sa nama, koji nismo bili. Žao mi je što tada nisam bio sa njima.

Živi li i dalje ta čuvena čet grupa sa Veljkom?

- Živi... Ali, malo slabije smo u kontaktu. Ne koristimo je više kao nekada, ali i dalje održavamo kontakt. I tu se vidi naš dobar i zdrav odnos. Mnogo vremena smo provodili zajedno, tri godine smo bili više jedni sa drugima, nego sa proodicama. Znali smo da koji god problem imamo, možemo zajedno da ga rešimo. Imali smo sjajnu grupu ljudi, nije bilo ljubomore između nas, bez obzira koliko je ko želeo da igra. Živeli smo jedni za druge, radovali se uspesima drugih, više nego svojim.

Ugasili smo se posle Kameruna u Kataru  

Da li vam je žao što vaša generacija nije dala više Srbije?

- Naravno, žao mi je. Možda ovo SP 2026 i sledeće EP 2028 su nešto poslednje, što mi možemo da uradimo za Srbiju. I dalje verujem da možemo otići na mundijal u Ameriku... Ostaje nam i to evropsko... Nismo uspeli da napravimo više, i naravno da mi je krivo. Naš najveći problem generalno je, što mi pre svakog velikog turnira vidimo sebe u finalu. A, najvažnije je ići korak po korak, utakmicu po utakmicu... evo vam najboljeg primera. U Kataru na mundijalu smo dobro krenuli. Bili smo sjajni protiv Kameruna i onda prosuli sve za dva minuta. I posle toga usledio je pad, posle kojeg se nismo opravili... To je ključna utakmica ove generacije.

Zašto je to ispalo tako?

- Nekako u tim nekim situacijama smo mislili da je gotovo pre kraja. Da je pitanje koliko ćemo još dati golova Kamerunu... A, onda šok, primili smo dva gola... Iz potpune dominacije... Nismo zatvorili utakmicu. Trebalo je da igramo mudrije, na rezultat... I završilo se onako kako nije trebalo. Evo vam i drugi primer. Opet, Katar. Utakmica protiv Švajcarske koja je odlučivala idemo li dalje, ili ne... Oni su poveli, a mi smo ih brzo okrenuli. Kontrolisali smo pose toga utakmicu i onda nam se desi pad koncentracije i primimo gol pred odlazaka na poluvreme. I čim smo počeli drugih 45 minuta, odmah primimo gol. Katastrofa! I tada, kao i protiv Albanije izgubili smo veru da možemo da napravimo preokret. Sve vam je to povezano. Sumnjali smo jedni u druge i psihički pali. A, to znači, kraj.

Emirati su top, žal za Zvezdom

Igrate za Šabab Al Ahli. Kako vam je u Emiratima?

- Imam manju povredu lista. Zaradio sam je pre nekoliko dana na kup utakmici. Biću odsutan mesec ipo, do dva. To znači da neću moći da se odazovem pozivu Veljka Paunovića. Možete li da zamislite, kako mi je?! Povredio sam se u najgorem trenutku. Mnogo mi je žao. Imao sam i želju da zaigram na Vembliju, ali eto... To ništa ne menja, biću najveći navijač Srbije. - rekao je Maksimović i dodao:

- A, što se tiče Emirata, mogu vam reći da uživam ovde. Sa suprugom i decom. Lepo je vreme, toplo, imamo sve što nam treba.

Pre nekoliko godina, pregovarali ste sa Crvenom zvezdom, ali se niste vratili u svoju kuću. Zašto?

- To je bilo posle SP u Kataru. Imao sam veliku želju da se vratim u Srbiju. Pričao sam sa Zvezdanom Terzićem, bio na Marakani, ali u tom trenutku to nije bilo realno. Imao sam važeći ugovor sa Hetafeom. Posle toga došao je poziv iz Panatinaikosa, Zvezda tada nije zvala. Bilo mi je lepo u Atini, zaista jedan dobar period za mene - završio je razgovor za Kurir Nemanja Maksimović.