- Jednostavno, karijera se odvijala kako se odvijala, i to mi ne nedostaje. U NBA sam otišao kao klinac, jedva punoletan, nisam imao pravi odnos kakav je trebalo da imam. Ne mrzim košarku, ali na nju gledam, možda je prejako reći - ravnodušno. Kada sad pogledam NBA meč, nemam osećaj da sam bio deo toga. Ja sam kao klinac mislio da sam Bogom dan, niko nije Bogom dan, Bog ti podari talenat, ti taj talenat treba da iskoristiš u pravom smislu te reči. Terao sam inat. Možda i ta mladost ima veze s tim. Opcija tada je bila odlazak u NBA ili opstanak u Srbiji, jer Hemofarm je znao da, ukoliko odem u NBA, dobiće dosta veće obeštećenje nego da sam otišao u neki evropski klub. A tamo, kao pušten s lanca. Razumeš, ovde sirotinja i beda, a tamo novac.
Ameriku je prokrstario, ali nigde nije dostigao predviđeni nivo. Detroit, Orlando, Njujork, Memfis, Minesota i na kraju Boston. Svuda usponi i padovi.
- Surov je sistem u Americi i ne volim ga. Mladom igraču stavljaš pečat, ako ne uspe odmah, gazi ga. To je bezveze. Imaš igrače koji budu prvi, drugi pik, pa im odmah daju priliku da igraju, ja nikada nisam dobio šansu. Lebron Džejms je sada ubica, ali prve godine davali su mu šansu, šutiraj i po tribinama ako treba. Ja sam šansu dobijao na kašičicu. Imao sam situaciju u Orlandu da se dignem na šut, a trener Hil mi viče: „Dodaj Hauardu“ usred šuta. U Detroitu ništa nije valjalo. Onaj skraćeni Leri Braun mi je uvek govorio da idem u reket. Ja pogodim spolja, a on „Idi u reket“. Ja opet pogodim, a on opet: „Ne izlazi iz reketa“. Pa čekaj, rođače. Meni su u Orlandu ponudili ugovor u vrednosti od 40 miliona za četiri godine, da bi njihov menadžer sam odustao, ničim izazvan. Moj menadžer mi kaže: „Sad se ti ne mešaj, ja ću sve da sredim“. OK, ali samo nemoj u Memfis. I ja pravo u Memfis. Zatim je došla povreda, pa često neigranje. Počeo sam da se povlačim u sebe.Interesantno je i zašto se nije družio sa saigračima u Americi.
- Ne mogu ja sa američkim saigračima. Oni samo pričaju ko je kako zakucao, kako je ko izbacio driblingom koga. Bio sam i čudan jer ja nisam tako razmišljao. Priđu mi i kažu: „Kad ti padne klapna, nemoj mene molim te da diraš“. Teško je kada od prvog dana odlaska u SAD razmišljaš u povratku u Srbiju. Nikada nisam ozbiljno pričao s Lebronom, Vejdom ili Karmelom Entonijem. Oni su zablistali. To bi bio najjači draft u istoriji da nije bilo mene (smeh).Bilo je govora da će zaigrati za Crvenu zvezdu i Metalac.
- Za priču za Metalac je zaslužan dr Boško Đukanović. On je neverovatan lik. Gledao sam kako da pomognem, ali samo da ne igram. Hvatao me je na fore, ali ništa od toga. Često idemo na četničke večeri zajedno. Za Zvezdu se isto tako nije poklopilo. To je klub za koji navijam i koji obožavam. Dobar sam s vođama navijača. Treba da me drugari gledaju na tribinama, a znaš kako je kod nas, posle jednog poraza, svi te pljuju i mrze. Jednostavno, nisam bio spreman. Bio sam iscrpljen posle epizode u Americi.Reprezentacija je posebna tema.
- Pa mora neko biti deo i najgore reprezentacije. Bili smo suviše mladi, a bilo je tu talenata. Ipak, treba pomenuti, mi kao igrači igramo volonterski, a treneri zarađuju. I posle su oni patriote, a mi smo klošari što ne dođemo na pripreme. A selektori nađu klub, a ostave reprezetaciju zbog kinte. Što se tiče priče s Dudom, u pitanju su bile smešne stvari. Ne može neko ko izdržava celu familiju da mi zabrani da jedem sladoled. Ja onda namerno uzmem sladoled. Drugo, nosio sam svoju opremu, a preko nje reprezentativni dres. Loš kvalitet, izazivao je rane posle pranja, morao sam majicu ispod da nosim da ne dobijem infekciju. I tako. Recimo, mislio sam da dolazak na užinu, ako nisam gladan, nije obavezan, a bio je. Ipak, Duda je veliki trener, ali svi smo došli da pomognemo. Trener je danas više psiholog, kao Sale Đorđević. Ne treba niko mene da uči dvokoraku. Ipak, posle smo sve ispeglali, ali ja sam bio povređen i nisam hteo da uzimam mesto momcima koji su 100 odsto spremni.
Kurir sport / Blic sport
