Našao se tako pod koševima i shvatio da je to pravi sport za njega. Za nekoliko meseci je već stigao glas do čuvenog trenera Ranka Žeravice, koji ga je doveo u Crvenu zvezdu.
Sve kasnije je istorija - gde kod da je igrao, u Jugoslaviji, Grčkoj, Turskoj, Izraelu, Rusiji, Italiji, Španiji...bio je jedan od najboljih, prava napast za protivničke centre. Umeo je Realu da zabije 47, Sabonisu 38... Sedmi je najbolji strelac na jednom meču u istoriji derbija sa 38 poena. I tako do 42. godine, kada je prestao profesionalno da se bavi košarkom.
Nastavio je da dominira za tim Srbije na takmičenjima veterana širom Evrope - ali je doživotno suspendovan jer je izmlatio Litvance i Izraelce na terenu. Takav je polularni Mićko, nepravdu ne trpi... Uostalom, priprema se film o njegovom životu i karijeri koji će se zvati "Devet jezika".
- Kad je Ranko došao da me vidi, trenirao sam košarku tek šest meseci. Imao sam tada već 202 centimetra i igrao za prvi tim u Gajdobri. I sećem se, bila je utakmica protiv Ade iz Mola, za koju su igrali Kasaš i Marijaš, prvoligaški igrači. Dam njima 22 poena i Ranko kaže: "Ovaj mali je za nas". Tako ja odem za Beograd i najteže mi je bilo što sam napustio baku koja mi je bila sve i od koje sam nasledio šesto čulo i vidovitost. Poživela je 94 godine, njen odlazak me je jako pogodio. Nedelju dana pre njene smrti nisam mogao da spavam. Kad sam imao devet godina rekla mi je da ću se ženiti tri puta. Ja tad ništa nisam shvatao, ali je sve pogodila - priča Mirko za Kurir.
Beograd ga nije "progutao", već se brzo snašao u "džungli od asfalta".
- Problem mi je jedino bilo to što sam imao četiri treninga dnevno i kako da ih uskladim sa Dvanaestom gimnazijom. Ustajao sam u šest ujutro za prvi trening, pa u školu. Dule Vujošević mi je bio prvi trener u Zvezdi, to je bilo 1981, a nažalost, brzo je otišao. Da je ostao, kakav god sam bio, bio bih 50 odsto bolji. Jer se on nije brinuo samo o košarci neko kompletno o mladom čoveku. To mi je falilo.
Vatreno kaljenje imao je kao veoma mlad i to protiv tada najboljeg strelca čuvene SFRJ lige.
- Sa 17 godina i tri meseca sam postao prvotimac Zvezde, išao sam stalno prema gore. Nisam razmišljao o novcu, živeli smo u hotelu Titograd imali tri obroka dnevno. I tako Ranko jednom na treningu bira prvu petorku za utakmicu protiv Bosne, pokaže na mene i kaže: "Mićko čuva Benačeka". Ja u čudu. Ovi stariji, Avdija i ekipa se smeškaju i gurkaju, jer Benaček je bio najbolji strelac lige. I dođe utakmica, ja ga uhvatim, odmah "sekiricom" po rukama. I on mi da šest poena. Ali imao sam 88 kilograma i bio sam kao zver. Tad kad sam mogao da trčim i skačem, davali su mi 100 dolara mesečno. Bilo je dosta za jedno veče u diskoteci "Nana", a ostalih 29 večeri smo gluvarili. Nisam pio ni pušio, ali sam mnogo voleo da izlazim.
Stariji ljubitelji košarke sigurno se sećaju jedne od najboljih i neizvesnijih utakmica u istoriji jugoslovenske lige. Zvezda je u polufinalu plej-ofa 1987. izbacila neprikosnovenu Cibonu. Treći meč u Zagrebu se završio pobedom crveno-belih rezultatom 104:103.
- Mi tad u Zagrebačkoj u Esplanadi, izašli u šetnju, Avdija, Karadža i ja. Sretnemo slučajno Boru Čorbu, pošto su imali koncert u Zagrebu. Bora nam kaže: "Dobijamo večeras". I tako bude. A ustvari mi smo tako pomogli Partizanu, jer Cibona je do tada imala 15 uzastopnih pobeda protiv njih. Igrati derbi, to ne može da se plati. Nedelju dana nisam spavao, samo sam razmišljao o tome... Prvi meč finala, istrčavamo i aplaudiraju i jedni i drugi navijači i viču "Titula Beogradu!". I sad se naježim.
Dobre igre te sezone Milićevića su odvele baš u Zagreb, igrati u Ciboni, klubu koji je dva puta bio šampion Evrope, bila je posebna čast. Milićević je imao plan da bude saigrač sa legendarnim Draženom Petrovićem, ali se to nije ispunilo, pošto je Dražen baš tog leta 1988. otišao u Real.
- Brat moj. Mislio sam da će on ostati i odlazim tamo zbog njega. Jer uz Dražena je i moja majka mogla da igra. Nažalost, on ode tad u Real i igrali smo zajedno samo u reprezentaciji. Ali, družili smo se u Zagrebu. Bio sam čovek od njegovog poverenja - kaže Mirko i otkriva da je Petroviću 1990. predvideo saobraćajnu nesreću:
- Jeste, on i njegov brat Aca su stalno dolazili kod mene da im gledam u dlan. Jer ja sam to nasledio od bake i majke. Stalno imam neke vizije, predviđam stvari, bavim se numerologijom. Tako jednom sedimo u diskoteci "Salun" u Zagrebu, bio je tu Aca, mislim i Zdravko Radulović i Franjo Arapović... I dolazi Dražen sa tadašnjom devojkom Renatom. I kaže meni: "Genije, verili smo se, 'ajde da nam gledaš u dlanove". Pogledam ja, ali ne kažem ništa. Ona ode posle dvadesetak minuta, a on me pita zašto ćutim. Odgovorim: "Ako ti oženiš Renatu, ja ženim Hitlera, odnosno, ja sam bliži Hitleru nego ti njoj". Dražen tu meni šta pričaš i tako.... Kažem mu: "Ma pusti to, nego, video sam da te čeka saobraćanjna nesreća, neka ti je Bog u pomoći. Imaš prekid u liniji na dlanu, ne nastavlja se...".
Tri godine kasnije Milićević je bio u Španiji, kada je saznao užasnu vest.
- I tako 1993. po završetku sezone treniram sa Malagom. Odemo u Marbelju u neku tavernu, na TV idu vesti... "Muerte de Drazen Petrovic". Malo ljudi zna, oni su se vraćali iz Poljske, reprezentacija Hrvatske, i trebalo je da pređe u Frankfurtu u drugi avion i tada dođe ta Nemica, njegova devojka tadašnja, na aerodrom i Dražen kaže Aci, koji je bio već trener, da pošto nemaju treninge tri dana ipak ide s njom. I tako izađe iz aviona i oni krenu automobilom za Zagreb. Da je ostao u avionu, možda bi avion pao, ko zna... Ona je vozila jer je Dražen bio umoran. I kamion iz druge trake autoputa probija mantinelu i tu dolazi do sudara - priča Milićević suznih očiju.
Kaže da nikada o tome nije pričao sa Draženovom majkom, ali da je čuo da je ona saznala za priču.
- Ne, bilo bi mi jako neugodno. Ali kad se sve to desilo, zove me Samir Avdić i kaže mi je da je Aco to ispričao Biserki. Bio sam dosta vezan za Dražena. Taj meč u Madridu u Kupu šampiona kada sam igrao za Cibonu, a on za Real... Opkladimo se ko će dati više poena, ja sam dao 39, a on 47. Samo što su mene pustili u igru tek u 16. minutu. Ne bih se čudio da je on rekao tada treneru Cibone da tako uradi ha, ha... On je jedini igrač koji je bio dostojan da mu vraćam hiljadu lopti koje je šutirao svaki dan, ja sam mu ih vratio.
Košarkaški globtroter koji govori devet jezika još kao igrač je počeo da se bavi menadžerskim poslovima, pa je tako otkrio i Luku Dončića, koga je odveo u Real. Na pitanje da li je Dražen najbolji evropski igrač u istoriji, ima spreman odgovor.
- Jeste, bio je najbolji. Do trenutka dok se moja ljubav Luka nije pojavio. Mada, teško ih je porediti. Dražen je bio nestvaran napadač, ali Dončić je kompletniji igrač. Dražen nije nikad imao tripl-dabl, a Luka ga napravi kad se probudi.
Kao košarkaš velikog iskustva Milićević danas prenosi znanje na mlade.
- Bavim se trenerskim poslom. Jedna je stvar dati Sabonisu 38 poena, a druga naučiti nekog košarci. Imam i nos da otkrijem igrača. Moja akvizicija je i Filip Raičević, koji je otišao u Baskoniju, on je 2007. godište. Ima ogroman potencijal, ne znam da li će stići Luku Dončića, ali već sad igra sa dve godine starijim igračima i ima prosek od 27 poena. Ozbiljno radim na tome da napravim svoju pravu akademiju.
Pešić će nas dovesti do zlata
Milićević prati dešavanja u srpskoj košarci, posebno reprezentaciju.
- Dajem punu podršku Svetislavu Pešiću, koji je pravi čovek za reprezentaciju Srbije. Ovi porazi u kvalifikacijama nisu pravi odraz stanja jer nije mogao da računa na najbolje igrače. Veliki je stručnjak i verujem da će nas odvesti do zlata - optimista je Mirko Milićević.
Predrag Gajić / Kurir sport
NE PROPUSTITE
