Duško Ivanović, novi trener Crvene zvezde, slovi u košarkaškim krugovima kao strog, ali pravičan i korektan stručnjak koji pre svega poštuje disciplinu.
Za njega kažu da se drži one stare košarkaške maksime, da između trenera i igrača treba da postoji uzajamno poštovanje, ali ne i drugarstvo. Poslednji angažman imao je u Baskoniji sa kojom je pre dve godine bio šampion Španije, ostavivši iza sebe Real i Barselonu.
Napravio je godinu dana pauze, ne zato što nije mogao da dobije ponudu, već zbog tragedije u porodici. Duško je teško podneo smrt rođenog brata Dragana, koji je u 66. godini u Podgorici preminuo od korona virusa. Njih dvojica bili su vrlo vezani. Igrali su zajedno za Budućnost iz Podgorice i uz Dražena i Aleksandra Petrovića bili najpoznatiji bratski tandem u bivšoj Jugoslaviji.
Duško Ivanović je kao mlad košarkaš bio na probi u Crvenoj zvezdi, međutim nije mu se svidelo što ekipa nema hemiju i drugarstvo. Jednostavno se posle nekoliko treninga pokupio i vratio u Crnu Goru.
Otišao je u Budućnost za koju je igrao od 1980. do 1987. godine. Vrlo brzo je postao i kapiten tima u kojem su igrali Žarko Paspalj, Jadran Vujačić, Nikola Antić, Veselin Šćepanović, Momir Milatović... Te 1986. godine Budućnost je predvođena Ivanović završila kao treća u ligi Jugoslavije i prvi put u svojoj istoriji izborila plasman u neko od evropskih takmičenja, Kup Radivoja Koraća.
U jeku igračke zrelosti, sa epitetom jednog od najboljih šutera tadašnje košarkaške lige, Duško Ivanović dobio je dve ponude - Olimpije i Jugoplastike. Poziv Božidara Maljkovića, trenera kluba iz Splita, ubedio ga je da za duplo manje para dođe u Dalmaciju, umesto u Ljubljanu. I nije pogrešio, tamo je ostao pune tri sezone, osvojivši tri titule u Jugoslaviji (1987/88, 1988/89, 1989/90), dva trofeja prvaka Evrope (1988/89, 1989/90) i jedan Kup Jugoslavije (1989/1990).
Duško Ivanović je univerzitetski obrazovan. Posle dolaska iz rodnog Bijelog polja u Podgoricu, dok je igrao za Budućnost uspeo je da završi Pravni fakultet. Oženjen je Ljiljanom, inače lekarkom po struci. Njegov sin Stefan bivši je košarkaš. Potiče iz velikog plemena Kuči, jedngo od najvećih u Crnoj Gori, uz Vasojeviće i Drobnjake.
Raspadom zajedničke države Jugoslavije napustio je Split i preselio se u Španiju u Đironu. Potom je otišao u Švajcarsku, gde je započeo trenersku karijeru u klubu Friburg. Četiri godine radio je i Friburgu, a istovremeno je vodio i švajcarsku reprezentaciju. Bio je trener francuskog Limoža i Saski Baskonije.
Ivanović je 2005. postao glavni trener Barselone. Sa njima je 2007. osvojio Kup Kralja. Međutim, nakon dve i po godine, dobio je otkaz 14. februara 2008. nakon loših rezultata. Od 2008. do 2012. ponovo je vodio svoj bivši klub Saski Baskoniju. U sezoni 2008/09. Ivanović je poneo nagradu za najboljeg trenera u Španiji. Tri puta je u sezoni bio trener meseca, a do kraja januara imao je sjajan rezultat u ligi od 19 pobeda i samo jednog poraza. Uz to Ivanović je prvi trener pod kojim je neki tim imao samo četiri poraza u regularnoj sezoni, a to dotad nije uspelo Željku Obradoviću (1996/97), Aitu (2000/01) i Đoanu Plazi (2006/07), koji su imali pet poraza. Sa Baskonijom je bio prvak Španije 2010. godine.
U januaru 2014. je postao selektor reprezentacije Bosne i Hercegovine, koju je vodio u kvalifikacijama i na Evropskom prvenstvu 2015. u Francuskoj, gde je osvojeno pretposlednje mesto.
U junu 2014. godine Ivanović je postao trener grčkog Panatinaikosa. Otpušten je početkom maja 2015, nakon poraza u “OAKA” dvorani od najvećeg rivala Olimpijakosa (77:66) u grčkom prvenstvu, posle čega je Panatinaikos izgubio šanse za prvo mesto i prednost domaćeg terena pred početka plej-ofa. Ivanović je klub predvodio do osvajanja nacionalnog kupa i četvrtfinala Evrolige. U martu 2016. Ivanović je postao trener ruskog Himkija. Dalje je radio u Bešiktašu i Baskoniji. U Španiji su mediji o njemu pisali da je rođeni pobednik.
Kurir sport/A. Radonić
NE PROPUSTITE
