VELIKA ISPOVEST MILANA GUROVIĆA: O Srbiji, Grčkoj, Nikoli Jokiću, o Hrvatima i Draži Mihailoviću, Parizu i Indijanapolisu...

Milan Gurović bio je prvi kapiten srpske košarkaške reprezentacije. Čovek sa oreolom svetskog i evropskog šampiona, danas uspešan trener stvaralac u radu sa mladima.

Kako ste videli srpsku reprezentaciju u kvalifikacijama za EP?

- Nisam mnogo gledao utakmice, jer sam non-stop zauzet radom u svojoj akademiji. Ono što znam je da je Srbiju predstavljala mešovita selekcija i da je dosta mlađih igrača dobilo šansu, što me posebno raduje. Drago mi je kad god klinci pokažu, da li vrede, ili ne, kad obuku državni dres. Filip Petrušev me oduševio! Dobili smo svetsku "četvorku", iako smo morali da ga čekamo, iako centri kasne sa sazrevanjem. Drago mi je i da su evroligaški igrači kao što su Dobrić, Avramović, Davidovac i Marinković mogli da pomognu. Raduje me što smo uspeli da se kvalifikujemo, mada to ne bi trebalo da se dovodi u pitanje - počeo je razgovor za Kurir Milan Gurović.

Kakvo je vaše mišljenje o selektoru Svetislavu Pešiću?

- Čovek je nepobediv! Odlično poznajem njegov rad. U svojih 75 godina, kakvu energiju i entuzijazam ima Kari?! Kako sprema utakmice?! To je neverovatno! Mislim da ga upravo ta posvećenost održava da bude tako vitalan. Kapa dole, za selektora! Godinama unazad i sad je pokazao da je u top tri najbolja srpska trenera.

Koliko bi značilo za Srbiju da na EP igraju Nikola Jokić i Bogdan Bogdanović?

- Treba li da dajem odgovor! Ha, ha, ha! Dva naša najbolja igrača, motori i pokretači reprezentacije. Jednostavno, sa njima i bez njih nije isto. Ne izmišljam toplu vodu, kada ovo pričam. Srbija bi sa njima bila veliki favorit za zlato na EP.

Kako ste videli utakmice srpske reprezentacije na OI u Parizu?

- Gledao sam polufinalnu utakmicu protiv Amerike sa drugarima iz Kine i oni su mi pre početka rekli da nemamo šanse! Objasnio sam im da Srbe niko i nikada ne sme unapred da otpiše. A, tako je i bilo. Bio sam ubeđen da ćemo dobiti SAD! Onakva krađa protiv američkog NBA tima nikada pre, ni kasnije neće biti viđena. Sramota! Mi smo njih pobedili! Ja sam to tako video. Bez obzira što je na kraju rezultat bio u korist Amerikanaca. Da jedna mala zemlja kao što je Srbija, onako razbija supersilu koju predvode Lebron Džejms, Stef Kari i Kevin Durent! Ono treće poluvreme i način na koji su naši momci došli na dodelu bronzane medalje, to je bila poruka svima onima koji su režirali polufinalnu utakmicu između Srbije i Amerike. Svaka ima čast. Pozdravljam i moja generacija bila je u tom fazonu dva puta, ali nismo bili toliko hrabri kao oni.

Kako sada gledate na suđenje izvesnihAdemira Zurapovića iz BiH i Anaja Hulija iz Paname?

- Kao da su se pravdali Amerikancima za svaku odluku! Bila je velika greška FIBA da za takvu utakmicu, gde igraju dve najveće košarkaške sile na svetu, odrede sudije nedostojne važnosti meča. To je nedopustivo. Divim se našim momcima kako su odreagovali na nepravdu. Pokazali su prkos, inat, ali i dostojanstvo tokom utakmice. Da vam kažem nešto, ti momci nas čine boljima, reklamirali su nas na pravi način, iako je ceo svet mogao da vidi kako su pokradeni. Mnogo mi je krivo što je nama Srbima oteta pobeda protiv Amerike, jer sam ubeđen da bismo glatko dobili Francuze.

Šta možete reći o NBA ligi?

- Sve je manja razlika između američkih i evropskih košarkaša! Poslednjih godina glavnu reč vode igrači iz Evrope, jer NBA ligom dominiraju Nikola Jokić, Luka Dončić i Janis Adetokumbo. Kada odu ova trojica velikih košarkaša Lebron, Kari i Durent, tu više neće imati zvezdu iz Amerike. Posle njih, nijedan od ovih novih Amerikanaca nije ne samo bolji, već ni u rangu našeg Jokića, Dončića ili Janisa. Jeste surovo, ali je tako.

Kakva su vam sećanja na SP u Indijanapolisu 2002. godine?

- Kad sam gledao utakmicu između Srbije i SAD u Parizu, sve mi je prošlo kroz glavu. Vratile su mi se emocije. Bio sam deo te priče. Sjajne su to utakmice bile, protiv Amerike u četvrtfinalu, na njihovom parketu, pa protiv Novog Zelanda u polufinalu i na kraju protiv Argentine u finalu. Ali, nije to sada važno. Bitni su ovi momci danas koji predstavljaju Srbiju!

Šta mislite o Nikoli Jokiću?

- Nikola Jokić dominira svetskom košarkom! Nemam reči na njegovu igru. Ne samo ja, već i svi oni koji vide kako on igra. Iz dana u dan, iz utakmice u utakmicu, ubedljivo je najbolji igrač na svetu. Jokić, pa tek onada 100 praznih mesta.

Ne bije vas gordost kao neke bivše srpske košarkaše kada je Nikola Jokić u pitanju. Kako to?

- To su gluposti, ego ... Nismo slepi. Valjda vidimo šta Jokić radi. Nijedan naš igrač, bivši as, kao i ovi iz susedstva koji su bolesno ljubomorni, ne mogu Nikoli da stanu na crtu. Gledam razne podkaste, slušam šta se priča i ne verujem. Kažu drugačija se košarka igrala tada... Ma, hajde... Što niko od njih nije uradio ni delić onoga, što Nikola godinama unazad radi. Nisu mi ni do malog prsta! Čovek je najbolji! Tačka. Broj jedan u svetu. Svako ko kaže drugačije, greši. Mi Srbi smo skloni tome da umanjimo vrednost nekoga ko je bolji od nas. Ne svi, ali to je u krvi nekima od nas. Neki bivši asovi i dalje misle da su najbolji, ne razumeju da dolaze neki novi klinci koji su bolji. I umesto da ih to raduje, oni...

Znači, po vama trenutno nema boljeg od centra Denvera?

- Sebe bih izblamirao, kada bih reka da Nikola Jokić nije najbolji! Ili da sam ja bolji, ili da se u moje vreme igrala neka druga košarka... Gde god da se uhvatiš, Nikola nema premca. Šta radi taj momak iz utakmice u utakmicu, skida rekorde u NBA kao od šale, rekorde koji traju decenijama. Neko će reći da Jokić nije atleta. Možda, ali njegova košarkaška inteligencija je svemirsku godinu ispred svih ostalih. Daje koševe, čak i iz nemogućih situacija, razigrava i što je najvažnije, svoje saigrače čini boljima. Ne igra samo za sebe, a puni statistiku. Pa, ko to može? Ko? Ne znam čemu sujeta. Momak je najbolji! Voleo bih da sam se rodio u njegovo vreme i da sam igrao sa njim. Da mi je bio saigrač. Davao sam šest trojki u proseku po meču, a sa njim bi to bilo možda i deset. Ha, ha, ha...

Bili ste prvi kapiten srpske reprezentacije, setite li se EP 2007. godine i selektora Zorana Moke Slavnića?

- To je bilo turbulentno vreme. Neka prekrtetnica i smena generacija u srpskoj košarci. Od starijih smo bili samo Marko Jarić i ja, uz nešto mlađeg Darka Miličića sa NBA iskustvom, ostalo sve klinci kojima je to bilo prvo veliko takmičenje. Mnogi od bivših saigrača se nisu odazavali pozivu selektora Slavnića. Zašto? Znaju samo oni. Ne znam razloge, niti bih ulazio u sve to. Moka Slavnić prvi je dao šansu Milošu Teodosiću, Stefanu Markoviću, Novici Veličkoviću, momcima koji su imali od 18 do 20 godina. Mi uopšte nismo bili loši na tom EP, s obzirom na njihovo neiskustvo. Na produžetke smo izgubili od Grka koji su imali moćan tim sa Papalukasom, Dijamantidisom, Spanulisom i Dikudisom, a na jednu loptu od Izraela. Samo su Rusi bili bolji i to samo zato što smo mi imali neiskusan tim. Posle su svi ti momci Srbiji donosili medalje i postali veliki igrači.

Kako radi vaša košarkaška akademija?

- Ako vam kažem da ima čak 300 klinaca na listi čekanja, onda to valjda sve govori koliko dobro radimo. Akademija drži dečake do 18 godina, onda oni idu dalje. Kada smo drugar Jovan Obradović i počeli sa ovim poslom, mnogi su nam se smejali i podrugljivo pričali, eto, igraće neki Real iz Beograda. Krenuli smo od najnižeg ranga i za tri godine dogurali do jedinstvene lige u juniorima. Dobri smo, trenutno smo četvrti. U toj selekciji imam 12 momaka, verujem da će šestorica završiti u Americi, u NCCA diviziji jedan. Imamo Sajmona Majoka, momka iz Južnog Sudana.

- Treba zapamtiti to ime, jer će on biti NBA igrač za četiri, do pet godina. Nedavno su nas posetili skauti iz Šarlota i Atlante. Gledali su ga i rekli da je NBA potencijal. Što se tiče srpskih mladih igrača, možda je bolje da im ne pominjem imena. Da im se ne obije posle o glavu, jer su to dečaci od 18 godina. Pametni su i ne bih voleo da nešto umisle i da se opuste, da krenu da glume neke zvezde. Tu sam da im pomognem znanjem i iskustvom, treninzi su jaki, nemilosrdni, prolaze torturu i pritisak, jer bez toga ne mogu postati veliki igrači. Ali, hajde da pomenem momke od 18 godina. Dimitrije Kovačević dominira kao "četvorka", odlični su i Tadija Stevanović, Luka Kojić, Jovan Ićitović, Aleksa Čarapa...

Šta mislite, hoće li Crvena zvezda i Partizan dobiti licencu za Evroligu?

- Ako ima nekog razumevanja, bar zbog Beograda i Srbije, zbog atmosfere koju rade navijači dva kluba, gde su hale pune, gde je 20.000 ljudi na svakom meču, uz odlične rezultate, mislim da to ne bi trebalo da se dovodi u pitanje. Ali... Bilo bi dobro da oba kluba dobiju licencu na 10 godina, da budu mirni. Tada bi bilo i prostora za mlade igrače. Ne mogu da ne pomenem, mene stvarno brine toliki broj stranaca u dva srpska kluba. Više bih voleo da vidim našu decu. Da se razumemo, nemam ništa protiv stranaca, i sam sam igrao kao stranac, ali bih voleo da u Zvezdi i Partizanu više minuta daju mladim Srbima. Zbog reprezentacije! Igrač postaješ kad te gurnu u vatru kada se lomi rezultat, da rešip, a ne kada je 20 razlike i minut, ili dva do kraja. Razumem sponzore, razumem da se traži rezuttat, ogroman je pritisak javnosti, ali treba gledati i interes srpsle košarke.

Kako gledate na rivalitet Partizana i Zvezde?

- Iz ove perspektive, kada imam 50 godina, mislim da se prelaze neke granice. Ne treba da se vole, ali ne treba ni da se mrze! Da gledaju u svoje dvorište i da na terenu pokažu ko je bolji. Ne verujem da Zvezda i Partizan mogu da sarađuju kao Real i Barselona, čak i kad svi vidimo da bi im to donelo korist. Za razliku od Španaca, drugi je mentalitet kod nas Srba. Igrao sam u Barseloni, tamo sede navijači Reala pored navijača Barse. Ne ide to ovde, ne samo kod nas, već i kod svih ostalih na Balkanu.

Igrali ste dva meseca za Partizan, a onda su se Hrvati pobunili zbog tetovaže đenerala Draže Mihailovića koju imate. Sećate li se toga?

- Ostao sam sam na vetrometini tada. Onako, baš sam. Ne bih bilo koga krivio za sve što se dešavalo. Meni Hrvati nisu branili da igram, već su insistirali da pokrijem tetovažu. To nisam hteo da uradim iz principa. Imam svoja uverenja i od njih ne odstupam. Ne dam na nešto što je moje. Sve je jednostavno. Ne kajem se, ne diram bilo koga.

Posle toga ste došli u Zvezdu i ostali dve godine. Kako vam je bilo?

- Za koji god klub da sam igrao, davao sam maksimum, jer sam profeisonalac. Tako funkcionišem. Navijači Zvezde su to prepoznali i prihvatili me. Bio sam lider u Zvezdi, proveo dve prelepe godine. Šteta što nismo uspeli da osvojimo ABA ligu, ali Partizan je tada bio bolji u svim segmentima od nas. Igrali su Evroligu, bili su jači na parketu i van njega. Do titule jednostavno nismo mogli. Taj period pamtiću po tome što sam 2006. izabran za sportistu SD Crvena zvezda. Plus, po utakmici protiv Reala u Uleb kupu, kada sam odigrao jednu od najboljih partija u životu.

Pored srpskog imate i grčko državljanstvo, ali kod vas nikada nije bilo upitno za koju reprezentaciju ćete igrati. Kako?

- S obzirom da sam Srbin koji oseća i voli svoju zemlju, odgovor je uvek bio jednostavan. Grčka je moja druga zemlja, tamo sam odrastao i postao igrač. Zahvalan sam ljudima iz Peristerija koji su verovali u mene i dali mi šansu. Ali, srce ne možeš das prevariš. Zna se gde je srce i za koga mogu da igram i sa jednom nogom. To je uradio i Dejan Bodiroga, koji je bio bolji od mene, kao i još mnogi naši košarkaši.

Ima li neki srpski košarkaš koji vam se sviđa?

- Znate kako. Gledao sam proslavu Zvezdinog 80. rođendana. Nikola Kalinić me je pomenuo, a onda i Ognjen Dobrić. Ranije i Partizanov Vlada Lučić. Drago mi je, imponuje sve to... Oni podsećaju na mene, imaju tu dozu drskosti, sportskog bezobrazluka, želje da preuzmu odgovornost... Košarka je danas napredovala, drugačija je. Nema više igrača koji po utakmici daju 30 ili 40 koševa. Igra se drugačije, lopta više cirkuliše, košarka napreduje, evoluira. Sećam se, kad sam bio pomoćnik u Zvezdu, bilo je to davno, Nikola Kalinić imao je 20 godina. Prišao sam mu i rekao znaš li da vrediš više, mnogo više, nego gde si sad... Kasnije sam pomagao Dobriću, Guduriću, Simaniću da naprave karijere... Ne znam jesam li tim savetom uticao na Nikolu, ali možda je to bila mala iskrica da shvati koliko vredi.

Radili ste sa Borišom Simanićem, a iza njega je baš težak period.

- Neverovatan momak! Mnogo mi je žao što mu se desilo sve ono na SP u Manili. Emotivno sam vezan za njega, jer sam ga trenirao kao klinca. Teško je kad znaš da si izgubio deo tela i da je bila u pitanju borba za žitov. Radi se o veoma hrabrom momku, koji je uspeo da se vrati, i sada igra fantastično. Želi mu mnogo zdravlja.

Vidite li sebe kao trenera u seniorskoj košarci?

- Ne! Dobio sam šansu u FMP, gde sam sa decom od 18 godina bio prvak države. Biti seniorski trener i raditi sa decom su dva različita posla. Kada radite sa 12 sujetnih igrača koje morate spojiti u skladan tim, to onda iziskuje velika odricanja, plus svaki trener ima spakovan kofer u predsoblju, jer nikada ne zna kada će dobiti otkaz. Volim da stvaram, volim da radim sa decom... To me opušta i tu se najbolje osećam. Evo, dok radimo ovaj intervju, gledaju me deca, pokazuju na sat i pitaju kad ćemo da počnemo. Odužilo se, a ja kasnim. (smeh) Da radim kancelarijski posao, to bi me dotuklo. Da sedim osam sati ne bih mogao.

Nedavno se pojavio snimak, gde šutirate trojke 10 od 10, a ranije ste dali koš sa terase. Razmišljat li da se aktivirate u basketu 3x3, kao vaš vršnjak Raško Katić?

- Ne bih mogao da igram 3x3, jer imam 50 godina, ne mogu da trčim, klinci bi me pregazili. (smeh) Što se tiče šuta, ne znam, još me služe i leva i desna ruka. I dalje verujem da mogu sve što poželim. I kad spojiš svoj um i košarkašku veštinu, uz besomučno ponavljanje, onda dođemo na ono što ste me pitali. Onda možeš i sa 50 godina da gađaš 10 od 10. (smeh) Nisam šutnuo da bih se reklamirao, već da bih pokazao mladima. Želeo sam da im pošaljem poruku, da je sve izvidljivo kad veruješ. Ako mogu ja sa 50, onda možeš i ti sa 16, 17 ili 18 godina - zaključio je Milan Gurović.