EMOTIVNE SCENE KOJE KIDAJU DUŠU! Srbija se oprostila od Duška Vujoševića: Govori koji teraju suze na oči, tuga i sećanje na legendarnog trenera!

Omiljena Duškova pesma

Prisutnima na komemoraciji je puštena omiljena pesma Duška Vujoševića "Pamtim samo sretne dane" od Gabi Novak.

Ostoja Mijailović

Predsednik KK Partizan Ostoja Mijailović se obratio prisutnima.

"Teško je pronaći reči kada se opraštamo od čoveka koji je značio svima nama. Nije bio samo sjajan trener, to svi znamo, o njegovim rezultatima će govoriti istorija. Za mene i mnoge druge ovde, bio je mnogo više od toga. Bio je čovek stava, karaktera, nikad nije birao lakši put, uvek je govorio istinu čak i kada je sve nas bolela. Imao sam sreću i čast da ga poznajem. Čuo bih njegov savet kada je najteže. Njegove reči su bile i više od saveta, bile su snaga da se nastavi dalje, da se veruje.

Mnogo puta kada su pritisci bili najveći, njegova podrška mi je značila. Njegova ljubav prema Partizanu nije bila samo obična ljubav. Partizan je deo njegove duše. Naučio nas je da Partizan nije samo košarka. To je borba, dostojanstvo, vera da se nikad ne odustaje. Zato njegov odlazak i boli. Danas ne odlazi samo trener, legenda, nego čovek koji je oblikovao generacije. Znam da postoje ljudi koji zapravo nikad i ne odlaze. Ostaju u svakom sećanju, savetu koji su dali, svakom delu. Dule će zauvek ostati deo Partizana. Dule, hvala ti za sve što si dao ovom klubu. Počivaj u miru prijatelju, neka ti je večna slava".

Nenad Krstić

Proslavljeni košarkaš i nekadašnji reprezentativac Srbije i aktuelni potpredsednik KSS Nenad Krstić je sledeći dobio reč.

"Danas se opraštamo od čoveka čije ime zauzima posebno mesto u istoriji srpske košarke. Kroz njegov rad prošle su generacije mladih košarkaša od pionira do seniora. Mnogi su postali reprezentativci i nosioci naše igre. Njegova košarka ostavila je trajni pečat na srpsku košarku. Gradimo je prave vrednosti dugoročno. Pružao je priliku mladima i gradio timove koji su imali identitet i karakter prema dresu koji nose. Njegovo nasleđe nije samo u košarkašima, nego i ljudima", rekao je Nenad Krstić u svom govoru i dodao da za njega lično to ima veliko značenje.

Bio sam na početku željan dokazivanja na Zlatiboru. Tri minuta pre kraja doživeo sam tešku povredu ruke, nisam znao koliko je ozbiljno i nastavio sam da igram. Sutra me je pozvao i pitao: Da li bi nastavio da si znao da je slomljena? Rekao sam da bih. Pogledao me je, pomilovao i rekao - ajde nazad. To je bio Dule".

Petar Peca Popović

Novinar Petar Peca Popović je govorio o Dušku Vujoševiću.

"Tužni zbore, Božo Koprivica mi je naložio da izaberem reči, da se ne brukamo pred našim dragim prijateljem. Velikan kad ode, ne može da čuje sve ono što bi trebalo i što smo morali odavno da mu kažemo. Kada nas je, prošle srede zadesila vest koje smo se pribojavali, prvi naslovi su glasili 'Otišao je general', 'Otišao je čarobnjak'... Za mene, gospodin Duško Vujošević je bio primer, bajkotvorac, graditelj, principijalan i nepokupljiv čovek. Ja ne dolazim iz košarke, ali kao svako siroče Jugoslavije znam koliko je vizionara ovdašnju košarku napravilo evropskim, pa i svetskim fenomenima. Među svim tim titanima, Duško će uvek imati izdvojenu poziciju. Umeo je da prepozna klinačku darotivost i pruži šansu da se iskažu u pravom svetlu, ne pitajući za poreklo, nacionalnost ili veroispovest. Bio je negovatelj gnezda iz kojeg će izleteti buduće legende, najviše, naravno, svog Partizana.

Sve je to mogao jer je sanjao kao dete, mislio kao naučnik, analizirao kao psiholog, radio kao tehnolog, voleo kao pesnik i odlučivao kao časni sudija. Načitan intelektualac i mudrac, pa tek onda trener. Držao se principa. Možeš preko neke veze da igraš, ali preko nje ne možeš da igraš dobro i da dođeš do rezultata.

Duško je proučavao čudo sličnosti između umetnosti i svog sporta. Znao je taj večni raspored - prolog, zaplet, drama, epilog. Ovde poluvreme, tamo pauza, ovde teren, tamo bina, ovde trener, tamo režiser, ovde igrači, tamo glumci. Publika je na oba mesta željna rezultata. Sve je to tako slično.

Njegova borba nije bila samo na parketu i zato su 23 trofeja i 916 puta predvođenje crvno-belog tima koštali. Taj se čovek nije štedeo zbog uverenja da nijedan posao ne može dobro da se radi bez ljubavi i bez strasti. To ga je stajalo zdravlja, sigurno i dobrog dela života. Postoje ljudi koji unapred pristaju na tu cenu, svesni da bi bez toga izdali sebe. Često je bio toliko impulsivan da je prelazio neke granice, ali kada se meč završi znao je da čestita i pruži ruku. Pamtimo ga kao borca za pravdu biranih reči, ali bez dlake na jeziku.

Pripadnik je starovremenske škole, koja je uvek posedovala principe časnosti. Ovaj grad je gubio i znao da žali mnoge svoje graditelje, ali malo njih je doživelo to što je doživeo Dule. Iz zemaljskog života je izašao ponosno, dostojanstveno. Zato danima tuguju navijači i rivali, kolege... Zato evropske košarkaške utakmice počinju minutom ćutanja, predugi redovi pred knjihgama žalosti, zato izloge krasi njegova slika, neki glumci izlaze na scenu sa naklonom gledaocu kojeg nema u gledalištu. Zato onako tuguju doktori koji su se godinama nosili sa njegovom bolešću. Tek sada razumemo veličinu onoga, čemu smo zbog Duška jednom prisustvoavli. Mora se ispuniti kvota ličnih i zajedničkih poraza. Moj duboki naklon goramdi zavičajnog čojstva, i jednom od onih koji u srvu ostaju. hvala ti Dule Vujoševiću, hvala ti Dule što si uopšte ovde postojao".

Reč Vide Ognjenović

Književnica Vida Ognjenović je u suzama govorila o Dušku Vujoševiću.

"Opraštamo se od našeg Duška, okeanske čovečnosti, nežnog srca, u kojoj je svaki prijateljski bol mogao naći utehu. Kako prihvatiti odlazak... Njemu smo se pravdali za svoje greške, molili ga za oproštaj, pred njim osećali krivicu i za najmanje odstupanje od čovečnosti i iskrenosti. Njegov nas je primer opominjao da je biti čovek ozbiljna obaveza. Život je proveo kao pobednik.

Zvala sam ga oluja dobrote. Ne poznajem čoveka koji poseduje takav dar. Ne poznajem koji se brže bacao u vrtlog da pomogne. Duško nije priznavao udžebinčke granice, tvrdio je da su to priručnici za pravanje grešaka. Čoveku je dužnost da pravi iskorake, da skok pred košem bude bogolik, da nema uzmaka i nemogućeg. Tragao je za svim vidovima nedostižnog i dostizao je. Zahtevao je da se u sportu svako dostignuće sledećim korakom nadmaši. Postigao je da sport bude nadživot, da se zalet ne zvaršava skokom nego se nastavlja u vazduhu".

Obratio se Duškov prijatelj

Sinan Gudžević, dobar prijatelj Duška Vujoševića, koji je na poziv porodice čuvenog trenera došao na komemoraciju, obratio se prisutnima.

"Duška sam poznavao 40 godina ravno. Sa njim me je upoznao u restoranu Zagreb partizanovac Božo Koprivica. To je bilo za vreme Jugoslavije, dok je Duško još živeo sa roditeljima i sestrom Natašom u Zemunu. U tri sedmice marta i aprila ove godine, smrt nemilosna izvršiteljica izješe po vremenu vreme, odnela je i Boža i Duška. Partizana su pune knjige Boža Koprivice, a bez Duška se ne može ni zamisliti. Kakav dobro obavljen posao smrti, kakav uspeh, srušiti takvu tvrđavu. Od Duška sam saznao za smrt Božovu, a nakon komemoracije stigla je vest o Duletovoj smrti. Ovde sam po želji Duletove porodice. Jutros mi se čini da je vreme od kako se znam sa Duškom, prošlo dlanom o dlan. O smrti kažemo da znamo sve, ali nas uvek iznenadi. Vidimo već sedam dana kako pripadnici nacije Partizanovaca, žale Duška Vujoševića, ako takvih ima da ne znaju, on je više puta izjavio da je on po nacionalnosti Partizanovac.

Njemu koji im je priredio više radosti nego svi pre njega i posle njega. I strukture košarkaškog i drugih klubova su se priključili tome žaljenju. Narodna žalost je dobra reč, iako ona nije proglašena. Duško je za mnogo ljudi bio narodna radost, pa je i žalost za njime narodna. "Svako je žalan i bolan kada mu umrte neko od bližnjih, ali smrt žali i grad". Rođen je u Titpogradu, majka Vukica, otac Nikola, roditelji su Crnogorci. Sele se u Beograd, otac ekomnomista, majka službenica. Dule u Beogradu krenuo u osnovnu školu na Dušanovcu. Počeo studuirati na Pravnom fakultetu, a paralelno se upisao na trenersku školu. Završio ju je, a fakultet nastavio. Kada je postao prvi trener Partizana imao je 27 godina. Osvojio je prvo prvenstvo 1987. godine, dve godine kasnije upoznaje Anu, buduću suprugu.

Iz Partizana će Duško otići u Italiju, Španiju, Francusku, jednu srezonu trenira i Zvezdu, posle se vaća u Partizan i čini ono štoi ga čini najvećim. Uglavnom je klub pomagao treneru da postane bolji, da se proslavi. To je uobičajen princip napretka. Akli ima trenera koji su više dali Partizanu, u fudbalu Ile Špic, Stjepan Bobek... Duško je zahtevao da se igrači usavršavaju vežbanjem, bio je nepopustljiv. Vežbom se i papagaj nauči da govori, rekao mi je jednom.

'Košarka jeste bila osnovna stvar u mom životu, a sada me je teška bolest odvojila od života. Živeti sa dijalizom nije lako, izgubio sam strast. Sada mi Vojove slike još više znače', pričao je Vujošević. Bio je opsednut knjigama. Nisam imao pojma o naslovu koji bi mi kazao, pa bi rekao sve dok ne razaznam. Imao sam utisak da me smatra jednim od svojih igrača, pa me vežba. Žalio je što nestaju biblioteke i bioskopi.

Na osmrtnici za dragog Duška, među ožalošćenima, nalazi se još jedno ime - drugarica Žuta. To je stanovnica Duškove kuće, labradorka koja će napuniti 12 godina".