Evo njegove priče.
"Znam da je u cevi možda metak, ali svejedno je prislanjam na bradu.
Nije me briga.
Pijan sam k’o svinja.
Dvadeset sam limenki danas ispraznio niz grlo, možda već i 25 do poslepodneva. Suprugi je trebao odmor od celog haosa sa mnom poslednjih dana pa je prespavala kod prijateljice. Ali moj mozak je uveren da je bila s drugim tipom. Bez prestanka mi se ta misao vrti po glavi. Pivo je kao da si stisnuo dugme za pauzu na daljinskom. Samo što su pauze prekratke pa sam odlučio da probam nešto drugo. Otići ću na ranč i gađati puškom neke limenke.
Do trenutka kad se vratila kući, ja sedim na klupi iza štale i urlam nekakve gluposti. Kad sam video njen pogled uzeo sam pušku. Stavio sam je pod bradu.
“Evo ti na! Ovo bih voleo da uradim! To bi sve rešilo”, urlao sam.
Ona je plakala, ali ja nisam prestajao.
“Nemaš pojma kako je živeti s mojim mozgom. Sve bi bilo lakše kad bih ga mogao isključiti! Svima bih olakšao!”, nastavio sam gledajući je ravno u oči.
I onda sam… Povukao okidač.
Ne osećam ništa.
Ispostavilo se da je metak stvarno bio u pušci. I sad juri prema mom mozgu, istom onom koji mi se u poslednjih 47 godina pokazao kao najveći neprijatelj. Metak je na savršenom putu da ga napokon ugasi. Zauvek.
Krv je svuda. Teče mi iz usta i šiklja kroz nos. Metak je prošao kroz čeljust, izbio nekoliko zuba, odbio se od nosne šupljine i nekako zapeo u kostima lobanje. Neverovatno, ali nisam izgubio svest. Nisam osećao ni bol, u tom pijanom, krvavom stanju uspeo sam da se koncentrišem na ono što mi je bilo najvažnije: Molio sam Džoani.
Molio sam je i molio i molio. Ne za oproštaj, ne za razumevanje nego za nešto mnogo važnije. Molio sam je da ne zove policiju.
“Rešiću ja ovo, nema problema. Nemoj mi to raditi. Ne smeš! Nemoj”.
Nije me slušala i uzela je telefon u ruke.
Oteturao sam do štale i uzeo peškir. Seo sam i umalo se onesvestio. Onda sam se vratio do nje, seo na onu istu klupu i opet je molio.
“Nemoj im reći da sam se upucao. Molim te! Ne možeš im to reći. Reci da je bila nesreća, molim te. Moraš im to reći, ovo će me uništiti”, preklinjao sam.
U to vreme, 7. oktobra 2008. godine bio sam trener golmana u Columbus Blu Džeketsima što mi je bila ko zna koja “druga prilika” koju sam dobio u poslednjih nekoliko godina. Nisam želeo da ostanem bez posla jer mi je on bio jedina veza sa NHL-om. Jednostavno to nisam mogao. Tako sam molio i molio Džoani koja se sažalila i poslušala me.
Sedela je kraj mene kad je policija došla. Bojala se da će policajci, kad vide pušku, pobeći ili da ću ja napraviti neku glupost pa će me ubiti. Policajci su joj rekli da se skloni od mene, ali ona nije želela. Šta god bi joj rekli, ona je ostala kraj mene. Tek kad se malo smirila i kad su došli bolničari i pitali je jesam li pio i uzimam li lekove, na kratko je otišla u kuću. Vratila se u sekundi.
“Evo, ovo uzima”, rekla im je držeći vrećicu lekova.
Lekari su je otvorili, zabezeknuto gledali unutra i ćutali nekoliko sekundi.
“Koje je danas uzeo”, upitao je doktor.
“Sve. Baš svaki lek iz te vrećice”, odgovorila im je.
Kako sam kao 47-godišnjak završio s metkom u glavi i vrećicom punom prepisanih lekova? Odgovor verovatno leži negde u ranom detinjstvu, ali definitivno ima mnogo veze s onim što se dogodilo 22. marta 1989. godine.
U to vreme bio sam prvi golman Bufala i u goste su nam došli Bluesi. Utakmica kao i svaka druga. Vodili smo 1:0 i nisam imao previše posla. Pak odlazi u ugao s moje desne strane i njihov igrač je prvi na njemu. Pogledao sam na brzinu preko ramena i video njihovog igrača kako dolazi na drugu stativu. Bio je malo ispred našeg defanzivca i znao sam da sledi dodavanje prema njemu.
Morao sam se brzo prebaciti prema drugoj stativi i biti spreman na njegov šut. U trenutku kad sam se postavio, srušili su ga… U tom trenutku sam video njegovu klizaljku u vazduhu.
Osetio sam da me pogodio u kacigu, ali nisam osećao nikakvu bol i nisam se previše uzrujavao. Onda sam vidio krv. Na snimcima se to ne vidi dobro, ali ono prvo štrcanje… Krv je šikljala gotovo dva metra ispred mene. Znao sam da se dogodilo nešto loše, ali i dalje me ništa nije bolelo. A očekivao sam bol, verujte mi, jer krv je jednostavno šikljala iz mene.
“Eto. To je to, Klint. Ovako ćeš umreti. Večeras", rekao sam sebi, dok sam gledao golemu krvavu mrlju ispred mene.
Najluđa stvar od svega bila je da nisam razmišljao o tome kako da spasem život. Prvo što mi je palo na pamet bilo je nešto što su mi govorili dok sam bio klinac:
“Ako se povrediš, nemoj ležati kao pi..ica. Ustani i pokaži svima da si jak”.
To je bilo najvažnije. Nisam hteo umreti na ledu, pred tim ljudima. Drugo, znao sam da mama gleda utakmicu putem satelita. Nisam hteo da na televiziji gleda kako umirem.
Nikad neću zaboraviti izraz lica sudije Terija Gregsona koji je prvi došao do mene. Potpuno je prebledeo i počeo urlati:
“Nosilaaaa! Donesite nosila! Umreće!”.
Onda se sva buka oko mene ugasila.
Pomislio sam: “Vau. OK, valjda je to taj osećaj kad umireš. Nema bola. Nema buke. Samo… Ništavilo”.
Naš lekar Džim je dotrčao do mene kako bi zaustavio krvarenje. Tačno je znao šta radi jer je bio u Vijetnamu i nagledao se ovakvih i sličnih povreda. Uzeo je gazu i pritisnuo mi vrat najjače što je mogao i tako mi pomogao da nekako odem do svlačionice.
Čim su me polegli na sto, počeli su golemim makazama skidati opremu sa mene. Iako sam bio siguran da ću umreti, to me je baš raz....lo. Tačno se sećam da mi je na pamet pala činjenica da sam užasno ljut jer uništavaju štitnike i dres, a bez njih ne mogu da branim.
Polegli su me na levu stranu kako ne bih video posekotinu na desnoj strani vrata, ali krv je bila svuda. Oružara sam zamolio da pozove klupskog sveštenika zbog poslednje ispovesti i da nazove moju mamu i kaže joj da je volim. Istovremeno sam pazio, odnosno mislio da pazim da ne padnem u nesvest. Samo ne to, iako sam izgubio toliko krvi da je bilo samo pitanje vremena.
Nakon nekoliko minuta jedan od doktora me pogledao i nasmejao se.
“Sine, bićeš dobro”, rekao mi je, a ja mu nisam verovao.
Trista šavova. Toliko im je trebalo da mi zakrpe vrat. Kad sam se probudio u bolnici nakon operacije jedna od prvih misli bila je:
“Vau, Klint. Stvarno imaš sreće ako si preživeo”.
Zapravo, bio sam ponosan na sebe, jer ni u jednom trenutku nisam odustajao i nisam dopustio da zatvorim oči i onesvestim se. Karotidna arterija presečena. Jugularna vena delimično presečena. Ni u jednom trenutku nisam plakao ni paničio. Nisam gubio glavu i valjda sam napravio sve da preživim.
Kad sam posle nekog vremena skinuo zavoje s vrata, šokirala me veličina rane. Neverovatno. Bila je široka petnaestak centimetara. Tih prvih dana sam živeo u strahu da ću udariti vratom na pogrešno mesto i da će krv ponovno početi da šiklja. Prošlo je mnogo vremena dok nisam prestao da razmišljam i primećujem taj ožiljak. Prozvao sam ga crvom jer je zaista tako i izgledao.
Zamislite da 24 sata dnevno imate crva od 15 centimetara na vratu. Sad zamislite da se brijete svaki dan, a da ga ne oštetite. Da poludiš!
Deset dana nakon što mi je Stivova klizaljka prerezala vrat bio sam ponovno na ledu. Trebao sam da uzmem više vremena, ali želeo sam da pokažem koliko sam jak, shvatate?
Kad sam ponovo došao u svlačionicu prvo što sam želeo je razgovor sa rezernim golmanom koji je u toj utakmici stao posle mene na gol i morao stajati u mrlji od litre i po krvi koliko je isteklo iz mene te večeri. Rekao mi je da su mu se noge tresle jer se krv i dalje videla koliko god se tehničari trudili da je obrišu.
Na sreću, kad sam ponovno stao na gol, taj deo leda su zamenili i sve je bilo čisto. U prvih nekoliko utakmica sam tu i tam ustuknuo kad bi se neko od igrača zaleteo u gol, ali sam uglavnom uživao u ljubavi i podršci saigrača i navijača. To mi je pomoglo. Tek kad se sezona završila i kad je nestao taj početni adrenalin činjenice da sam se izvukao sam shvatio šta se zapravo dogodilo. Imao sam više vremena za razmišljanje o tome i tek tada sam shvatio koliko je povreda bila ozbiljna i koliko sam imao sreće.
Počela me mučiti depresija i osećaj paranoje. Svakog dana bilo je sve gore i dobro bi mi došla neka stručna pomoć. Ali nije je bilo. Mislim da bih je u tom trenutku verovatno odbio. Bio sam heroj porodice, prijatelja i hokejaških fanova širom sveta. Nisam želeo da ugrozim taj status pokazujući neku slabost, a bojao sam se da će doktor nakon razgovora reći da sam lud. Jer, stvarno sam se osećao kao da sam lud i bilo me strah da će to neko potvrditi. Nisam želeo ostati bez karijere.
Iz dana u dan sam dolazio do stanja u kom ne mogu normalno da funkcionišem do te mere da nisam znao jesu li stvari koje vidim plod moje lude glave ili stvarnost. U tom haosu sam zadržao mirnoću kako bih zavarao ljude da pomisle “Ma, Klint je dobro”. Pričao sam viceve, zaje..ao se i pravio gluposti ne bih li se pretvarao da je sve u redu. Zatvorio sam se u sebe i nikome nisam rekao ni reč o stanju u kom se nalazim.
Noćne more su počele sledeće sezone. U početku bih u nekoj magli sanjao trenutak kad klizaljka ide prema meni, kako je vreme proticalo bilo je sve strašnije. Bojao sam se da zaspim, toliko je bilo grozno, a kad bih i zaspao, probudio bih se nakon sat ili dva u panici. U sekundi bih se digao u uspravni položaj u krevetu, toliko su realne bile slike u mojoj glavi.
Posekotina. Krv. Strah od smrti. Sve u “super slou moušnu”. Svake noći sam na ovaj ili onaj način ponovo proživljavao osećaj da ću umreti, u najstvarnijoj verziji koju možete zamisliti. Iz dana u dan sam proživljavao taj trenutak.
Budući da nisam spavao, počeo sam lošije igrati. Na treninzima nisam bio koncentrisan jer su mi se oči doslovno sklapale. Jednog dana sam otišao na Super Boul parti i do tada nisam spavao deset dana. Rano sam se vratio kući i odlučio da ću zaspati makar na silu. Uzeo sam neke tablete protiv bolova na kojima je pisalo da ti se od njih u kombinaciji sa alkoholom može spavati.
Savršeno. Uzeo sam nekoliko komada i popio litru viskija. Umesto da zaspim stalo mi je srce. Nije to bio pokušaj samoubistva, ali svi su mislili da jeste. A ja sam samo želeo spavati. Morao sam. Nakon što su me oživeli prišao mi je lekar u bolnici i pitao me šta se događa.
U tom trenutku je sve izbilo na površinu. Sve. Ne samo detalji o nesanici i noćnim morama nego i o drugim stvarima o kojima niko nije imao pojma. Da, recimo, čistim stvari po kući bez ikakvog razloga. Da me užasno strah da izađem iz kuće. A kad bih izlazio, bio sam uveren da moram predmete u kući ostaviti u određenom položaju jer ću u protivnom odigrati lošu utakmicu. Da, kad gledam filmove o bračnoj neveri da se to sigurno i meni događa. Da imam napadaje panike jer me supruga vara. Da ne mogusebi da pomognem.
Ti napadi panike su bili toliko ozbiljni da sam osećao pritisak u prsima. Znam da mnogo ljudi misli da će dobiti srčani udar u trenutku napada panike i to mi je potpuno razumljivo. Kad misliš da se nešto događa, a ne događa se i ti znaš da se ne događa, ali tvoj um to ne prihvata - onda počneš paničiti. Bilo je epizoda u kojima sam mislio da me ganjaju FBI ili CIA. Bilo je svega, najluđih scenarija. Negde duboko u sebi znaš da to sve nije istina, ali ne možeš se uveriti. Takav život sam vodio.
Odmah su mi dijagnostifikovali opsesivno-kompulzivni poremećaj, depresiju i teskobnost. Ranije sam se bojao da ću jednog dana čuti te reči, ali sad su me olakšale.
Kad je Ričardu Zedniku 2008. godine, 19 godina kasnije u istom gradu, na sličan način prerezan vrat, nisam mislio da će to na mene previše uticati. Čoveče, kakva zabluda. U tom periodu sam se već nekoliko godina borio s mentalnim problemima. Bilo je dobrih, bilo je loših dana, a bilo je i jako loših dana. Nekako sam preživljavao i trudio se biti što bolji. Čak sam postao i trener NHL golmana i bio sam na to ponosan, ali sam sve vreme bio na ozbiljnim lekovima o kojima sam postao zavisan.
Onda se dogodilo to sa Zednikom i preko noći su me počeli bombardovati zahtevima za intervju. Ponovo sam morao proživljavati povredu i to me ubilo. Tražili su da poredim svoju povredu sa njegovom. Mislio sam da sam OK, ali nisam bio. Zednikova nesreća bila je kao neki okidač u meni.
Počeo sam ponovno piti i sam sebe lečiti. Svako malo završio bih u bolnici ili na psihijatriji, ali svaki put prekratko da bi mi to zaista pomoglo. Bio sam u nekoj ustanovi u Kaliforniji tokom 2008. i 2009. godine. Valjda sam tri puta pobegao, ali nisam imao auto pa sam trčao. Nisam imao ni novčanik, samo neki sitniš u džepu. Tražio sam neku telefonsku govornicu da nazovem suprugu i zamolim je da mi kupi avionsku kartu da se vratim kući. Ali dok sam ja našao telefon nju bi već nazvali iz bolnice.
“Ne šaljem ti ni novac ni kartu. Moraš ostati, vrati se u bolnicu”, rekla bi mi.
I ja bih je poslušao, pa ponovno pobegao za nekoliko dana.
Par sedmica pre nego što ću si pucati u glavu iza štale bio sam stvarno u očajnom stanju. Prijatelj me odvezao u bolnicu u Karson Sitiju, ali ja sam umislio da će me tamo zatvoriti do kraja života pa sam otišao. Pre toga sam razgovarao sa redarom koji je pozvao policiju. Sledeće čega se sećam je da četvoronoške bežim kroz nekakvo grmlje. Iznad glave mi je preleteo helikopter, a ja sam bio siguran da mene traži. Totalna paranoja. Izgubio sam vezu sa stvarnošću. Kroz nekoliko dana sam popio 25 piva i pucao sebi u glavu.
Nakon što je metak opalio ni u jednom trenutku nisam izgubio svest. Lekari su me morali onesvestiti da me ubace u helikopter i to je poslednje čega se sećam tog dana. Držali su me u veštačkoj komi sedam dana. Kad sam se probudio, prvo što sam ugledao bila je Džoani.
Rekla mi je da me voli. Ja sam znao koliko ja nju volim i koliko sam srećan što je, zajedno s mojom mamom, uz mene u toj bolničkoj sobi. Što smo svi zajedno živi. Bilo je i gorčine. Nekoliko meseci kasnije žena mi je otkrila šta sam joj rekao tog dana iza štale.
“Vidiš li na šta me teraš!?”.
To sam joj stvarno rekao. Nju sam krivio. Za sve. Osobu koja je uz mene bila u najgorim fazama i nikad me nije napuštala. Nju sam krivio. Nakon što je metak opalio pogledao sam je u oči, kaže, i to sam joj rekao. U tom trenutku sam shvatio koliko sam bolestan. Jako, jako bolestan. Iskaljivao sam se na osobi koja mi je bila najbliža i to mi je postalo potpuno jasno.
Ožiljak od metka koji je ušao kroz vilicu je samo pet centimetara od posekotine iz one utakmice. Oni su podsetnici na to koliko sam patio svih ovih godina i koliko sam povredio one koji su mi najbliži. A, pazite ovo. Nakon svih tih noćnih mora, napada panike i paranoje, tek nakon što sam izašao iz bolnice s ranama od pokušaja samoubistva i nakon što sam se dugoročno prijavio na rehabilitaciju je netko shvatio da bolujem od postraumatskog - stresnog poremećaja (PTSP).
U početku to nisam prihvatao. Nisam to hteo ni da čujem. Žena, koja je bila moj psiholog nije prestajala pričati o onoj večeri u Bafalu, o povredi i o tome kako je to uzrokovalo traumu. To je bez prestanka ponavljala - trauma. Bio sam, ne znam… Uvređen. Govorio sam joj kako sam bio faca i kako u tom gradu vole sportiste koji su frajeri i fajteri.
“Ma, šta ti znaš? Ja sam heroj, ljudi me tamo obožavaju. Je li tebi jasno šta sam ja uradio? Vratio sam se na led za deset dana! Ajde, molim te…”, rekao samo joj.
Borio sam se svim silama da je uverim, ali nije odustajala. Onda mi je dala knjigu o tome kako životinje negativno reagiraju na traumatične situacije i tako je došla do mene. Ja sam rančer i obožavam životinje. Imam konje, koze, pse... Prihvatio sam da bolujem od post-traumatskog poremećaja i sve je imalo smisla. I povreda i dijagnoze i noćne more i napadi panike. Sve. Kad sam shvatio da je PTSP u kombinaciji s alkoholom kriv za sve konačno sam mogao da krenem napred. I shvatio sam da bih usput mogao pomoći ljudima.
Danas držim seminare i pričam s ljudima koji imaju mentalnih problema. Baš kao i ja. Govorim im da nije sramota potražiti pomoć. Svaki dan mi dolaze poruke od ljudi koji su slušali predavanja ili pročitali knjigu i kad im odgovaram i savetujem ih osjećam se kao da sam kralj sveta. Taj osećaj da nekome mogu pomoći me čini srećnim.
Priznajem, i dalje imam mentalnih problema. Nekad bude i noćnih mora u kojima vidim klizaljku kako mi reže vrat. Kad ne držim seminare i kad se sve nekako uspori budem tužan. Ali to više nije ona duboka depresija kakvu sam osećao. Zapravo, možda sam postao najnormalnija osoba koja tu i tamo nije dobre volje iz bilo kog razloga. Znate, ono, zimi kad sunce zađe pre 17 sati i sve je depresivno. Osećaj kakav verovatno svako ima s vremena na vreme.
Kad, pak, zagusti s mojom glavom, tu je Džoani. Uz mene i danas, nakon svega što se dogodilo. Idemo dan po dan, malo po malo i baš nam dobro ide.
Najveći deo života mislio sam da je moja jedina svrha da budem NHL igrač. O tome sam sanjao. Moj životni put je bio dosta jasan: igrač pa NHL trener. To je to. Sada kao 56-godišnjak koji je prošao u životu sve što sam ja prošao, zaključio sam da je hokej bio samo platforma za ono što danas radim, a to je da pomažem ljudima koji prolaze kroz turbulentna životna razdoblja.
Ista je stvar sa mojim problemima. Sad znam zašto sam ih imao. Stvarno znam. Pre sam znao pitati boga “Zašto sam poremećen?”, “Zašto imam noćne more?”, “Zašto sam u depresiji?”.
E, pa sad znam. Naravno, nije bilo lepo, nije bilo lako i da mogu birati ne bih to sve ponovno proživljavao. Zahvaljujući tome što sad mogu pomagati ljudima, mogu iskreno reći da sam O.K. sa svim što sam prošao. Jesam, stvarno.
Nije mi drago, ali O.K. sam.
I, nakon svega… Još sam tu.", kaže Klin.
Kurir sport
Foto: Printscreen
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR SPORT : Zvezdin trijumf u drugom planu.Ovo je bilo vrednije od pobede
