Slobodan Kovač postao je sinonim za uspeh srpske odbojke. Reprezentacija je pod njegovim vođstvom osvojila Evropsko prvenstvo i ponovo vratila veru u sebe. Pred Bobom i njegovim musketarima je novi izazov, plasman na Olimpijske igre. Kvalifikacioni turnir počinje u Berlinu 5. januara, a samo prvoplasirana selekcija izboriće pravo da ode u Tokio. Nimalo lak zadatak.
Nova godina, novi izazov. Može li Srbija na OI?
- Ono što smo uradili na EP je fenomenalno, ali to je prošlost. Kao sportisti, moramo da se dokazujemo svakoga dana. Šta je sad važno? Ovo što je danas i ono što će biti sutra. Nemamo ništa od tapšanja po ramenu. Sport je surov, baš zato što moraš da se dokazuješ iz dana u dan - počeo je razgovor za Kurir Boba Kovač, a potom dodao: - Ova generacija ima veliki pritisak, zato što postoji varijanta da ne ode na Olimpijske igre. To je veliki kamen, ogroman teret koji stoji svima njima nad glavom. Čeka nas Berlin, poslednji turnir i prilika za Tokio.
Koliko će teško biti najbolji, jer samo prvi ide u Tokio?
- Uh... Čeka nas Francuska koja iza sebe ima veliki neuspeh na EP, Slovenci su pokazali svoju snagu, Nemačka organizuje kvalifikacije da bi se plasirala... Izuzetno težak turnir. Nemamo vremena. Okupili smo se 27. decembra, upravo smo stigli u Nemačku. Sve je zgusnuto.
Koliko je sve to remetilo planove i pripreme?
- Svetska federacija ne razmišlja o tome. U šest dana, igramo pet utakmica. Trebalo je da turnir bude igran 11. i 12 januara, a pomeren je jer je dvorana zauzeta zbog nekog koncerta. Neće nam svima biti isto. Francuski selektor vodi reprezentaciju više od pet godina, a ja moje momke 21 dan. Garantujem da su zaboravili određene taktičke varijante, što je normalno. Biće izuzetno teško, ali verujem u uspeh.
Kako sada vidite uspeh na EP i osvajanje zlatne medalje sa reprezentacijom Srbije?
- Verovao sam! Tada su mi mnogi govorili da je to ludost i veliki rizik. Iako pričamo o jednoj od najboljih reprezentacija na svetu, jako smo mali period imali za upoznavanje kada smo se sastavili. Od početka sam bio ubeđen u kvalitet, to su momci pokazivali i ranije. Zadovoljan sam rezultatom. Biti evropski prvak, nije mala stvar.
Koliko je bilo teško uklopiti različite karaktere srpskih odbojkaša, pošto oni nisu imali većih uspeha sem osvajanja Svetske lige?
- Neke sam trenirao, protiv većine igrao. To mi je pomoglo, jer sam se oslonio na njih. Konkretno na Petrića, Atanasijevića i Podraščanina, njih sam znao. Ušao sam u dobru komunikaciju, razumeo sam ih dobro. Ostvarili smo relaciju koju smo zajedno doveli na visok nivo. Iskoristio sam njihovo nezadovoljstvo trenutnim neuspehom, jer nisu uspeli da se plasiraju na OI. Probudio sam kod njih onaj naš, srpski inat! Oni su se smatrali lošijim nego što jesu.
Kako ste ih naterali da veruju u sebe?
- Da se razumemo, nisam se krio iza bilo čega. Malo vremena... Znao sam to, čim sam preuzeo reprezentaciju. Bio bih da sam licemeran da sam rekao da imamo problema i da tražim alibi u slučaju neuspeha. Prvi naš razgovor bio je ovakav. Rekao sam im - Znam koliko ste dobri. I ja hoću da budem prvi, ali ne mogu bez vas! Da se razumemo. Moramo zajedno, da budemo ujedinjeni. Isto to treba da nas vodi i sada na turniru u Berlinu.
Zašto svetska javnost s nevericom, bolje rečeno sa potcenjivanjem gleda na uspeh srpske odbojke?
- Četvorica naših srpskih igrača bili su najbolji u najjačoj ligi na svetu, italijanskoj. Kritikovao sam naslov u italijanskim novinama, u Gazeti, kada su napisali "kubanski talas". Čekaj... Dva Kubanca, od toga jedan sa italijanskim, drugi sa poljskim pasošem i četiri Srbina! Kako?! Još Uroš Kovačević MVP! Atanasijević najbolji korektor i naša dva srednja blokera Srećko Lisinac i Marko Podraščanin. I nema respekta prema nama. Ne može, tako!!! I kako ćemo im odgovoriti, tako što ćemo opet biti prvi.
Kakav je vaš pristup prema igračima?
- Mnogo razgovaram sa odbojkašima. Svaki trener ima svoj način komuniciranja. I bilo im je teško u početku, ali vremenom, korak po korak, to je dolazilo na svoje mesto. Stvarali smo odgovornost jedni prema drugima.
Kako ste izvukli maksimum iz Uroša Kovačevića, koga je bio glas da je luda glava, da ne voli da trenira?
- Sa njim nisam nikada radio do reprezentacije. I ja sam čuo da je Uroš neradnik, da se teško kontroliše... Ali, o njemu mogu da kažem samo ono najbolje. Jedan veliki profesionalac, rad s loptom, u teretani, priprema utakmice... Ne znam kako će biti sutra (smeh), ali sad je ovako. Čovek je bio MVP, sa svojim klubom osvojio sve što je mogao, angažovao je nutricionistu. Kad završi teretanu, digne majicu, gleda trbušnjake... (smeh)
Ima li ova generacija neke sličnosti sa vašom koja je 2000. bila olimpijski šampion?
- Ovi momci imaju i nešto više. Naš uspeh oni možda neće ponoviti, a možda i hoće. Ovi igrači sada stvarno igraju u boljim klubovima, nego što smo mi igrali. To pokazuje njihov vrhunski kvalitet. Ljudi plaćaju za njih ogromne novce, oni su tamo idoli. Eto, primera Atanasijevića u Peruđi. Srpski odbojkaši su među najskupljima na svetu. Zašto? Pa, zato što su dobri!
Koliko je srpska odbojka jaka u svetu?
- Mi smo u kontinuitetu među najboljima na svetu od 1995. godine. Stalno osvajamo medalje i to je taj teret. Sa njim se treba izboriti. Moja uloga je da im pomognem. Mediji će uvek da porede njih sa ranijom generacijom, njih sa budućom i to je sasvim normalno.
Šta kažete na uspeh dama?
- Muška selekcija ima i drugi pritisak, od strane ženske reprezentacije koje su najbolje na svetu i koje su se plasirale na OI. I muškarci i devojke u klubovima imaju pritisak jer moraju iz meča u meč da budu najbolji. Nema prosečnosti. Deluju mi kao moderni gladijatori. Stvarno je to tako.
Kako gledate na to što država ulaže veliki novac u sport i na vreme isplaćuje premije, što ranije nije bio slučaj?
- Za mene je velika čast što nosim grb svoje zemlje na dresu. Biti primljen od predsednika države, to je ogromna čast. Ne mogu to da dožive mnogi sportisti u drugim zemljama, jer smo mi mali. Kad bismo u ekonomiji bili među 15 u svetu bili bismo srećni, a u sportu kad nismo prvi, onda smo razočarani. Mali sportovi od države imaju veliku pomoć i to je dobro. Mi smo premije za zlato sa EP dobili posle dva dana. To nikada nije bilo! Uvek je nešto moralo da se čeka, da se prebija... Ovo je velika stvar za sport. Voleo bih da se još više pomaže klubovima.
Kako vidite budućnost srpske odbojke u klubovima?
- To je velika tema. Odbojka je sport broj jedan, ima kvantitet i kvalitet, ali samo kada su devojčice u pitanju. Kod dečaka je malo drugačije. Prednost imaju sportovi su isplativiji, što bi se reklo i roditelji to tako gledaju. Žele da im sin bude novi Ronaldo, Vidić ili Matić, odnosno Jokić, Bogdanović ili Bjelica. Sa ovim dobrim rezultatom na EP možda smo uneli malu promenu, verujem da je određeni broj dečaka počeo da trenira odbojku.
Šta hoćete da kažete?
- Svaka dvorana će rekreativcu dati bolji termin, jer plaća, nego nekom klubu ili škole odbojke. U Beogradu je to od 22.00 uveče. To nije dobro. U manjim mestima postoje bolji uslovi za rad, ali tamo nema kvantiteta. Uh... Sad diram u jedan osinjak. U školama odbojke se ne gleda talenat, već članarina. Do 15 godine svi su isti. Što nije dobro, jer neko stasa sa 17 godina.
A, klubovi, zašto nemaju uspeha kao reprezentacija?
- Od naših sedam klubova samo Vojvodina igra Evropu. Zašto niko od ženskih klubova ne igra? Ne znam odgovor, ali me brine to stanje naše klupske odbojke. Srpska liga je jedna od slabijih, ali u toj ligi su stasali Miljković, Vujević, Lisinac, Petrić... Dosta mladih igrača je otišlo u inostranstvo.
Kako ste vi rasli kao dečak, kako ste odlučili da se bavite sportom?
- Nekada su naše mame morale da nas vuku za uvo kako bi nas uvele u kuću, a danas je obrnuto. Ja sam iz Velikog Gradišta, grada odbojke. Meni su idoli bili Trifunović, Mitić, Đorđević, Lukić... Igrači koji su igrali prvu ligu velike Jugoslavije i bili reprezentativci. Kada bi se subotom igrala utakmica to bi bio praznik. Skupljao sam im lopte, živeo za taj dan. Ne znam da li bih mogao da se bavim odbojkom da je to moja mama morala da plaća.
Koliko je škola bitna uz vrhunsku odbojku?
- Studiranje je nekada uvek išlo uz odbojku. Ali, to je bilo u vreme amaterizma. Sad su se okolnosti promenile. To se desilo baš mojoj generaciji. Mi smo počeli da treniramo dva puta nedeljno, ja sam upisao pravo, pa FON, ali je bilo teško završiti fakultet. Danas dosta odbojkaša upiše fakultet, ali kad pogledate jednog našeg reprezentativca i njegove obaveze... Pa, on ima godišnje deset dana slobodno. Kako da završi fakultet?
Radili ste u Iranu. Kakva iskustva nosite iz te zemlje?
- Iranci i dalje žive u prošlosti. Ponosna su nacija, znaju šta je bila Persija, kakva je to bila civilizacija... U nekim stvarima imaju pravo na tu svoju prepotentnost, u nekima ne. Bogata su zemlja, imaju sjajnu situaciju u odbojci. Njihovi igrači ne moraju u inostranstvo jer imaju bogate ugovore. Vredni su, žele da rade i uče. Međutim i oni su se promenili, sada su razmaženi. Said Maruf i Musavi su stvarno zvezde i to im je podiglo ego.
Kako je živeti u Teheranu? Ljudi zahvaljujući određenoj propagandi imaju predrasude prema toj velikoj zemlji.
- Normalno. Imaju fenomenalne restorane, šoping centre... Sam Teheran ima 18 miliona ljudi. Velike su gužve u gradu. Zanimljiva zemlja. Ima istorijskih znamenitosti, dosta toga sam uspeo da vidim. I lepo i teško, tako bih opisao Iran.
Kakva su vam iskustva iz Slovenije?
- Oni su veliki radnici. Tamo mi je dobro krenulo, ređao sam uspehe i sve je bilo dobro dok posle osvajanje druge Svetske lige nisu počele da se dešavaju neke stvari koje nemaju veze sa odbojkom. Umesto da se plasiramo u elitni rang, došlo je do reorganizacije, dalje su prošli oni koje smo mi pobedili, a Slovenija nije. Igrači su se osetili izigranim od strane Saveza. I tu sam odlučio da odem.
Koliko vam znači što ste selektor Srbije i koliko ste čekali poziv?
- Našalio sam se sa Gajićem i Kneževićem, kada smo se sreli prvi put. Kasnio sam na prvi sastanak sa čelnicima 15 minuta... Izvinio sam im se, ali sam im i rekao, čekao sam i ja vas! (smeh) Šalu na stranu, uvek sam se nadao tom pozivu. Pre nego što je Nikola Grbić bio izabran za selektora, u novinama sam pročitao da sam kandidat. Ali, to nije bila istina, jer me niko nije zvao. Moje je da se trudim da radim najbolje, pa ako imam rezultat zavrediću pažnju nekoga...
Imali ste ponudu Rusije. Zašto se niste dogovorili?
- Kad sam radio u Belgorodu imao sam poziv od Rusa. Bio sam jedan od kandidata. Pitali su me za plan i program, da im uradim. Poslao sam sav materijal. Ali, oni su izabrali Finca Samuelva, mog dobrog prijatelja. Zašto? Dobro govori ruski, oženjen je Ruskinjom, čita ruske klasike... Tad sam ih pitao što nisu uzeli Rusa? Nisu mi odgovorili. Opet, Samuelvo je osvojio Svetsku ligu, vodi klub iz Sankt Peterburga koji je državni projekat. Meni je velika čast što sam mu bio protivkandidat i što su moj jedini adut bili rezultati. Predsednik Belgoroda je ujedno i prvi čovek ruskog Saveza. Imali su najbolji tim do mog dolaska, a onda je gazda prodao sve što je mogao.
Kako je živeti u sportskoj porodici? Supruga Tanja je bivša odbojkašica, sin Davide odbojkaš...
- Priča se samo o odbojci! To je glavna tema! Prati se naša reprezentacija, prate se sve lige, najviše italijanska. Ako nismo zajedno, jer supruga ide kod sina u Italiju. Onda se čujemo telefonom, pa komentarišemo odbojku. Ni sin nije ništa bolji i on razmišlja samo o odbojci. (smeh)
Hobi. Jel to i dalje pecanje?
- Ja sam sa Dunava. Bio sam stvarno dobar pecaroš do svoje 15. godine. Onda je krenula odbojkaška karijera, nije se imalo vremena. Posle osvajanja medalje na OI 1996. svaka opština dala je nešto svojim reprezentativcima. Tako je Tanasković od Lučana dobio rakiju staru 25 godina, braća Grbić brvnare na Tisi, Batez "jugića" od Bijelog polja, Goran Vujević od najbogatije opštine Budve sliku, a ja sam od Velikog Gradišta na Srebrnom jezeru dobio jedan plac. Razmišljao sam šta da radim, pa sam podigao hotelčić i ljubav se vratila prema pecanju. Opet sam "zagrizao", da li sam dobar, ne znam... (smeh) Kako kažu pecaroši, kad radi riba, dobar sam. Pecam sa Vladom Trifunovićem Seljom. Volim to. Najveći ulov? Oko je ovoliko! (pokazuje rukama i smeje se) Ništa posebno. Smuđ, som... Nekoliko kilograma. Za mene to je uživanje.
Imate li neku anegdotu?
- Kažu mi prijatelji, u virovima Golubačke tvrđave dobro radi riba. Odem tamo, zabacim, pecam... Zakačim nešto. Osetim jako. Uh, pomislim, sad ću da se pohvalim pred drugarima. Mučio sam se, borio kao lav i onda izvučem balvan! (smeh)
Kakav je vaš odnos sa Zoranom Gajićem?
- Gaja! Za mene će uvek biti Gaja, iako ga sada na zvaničnim prijemima oslovljavam sa predsednik Saveza Zoran Gajić. Kada je Gajić uzeo prvi klub u inostranstvu, u Arisu, igrali smo Lagumdžija i ja. Otada smo uvek na vezi. Kao igrač i trener možda se nekada nismo dobro slagali, ali uvek je verovao u mene. Kada je bio čelnik Vojvodine zvao me je za trenera, kada smo Nikola i ja bili kandidati, nervirao se što me nisu zvali iz Saveza. Sada smo postali saradnici. Prvo prijateljski, a onda i profesionalan odnos. Nadam se da će ostati tako - zaključio je Boba Kovač.
Kurir sport/Aleksandar Radonić
Foto Kurir
NE PROPUSTITE
