Vaterpolista, danas trener reprezentacije Srbije Dejan Savić slavi četrdesetpeti rođrndan, a mu vam tim povodom donosimo priču o čoveku, koji se retko pojavljuje u medijima, ali harizmom i pristupom ne samo pored bazena, osvaja sve.
Kao igač i trener osvojio je sve što se u sportu kojim se bavi može osvojiti, a evo kako se seća Beograda i Miljakovca na kom je rođen.
"Beograd kao Beograd je tada živeo možda i svoje najbolje dane, ne zato što sam ja bio svestan toga ili zato što sam bio klinac pa sam imao tu dečju perspektivu, nego i u očima starije sestre koja je živela 'Novi talas' i grad koji je živeo 24 sata. Beograd se u suštini izgradio sedamdesetih godina kada je nastalo sve, i 'Dom kulture', 'Mostar' i 'Gazela', 'Terazijski tunel' i tako dalje. Tada je gradonačelnik bio (Branko, prim. aut) Pešić, koji je bio pravi Beograđanin, kao i svi ostali koji su dolazili sa strane, koji su se osećali kao Beograđani, i Đoko Vještica i Duško Radović i ostali", počeo je priču Dejan Savić.
Bezbrižno doba kada je sazrevao kao osoba ostalo mu je u najlepšem sećanju.
"Mi sa Miljakovca, da kažemo, sa oboda prestonice, stalno smo govorili da 'idemo do grada'. Okupaš se i obučeš najbolje odelo i idemo. To je podrazumevalo šetnju od Slavije do Knez Mihajlove. Nije bilo automobila kao sada i nije nam bilo dostupno sve. Znali smo da su pljeskavice ili na Slaviji ili kod hotela 'Moskva', tu je naravno bio i 'Nišlija' kod Palilulske pijace. Tada su cvetali kafići, više se nije pila turska kafa, odnosno, domaća, već su svi počeli da ispijaju espreso. Kafane su bile prave kafane, a ne ove veštačke. Danas svaka kafana koja stavi karirani stolnjak misli da je kafana, a u suštini nema dušu zato što ljudi danas ne idu u kafanu da slušaju muziku nego da budu na 'Fejsu' i u suštini da prikažu da su bili u kafani".
Onda su došle devedesete.
"Beograd je jedno veliko selo i dan danas, a te devedesete su ga napravile ruglom koje opstaje i danas. Bespravna gradnja, kiosci na sve strane, bez urbanističkog plana... I danas mogu da se vide ostaci svih tih nesrećnih godina. Kad današnja mladež kaže 'blago vama vi ste živeli desedesetih', pomislim 'Ne daj, Bože'. Ne samo zbog nemaštine, sankcija i tako dalje, nego i zbog lošeg izbora muzike, modnih detalja"...kazeuje
Ipak, kakav god da je stranci se brzo zaljube u Beograd.
"Apsolutno! Sa druge strane, iako je za mnoge koji žive u njemu Beograd skup grad, za strance je potaman, možda čak i jeftin jer kada uporedite Beograd sa ostalim evropskim gradovima, za relativno male pare pruža daleko više. Možda nešto slično ima Berlin, ali mislim da je Beograd po tome izuzetak".
Kada priča o tome jesu li su Beograđani u prednosti u odnosu na ostale stanovnike Srbije, Dejan Savić kazuje:
"To je zato što Beograd pruža sve u odnosu na druge gradove. U Srbiji možda je tu negde i Novi Sad, ali ne mogu da se porede jer je Novi Sad mnogo manji. Ako prebacimo na neke druge stvari, mene to ponekad izuzetno nervira jer Bograđani teško prihvataju došljake iako je naš grad otvoren grad. Verovatno ne shvataju i da Beograđani nekad mogu da odu na neko drugo mesto i da tamo budu došljaci. Osim toga, Beograđani su uvek Beograđani bez obzira gde se nalaze. Nije princip kao što je drugde, na primer u Americi gde je neko Njujorčanin čim se doseli u Njujork. Neki zaboravljaju da, iako su iz Beograda, zapravo vuku korene sa nekih drugih strana. Istovremeno, upravo ta sloboda koju Beograd pruža jeste i njegova prednost".
Putovanja su neodvojivi deo života sportiste. Savić je otkrio da ima ritual prilikom povratka u Beograd.
"Imam, svaki put kad se vozim taksijem od aerodroma do kuće pitam se "Oh my God, gde ja živim!" (smeh) Ne šalim se, ozbiljno je tako. Nisam nikad razmišljao o tome. Možda sam ranije imao ritual, ali sada imam porodicu, imam decu i vraćam se njima i to je ono što željno iščekujem. Sa druge strane, naravno da imam svoju kafanu i rado odlazim tamo, pogotovo što je u mojoj zgradi".
Ima spreman odgovor i na pitanje u ćemu uživa.
"Volim '25. maj' zato što tu živim. Volim nedeljno jutro, tu jutarnju mirnoću kada svi spavaju. Nema veze da li sija sunce ili je čuveno novembarsko mračno beogradsko sivilo. Jednostavno, najviše volim nedelju ujutro u Beogradu i volim da vozim praznim ulicama. Deca obično imaju neke obaveze i ja moram da ih vozim, i onda stvarno uživam u tome da posmatram prazne ulice i jednostavno gledam grad. Ne mogu da kažem da je to ritual, ali to volim".
Reku obažava, pola života je proveo u vodi, ali, zanimljivo, ne i more!
"Ne volim more. To moja supruga zna. Odlazak na more meni nikad nije bio odmor. Više volim da otputujem nede gde još nisam bio, da mogu čisto istraživački da budem nastrojen. Ali ako već moram da idem na more, onda idem zbog žene i dece da ispoštujem njihove želje, ali se ne brčkam puno". Za razliku od većine kolega, Savić deluje mirno dok pored bazena prati čak i najdramatičnije utakmice.
"Kada me pitaju 'kako možeš da budeš tako miran na utakmici', moram da objasnim da nisam miran već sam saložen. Kuljam u sebi što je normalno. 24 sata razmišljam o treningu. Posvećen sam tome jer ako sam se opredelio za nešto, onda to moram da odradim sto posto".
Objasnio je i zašto ne voli da se pojavljuje u medijima.
"Ne treba meni pažnja. To nije ni moj stil. Medijska pažnja meni lično ne treba, ali izveštavanje mora da postoji zato što se bavim javnim poslom koji mora da bude medijski ispraćen. U suštini gledam da budem u okvirima profesionalnog, ali nikako da preterujem", zaključio je Dejan Savić.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
