To je, kako kaže, jedino rešenje kako bi dobila bilo kakvu pomoć u golgoti kroz koju godinama prolazi. Sva odricanja zarad karijere i sve tinejdžerske snove zaustavila je teška povreda ruke. Neadekvatno lečenje i procena u klubu da može da nastavi sa igorm, doveli su do brojnih operacija i do činjenice da je gotovo ostala invalid.
Svi pokušaji da sa Zvezdom, Rukometnim savezom i ostalim organima u Srbiji dogovori bar pomoć oko pokrivanja troškova nastalih zbog povrede, završili su u ćorsokaku. I zbog toga je Gordana rešila da se uhvati za zadnju slamku spasa i pokuša da ispuni ono što su u RSS i MOS od nje tražili - da zaigra za reprezentaciju.
- Uslov rukometnog saveza i ministarstva sporta, da bi mi pomogli, morala sam biti u reprezentaciji. Ja sam dete iz unutrašnjosti, iz malog grada, i sama sam svojim trudom i igrama dospela u Crvenu zvezdu. Igrala tri selekcije, licencirana za super ligu, među najboljim strelcima druge lige... Sa 18 je došla povreda i sve ostalo znate - kaže nam Gordana, pa nastavlja:
- Sama sam svojim trudom i igrama, bez veza i vezica kako to danas ide, bez svojih najblizih na tribinama stala uz rame sa starijima i iskusnijima. Klub me šalje na pregled i operaciju bez unapred urađenog rentgena i magneta, navodno je urađena stabilizacija ramena, a šrafova na snimcima nema. Posle godinu dana dobila sam šest hiljada dinara od osiguranja za to. Posle toga bilo je sve teže i teže.
Nakon teksta koji smo obajvili početkom godine, probudila se nada da će Gordana ipak dobiti i te kako zasluženu pomoć. - I onda posle pisanja Kurira jave se ljudi iz Rukometnog saveza, iz Zvezde, Ministarstva sporta i kazu da bih pravo na doštetu imala da sam bila u reprezentaciji?!
Još jedna stvar je veoma simptomatična u celoj priči...
- Ne pitaju kako sam, ne pitaju se da li je bilo propusta u lečenju, da li je klub odgovoran. Ne pitaju ništa, jer obični ljudi, jer deca iz unutrašnjosti nemaju prava na bolji život i posao? Ne mora sve to da ih interesuje kao nekakve predstavnike sporta, ali kako ih ne interesuje kao ljude? Ni čelnici moje opštine nemaju sluha za razgovor, svi imaju nekog prečeg i važnijeg posla, ali zato velika zahvalnost RK Novi Pazar, rukovodstvu i igračima, koji su pokazali da još ima ljudi.
Iz očaja i u beznađu u kojem živi gutajući lekove protiv bolova da bi mogla koiko-toliko da funkcioniše, Gordana donosi odluku:
- Pa jedino mi preostaje da se vratim na teren i da igram levom rukom. Odlučila sam da treniram na svoju odgovornost kako bih ušla u reprezentaciju i ostvarila svoja prava, pa nek ostanem i bez ruke! Ne mogu više da trpim ponižavanja, ne mogu više to da gledam, isteraću svoje pa nek crknem - zaključila je naša sportistkinja.
Hvala Akademiji fudbala
Gordana Dikić kaže i da oseća potrebu da uputi neizmernu zahvalnost Akademiji fudbala Beograd koja joj je poklonila trogodišnje školovanje.
- Zbog sporta sam ostala samo na srednjoj školi, a sada mi se zahvaljujući Akademiji fudbala ukazala prilika da nastavim školovanje. Videću šta dalje treba, jer me i na tu temu ponižavaju - rekla nam je Gordana.
Gojko Filipović
NE PROPUSTITE
