I ceo život, dobro, ne baš ceo, ali od te 1986, slušam gde su ljudi bili tada dok su to gledali. Ovaj bio u vojsci, ovaj slomio televizor, pa ovaj bio s prijateljima, pa ne znam šta... I slušam šta su ljudi radili u trenutku dok sam ga ja davao!
Vozilo - tatinih ruku delo
Ali da počnem od početka, od detinjstva... Neko moje prvo sećanje je tricikl. Sećam se kako mi je tata napravio neki, ne znam sad kako se to zvalo, kako da ti objasnim, to se pravilo od jedne daske, stave se kuglageri, pa se probuši i tu se stavi to neko drvo da imaš volan... Ležiš i voziš. Tada sam imao tri, četiri, pet godina, živeli smo na Karaburmi. Tata je tapacirao tu dasku zelenim tekstilom, a između je stavio neki sunđer. To je bilo najnormalnije da sva deca imaju u kraju tu dasku za vožnju. I ti onda ležiš na tome, možeš nogama da upravljaš... Ma, to je furalo!
Društvo iz škole
U poslednjih nekoliko godina sakupilo se društvo iz osnovne škole. Dragan i ja smo tu od muških, čekamo još Jokija, a drugarice Maca, Sanja, Dijana, Jelena i Branka su u ekipi. Prvi put smo bili u nekom restorančiću kod hotela "Jugoslavija", sedeli, pili kafe i čajeve, onda smo bili na svadbi kod drugarice Dijane, pa ovde kod mene, potom kod Sanje, kod Mace. Sastavili smo se posle mnogo godina i baš mi je drago zbog toga. Osećam se veoma lepo u tom društvu, toplo, opuštenije. Znamo se, znamo ko smo, šta smo, išli smo u OŠ "Radoje Domanović" i delili sva ta prva iskustva, ta sazrevanja. To je početak sedamdesetih. To su blokovi 28 i 29, a između moje zgrade i Sava centra nije bilo ničeg. Tu je bila prašuma, jezero, staze smrti za nas na biciklama. Mi smo se kupali, pecali ribe na mestu gde je sad Arena. Sad kad to pričam mojim ćerkama Irini i Isidori, one mi ne veruju. Tu su sad načičkane zgrade, blok do bloka. S obzirom na to da je sport obeležio moj život, ima par nekih događaja koji su me baš nekako formirali. Bilo je divno, imali smo terene i za košarku i za fudbal ispred same zgrade. Tu sam non-stop cepao patike, sećam se da je pokojni tata govorio: "Ne može da se živi od tvojih patika, samo kupujemo patike". A ja sam voleo tada "adidas", pa "romike" sećam se da su bile, pa "puma"...
Sreća se ne meri
Igrao je tu i Aleksandar Trifunović, koji je kasnije postao košarkaš, bio je i Joksimović koji je igrao fudbal za Zvezdu. Sećam se jedne strašne utakmice kad su igrali V4 i V1, to smo bili mi, i onda su tu devojčice gledale, pa je kiša padala. A u to vreme je trebalo da idemo kući kad je kiša, ali niko nije hteo da napusti dvorište. Nerešeno, produžeci, nerešeno, penali, ma nerešeno. Naš najbolji Goran puca za nas, i kad god on promaši, promaši i njihov. Deset minuta oni ne mogu da reše ko pobeđuje. I promaši njihov jednom, ja sklonim Gorana, stavim loptu i dam gol. A dao sam i izjednačujući u regularnom delu u toj utakmici. I sad ne znam da li je veća sreća moja bila tada ili na Svetskom prvenstvu u Madridu. Sreća se ne meri kilogramima ili metrima, ne mogu da kažem da sam u Seulu ili Madridu, kad sam dao poslednji gol u osmom produžetku, bio srećniji nego tada. Možda je i to bila škola da bih kasnije dao taj odlučujući gol.
Prva ljubav
"Hoćeš da furamo?", tako nešto sam pitao prvu devojčicu. To se nešto kilavo završilo, kao nešto hoće, neće, ne znam ni sam šta je bilo. Završilo se sa : "Razmisliću"! Bio sam stidljiv, to je možda peti, šesti razred. I dan-danas nisam skroz slobodan. Tek sam posle, kad sam počeo da lunjam kroz Beograd, umeo da budem malo razuzdaniji. Prvu pravu ljubav poznavao sam iz srednje škole, a smuvali smo se tek kad sam imao 20 godina. Zabavljali smo se tri godine, sačuvaćemo njenu privatnost, ne znam koliko bi joj bilo prijatno da kažem ko je. Onda imam ozbiljniju vezu od dve i po, tri godine i potom upoznajem budućeg životnog saputnika, moju pokojnu suprugu. Pravog saputnika, našli smo se, postavili neke ciljeve, prioritete i voleli se... Mogu da kažem da smo lepo proživeli, dobili dve divne ćerke. I eto...
Prvi trening
Pamtim i prvi trening za Vaterpolo klub Partizan. Pre toga sam nešto trenirao plivanje, tata me vodio i nisam bio loš u prsnom. Na nekom takmičenju sam, čini mi se, bio drugi. Na Banjicu sam došao u avgustu 1976, znači sa deset i po godina, roditelji su videli oglas u "Politici" i odveli me. Treneri Mlađa i pokojni Maksa tu su me primili, posle su me uhvatili čuveni Pera i pokojni Mirko Petrović Bosanac. Sećam se prvog skoka u bazen. Jasno se sećam. Tada je prvi tim igrao na terenu, a ono sa strane koristilo se za mlađe kategorije. Pitali su me da li znam da plivam, kažem da znam i valjda od onog uzbuđenja, a plivao sam vrlo pristojno već tada, skočim po sredini i zapnem, ali ne obratim pažnju na pravac i udarim u gol. Roditelji su mislili da me neće primiti, međutim trener kaže: "Dobro plivaš, samo gledaj kroz vodu." I onda sam ušao u sistem rada Partizana, treneri su nas učili i sportu i životu. Maksi je nedavno bila sahrana u Gornjem Milanovcu, pa smo išli i prisećali se svega. Bio je to tužan, ali veličanstven događaj da na jedan takav način ispratimo našeg trenera.
Marš 46 kilometara dnevno
Vojničke dane proveo sam u Trebinju. Služio sam, i to onih 13 meseci, mada sam bio jedno četiri meseca odsutan zbog Univerzijade u Kobeu i Evropskog prvenstva u Sofiji. Uzeli smo srebro na oba takmičenja, a Rusi zlata. Tako je bilo tada, SSSR uzimao neparnim, a mi parnim godinama. Bio sam mornarička artiljerija. Trebinje, marševi po 46 kilometara u danu, po 17-18 dana terena, straže... Sve sam to imao, i to posle Olimpijskih igara u Los Anđelesu. Trebinje je uz Bileću bilo najteža kasarna, tamo su oficiri dolazili ne zato što su hteli. Bila je velika disciplina, ali mi smo se držali. Viđam se sad sa jednim Mikijem iz vojske, imao sam i jednog Narančića, pa smo i u Beogradu nekoliko puta ostajali do jutra družeći se.
Prva radost rođenja
Rođenje moje sestričine Ane Antić 1996. godine predstavljalo je prvu veliku radost te vrste u mom životu. Sećam se, polupali smo kafanu; roditelji, rodbina, svi mi. Njima je to bilo prvo unuče, meni ujki velika radost jer sam vezan za moju sestru Aleksandru Antić. Ona je starija tri godine od mene, vukla me je kroz život svojom divnom, blagorodnom mudrošću. Seka je magistar književnosti, piše i crta. Imala je veliki uticaj na mene i u kulturološkom i u socijalnom smislu. Uticala je na moj muzički ukus, sećam se da je slušala i Dorse, Džeferson erplejn i Leonarda Koena. Toga se sećam kao juče, vraćam se sa treninga mrtav umoran, dođem, najedem se, legnem da spavam. Zidovi tanki, a ona sluša gramofon "Toska 20" ili deset kako li se već zvao... Volela je da uči uz muziku, a ja sam se uspavljivao uz te ploče. I onda neverovatno, nekih 15 godina posle tog perioda na nekim žurkama ili po kafićima slušam tu istu ploču, ja znam koja je pesma sledeća, pa znam reči. Kvalitet ostaje.
Smrt oca, pa smrt supruge
A bilo je i teških stvari... Prvo je bila smrt oca, jer je bilo iznenada. Nikad nije išao kod lekara, onako, umro je ko hajduk. A onda ide smrt moje žene. To je bila tragedija od koje sam se teško oporavio. Pro Reko me je oporavio, odnosno Vlada Vujasinović koji mi je pomogao da odem tamo. To je borba, strah, dve ćerke... Spavali smo u istom krevetu. Te 2011. napustio sam Partizan kad smo uzeli Ligu šampiona. Supruga se razbolela negde u oktobru, posvetio sam se njoj i deci, vodio ih u obdanište, u školu, stariju ćerku na sinhrono plivanje, pa kući na večeru. Mnogo mi je pomogla baka Ana, a moram da kažem i moja sadašnja supruga Ivana, koja je i tada pokazala altruistički pristup svetu, društvu... Tu sam je malo bolje upoznao, posle nekog vremena zaljubio sam se u nju i tu počinje naša veza.
S Brankom sam u dobrim odnosima
I dan-danas se vidim sa Brankom Katić jer imamo zajedničke prijatelje, srdačno se pozdravimo. Bili smo u vezi, lepo smo se i razišli, ostali u dobrim odnosima. Branka je divno udata, upoznao sam i Džulijana, njenog supruga, imaju dva sina, ja dve ćerke, pa su nam se deca i igrala na slavi kod zajedničkog prijatelja. Lepa priča, ostala i dan-danas. Videli smo se nedavno na izložbi kod zajedničkog prijatelja Saleta.
Trošio sam energiju na pogrešne ljude
Mogu da kažem da sam u vreme kad sam imao najveće uspehe u sportu i dominirao svetskim bazenom, umeo da provodim vreme sa ljudima koji mi možda nisu trebali, tako da sam ponekad preterano trošio energiju na njih. A opet, ta radoznalost da budem aktuelan u tom nekom noćnom životu, zaista je bila prevelika, pa sam možda danas malo iscrpljeniji baš zbog tog perioda. Zato sada dosta vremena provodim baveći se sobom. Provalio sam preventivnu medicinu, pa se bavim tehnikama disanja, vežbanja. Kao profesionalni trener imam opsednutost rečju "efikasnost", da uz što manje napora i što manje energije postižem što veći efekat. Sklopio sam program, čak ima i ljudi koji su zainteresovani. Mislim da ću se time baviti do kraja života. Imam čak i potrebu, s obzirom na to da sam završio prvi stepen Više pedagoške, da sam trener, da prenesem to neko znanje koje posedujem. Kako održavati zdravlje, imuno sistem, mislim da sam otišao dosta duboko, pa sam počeo malo da pokazujem, pa možda mogu i profesionalno da se bavim time.
Ništa ljudsko nije mi strano
Ništa što je ljudsko nije mi strano. Nama su doping kontrole bile rigorozne, a sport mi je bio sve. Zadovoljavao sam sve radoznalosti koje su bile u tom periodu, ali nisam se zadržavao previše. Voleo sam da popijem, i eto. To sam voleo. Na tim opijatima se nisam zadržavao, probao svašta jesam, ali zadržavao se nisam i ne bih to preporučio mladima.
Ne plivam u improvizacijama
Korona je dosta suzila trenersko tržište, a ovde kod nas je prisutna improvizacija u kojoj se ja ne snalazim. Mislim da ni u Valjevu ni u Zvezdi nisam pružio svoj maksimum baš zbog toga. Titula prvaka Evrope s Partizanom je sigurno bio moj neki maksimum. Nije se to očekivalo pored Pro Reka onakvog kakav je bio... Mislim da sam uneo novine, promenio neke pristupe igri. Često umem da kažem da postoje ljudi koji su dali sebe sportu i doprineli da taj sport bude malo bolji svojim uticajem, a imaš 99 odsto onih koji otimaju od sporta, grebu, sebe prikazuju kao ne znam kakve trenere, a ništa nisu doprineli da taj sport bude drugačiji, bolji... Mislim da sam i kao igrač bio neka avangarda, a i kao trener tačno znam gde je uneta ta neka novina u igri odbrane. Ja sada na svetskom prvenstvu ne vidim da ijedna ekipa igra van toga. To je sad sastavni deo taktičkog obrazovanja igrača. A kada sam u Partizanu počeo to da radim, to je bilo svemirski.
Dragan Andrić, kraće noge i ulošci za cipele
Veliki prijatelj i dan-danas mi je Dragan Andrić. Veliki čovek! On je nešto stariji od mene, ali sam igrao u tom njegovom godištu u nekoj selekciji. Mi smo obojica zbog noge počeli da plivamo, jer sam sa četiri-pet godina slomio desnu nogu, pa je ostala nešto malo kraća. Šoštar je, recimo, počeo zbog kičme. Umemo da se zezamo da smo mi kao invalidi napravili dosta dobre karijere. Sećam se da smo Andrić i ja bili partneri i u Partizanu i u reprezentaciji, zajedno po sobama. Mi smo kupovali uloške, jer je njemu leva noga kraća, a meni desna. Kupimo u Americi pet pari uložaka, on uzima leve, a ja desne. To je crni humor, ali je fenomenalno. Potrpamo ih u cipele i patike i mirni smo dve-tri godine.
Partizanov 100 odsto, ali mi je i Zvezda draga
Ja sam Partizanov čovek, to sigurno mogu da kažem, ali da mi je i Zvezda draga, draga mi je. Moram da napomenem da je moj otac bio zvezdaš, ja sam kao mali išao na Marakanu, a sa deset godina počeo sam da treniram u Partizanu. Sa 15 godina ušao u prvi tim, pa postao potpredsednik SD Partizan, član FK Partizan. Ja sam Partizanov sto odsto, ali ako radim za Zvezdu, radim najbolje što mogu. I igrao sam, i bio član ekipe koja je prvi put u istoriji postala prvak Jugoslavije, postigao sam 13 golova na dve utakmice protiv Partizana, na primer. Volim sport, kad igraju Barselona i Real ili Mančester siti i Mančester junajted ja ne navijam, gledam to kao teatar. Kad igraju Zvezda i Partizan ja ne umem da navijam. Mene deca, a obe su veliki partizanovci, pitaju za koga navijam, a ja ne umem da im odgovorim. Gledam sportsku priredbu, odnos prema igri, kako se ko ponaša prema sudiji, prema publici, rivalu, kako ko poštuje sve što treba. Susretao sam se i na ulici sa navijačima Partizana koji su mi zamerili što sam trenirao Zvezdu. A šta ću? Radim svoj posao. Kad me Partizan posle zvao, opet sam prešao. Pa su me opet smenili drugi partizanovci. Uvek ću biti spreman da dam maksimum nekom timu.
Niko, gde je ABBA?
Budva. Letnja liga. U, to je bio šou! Igrao sam tamo od maja do septembra, bili smo pod embargom, reprezentativci nisu imali gde da igraju, pa smo igrali celo leto. I igram tu za Budvu, onaj Niko Krpas donosi muziku svojim motorinom sat i po pre utakmice, i pušta kasetu grupe ABBA. I tako celo leto. Ja tačno znam da se onda zagrevam na suvom i kad dolazi pesma "Take a chance on me" znam da treba da skočim u vodu. I igram maj, juni, juli, avgust, tu su plej-ofovi, igrao sam po celu utakmicu, pokojni Džimi Gopčević me nije vadio iz bazena. U osam utakmica dao sam 40 golova. I dolazi poslednja utakmica u Budvi. Treba da pobedimo i mi smo prvaci prvi put u istoriji. Pet hiljada ljudi, brodovi okolo, ne možeš da priđeš bazenu. Dolazim u bade mantilu, i ovaj pušta kasetu, kad - ono nešto totalno drugo! Celo leto pušta grupu ABBA, a sad... Pitam: "Niko, gde ti je ABBA?", on kaže: "Zaboravio sam". I onda mu kažem: "Sad ćeš ti da objasniš svima zašto ja neću da igram ovu utakmicu!" Sednem i kažem - ne pomeram se odavde dok ABBA ne bude na plivalištu. On sedne na motorin, živeo je pet minuta odatle, i donese kasetu. Skočim u bazen i pobedimo. Smejali smo se posle.
Opuštanje uz BB Kingovu gitaru
Muzika je sastavni deo mog sportskog života. Volim da se opustim uz gitaru. Ovo je "Gibson Lucille", primerak kakav je svirao čuveni BB King, dobio sam je od prijatelja. Često sam kroz određene pesme, bilo da su one bluz, rok, narodne, izvorne, crpeo neku novu motivaciju za život, za trening... Umeo sam celu noć da ostanem na splavu i odem ujutru na trening. Onda razmišljam odakle mi snaga, pa se setim šta smo radili. Pili smo neke špricere, jeli i pevali. Pevali! A da bi pevao moraš da dišeš na određen način, da postigneš neko stanje ako hoćeš lepo da pevaš. To je milina i mislim da je pevanje ključ toga što sam imao energije da završim trening.
Nije ona svemu kriva
Bio sam kod komšija na slavi, došli smo tek oko deset pošto sam vodio trening Zvezde. Ulazimo na slavu kod Mirka i Jelene, donosimo bocu vina, cveće, nisam ni seo za sto, onaj dugački sto, sede već gosti, njih, ne znam, petnaestak, harmonikaš prilazi i počinje pesmu "Nije ona svemu kriva" od Mehe Puzića. A ja je nisam čuo 25 godina, dirnula me, pogotovo što je bila naša pesma, pokojnom mom Neši Zemuncu, divnom prijatelju, omiljena. Pitam harmonikaša: "Je li, majke ti, odakle sad ta pesma?", a on kaže da je bio s nama jednu noć na Hua Hua kad smo pevali, pa je hteo da me iznenadi. Suze su mi išle. Ta je pesma obeležila neki period splavova kada plava Jeca, divna plava Jeca svira tu pesmu na gitari, a mi pevamo. Sada volim bluz, pomalo džez. Stiv Rej Von mi je neprevaziđen.
Ko ne pita, neće mu se dati
Kad me ne bude bilo, biće sve isto. Gledaću da mojim ćerkama obezbedim dosta obrazovanja. Vaspitavam ih da budu skromne, da i sa malo toga budu srećne. O smrti ne razmišljam, verujem u život posle života, pa gledam da se u skladu s tim i ponašam, da se pokajem za sve grehe koje sam učinio do sada, a svi smo mi grešni... Radim na sebi, hoću da se pokajem u odnosu na greške koje sam pravio, da se zahvalim tvorcu za život koji mi je pružio i da zamolim za još malo neke blagodeti, jer kako kažu knjige: "Ko ne pita, neće mu se ni dati". Poslednjih dvadesetak godina uspevam donekle u pokušaju da budem neki hrišćanin, a opet... Suočavam se skoro svakodnevno sa izletanjima i nehrišćanskim ponašanjem kod samog sebe.
Duboka razmišljanja i rad na sebi
Doktor Konstantin Pavlovič Butejko kaže da ne možeš promeniti svet niti stres, ali možeš da promeniš način na koji taj svet i taj stres utiču na tebe. Pa radim na sebi, radim na tihovanju, što bi reko Goran Mitić, na sopstvenom identitetu kroz rekreativne šetnje, vežbe disanja, meditiranje... Postoji jedan pokret ljudi koji se budi u potrazi za identitetom. Sad izučavam predavanja gospodina Milana Nikolića, jako mi se dopada gospodin Tomislav Terzin, koji naučnom metodom objašnjava postojanje boga. Tvorca. Da neko inteligentniji mora da bude iza svega ovoga što se dešava. Svako jutro se na spravi gde ste me zatekli budim istežući kičmu, potom ide vežbanje disanja, molitva, pa onda ulazim u aktivnosti gde podižem radnu temperaturu. Šetam po Adi. Pa opet opuštanje i disanje. Samo od sebe je došlo da promenim način ishrane, umem da po 20 dana jedem sveže povrće i lepo se osećam. Imam isto kilograma kao kad sam igrao, osetio sam veću efikasnost i potencijal koji mi se javlja kada živim tako, da kažem sportski. Doktor Butejko je rekao: "Kad bi ljudi više disali na ispravan način, ne bi bilo rata". Život treba živeti tako da se ne vucaramo sa nekom truleži, da se ne vucaramo po bolnicama, da ga proživimo kvalitetno.
Tišti me to što učimo decu
Verujem u tvorca. Da, da, kako da ne. To me i tišti iz nekog socijalnog ugla gledano, tište me te budalaštine koje naša deca uče. Poslednjih dvadesetak godina teorija evolucije je sa više aspekata probušena. Ruinirana. Naučnici su je naučnim metodama uništili i neverovatno mi je da to i dalje učimo. Pa onda da naša deca uče da smo došli s Karpata u sedmom, osmom veku, a imamo vinčansku kulturu do Lepenskog vira. Treba da uzmemo da je koincidencija što se na vinčanskoj kulturi, najstarijoj u Evropi, pravi deponija nuklearnog otpada? Spomenik neznanom junaku na mestu koje istražuju svi, na Lovćenu da je Meštrović napravio istu stvar na artefaktima starim ne znam koliko... Koincidencija? Postoje te neke dogme koje me dodiruju. Slovenci i Hrvati uče da su autohtoni narod, a mi Srbi učimo decu da smo došli u sedmom, osmom veku...
Kurir sport/ Gojko Filipović
NE PROPUSTITE
