U Kikindi i Srbiji, godišnje, provede i do tri meseca, a najviše sa majkom, bratom i njegovom porodicom.
U razgovoru za Kurir, uvek nasmejana Marica prisetila se Sindeja i Pekinga, otkrila zašto nije otišla na Olimpijadu u Londonu, iako je bila kanditat, ali i priznala da su je Kikinđani prijatno iznenadili.
Tek koji metar od ivice otvorenog bazena, u petak je postavljena tabla sa biografijom i fotografijama Marice Stražmešter. Ona je postala prva legenda “Jezera”, kikindskog hrama sporta. Ideja je da se identičan način oda počast i drugim velikanima kikindskog sporta:
-Zaista me je ovaj gest dirnuo u srce. Hvala SC “Jezeru”, gradu Kikindi, mojim prvim trenerima, Draganu Markovljevu i Slobodanu Bokaniću. Hvala i mojoj majci. Od samog početka, bila je uz mene. Od ranog detinjstva znala sam šta hoću. Odrasla sam u soliteru u centru grada, u žutoj devetospratnici. Kad bih izašla na ulicu, imala sam dva izbora. Desno sam mogla na trg do kafića i diskoteka. U to vreme,a verovatno i danas, za jednu prosečnu tinejdžerku to je logičan izbor. Međutim, svaki put bih išla levo, u pravcu naših bazena. Petnaest godina, dva puta dnevno, išla sam uvek levo- prisetila se Marica sportskih početaka.
Šta ti je donelo učešće na Olimpijskim igrama u Sidneju i Pekingu?
-Pre svega, potvrdu da se moj dugogodišnji rad isplatio, a zadovoljstvo da Srbiju, u dva navrata, reprezentujem na najvećem planetarnoj sportskoj manifestaciji. Biti u društvu Milorada Čavića, Novaka Đokovića i ostalih naših olimpijaca, neprocenjivo je iskustvo. To zajedništvo, navijanje, smeh i suze... Docnije mi je učešće na Olimpijskim igrama i moje akademsko zvanje otvorilo mnoga vrata, pa i ova američka. Olimpijade su mi omogućile da budem to što jesam, živim kako ja hoću i uživam u punoj slobodi. U Pekingu sam oborila državni rekord. To je bila moja najbolja sezona. Postavila sam šest nacionalnih rekorda koji su i danas aktuelni.
Zašto si morala da prekineš blistavu sportsku karijeru zbog koje nisi otišla na treću Olimpijadu?
- Bila sam kandidatkinja za London, ali na treću Olimpijadu, te 2012. godine, nisam otišla jer mi je ustanovljen srčani problem. Teška srca, morala sam da završim plivačku karijeru, ali sam i dalje u plivanju. U Americi imam plivačku akademiju, ali mi to nije osnovno zanimanje. Profesor sam fizičkog vaspiranja u jednoj školi. Za sve što sam u životu postigla zaslužni su sport, a u mom slučaju - plivanje.Volela bih da odem u Tokio na toliko željenu treću Olimpijadu, kao članica stručnog štaba naše plivačke reprezentacije, a možda i kao navijač.
Postoji li šansa da se srpsko plivanje približi američkom i u čemu je tajna njihovim rezultata?
Moram najpre da konstatujem da se u SAD plivanjem bave deca iz imućnijih porodica. Ovde je to veoma skup sport. Kod nas je potpuno druga priča. Na početku svi mogu da se bave plivanjem, a onda u jednom trenutku roditelji više nisu u situaciji da sami finansiraju vrhunskog plivača. U Americi je fokus na mentalnoj pripremi plivača. Iza toga slede teretana i rad u bazenu. Kod nas je akcenat na plivanju, dok se psihološkoj pripremi plivača ne poklanja dovolja pažnja. U tome i jeste ključna razlika. Da ne govorim o uslovima za rad i finansijkoj potpori koji imaju američki plivači.
Prvi treneri: Bila je čudo od deteta Dragan Markovljev i Slobodan Bokanić, prvi treneri Marice Stražmešter, ističu da je uvek bila uporna, dosledna i hrabra. Čudo od deteta: -Marica je potvrdila da mukotrpan rad može da se isplati. Postala je sjajan vrhunski sportista, završila školu i postala sjajan čovek- kostatovao je Markovljev, dok je Bokanić priznao da je ona bilanajtalentovanije dete koje je trenirano: -Marica nije bila samo talentovana, nego i veoma vredna i disciplinovana. Ovo je jedan jako lep gest.Sigurno će dodatno motivisati sve mlade sportiste. Marica je ovako nešto apsolutno zaslužila- istakao je Bokanić
S.U. / Kurir sport
NE PROPUSTITE
