Đole Đogani. Znamo ga kao pevača, plesača i koreografa koji je popularnost stekao devedesetih godina prošlog veka, ali retko ko je upoznat sa činjenicom da je pre toga bio juniorski reprezentativac Jugoslavije u atletici.
U susret Svetskom prvenstvu koje će ove godine biti održano u dvorani u Beogradu, od 18. do 20. marta, Đole Đogani podelio je priču o svojoj prvoj ljubavi – atletici. Ovaj sport ga je, kako kaže, naučio upornosti i istrajnosti i promenio je njegov život.
Sa osmehom na licu i iskrom u očima, Đole se priseća odrastanja, svojih početaka, treniranja u Crvenoj zvezdi, napredovanja do tima juniorske reprezentacije Jugoslavije, postignutih rezultata, najvećih atletskih zvezda tog vremena, ali i najbitnijih lekcija koje je naučio baveći se sportom.
- Već u osnovnoj školi pokazao sam afinitete prema atletici. Rado sam učestvovao u krosevima, dobio sam mnogo pehara i medalja za svoju školu. Takmičio sam se sa đacima iz Beograda, ali i cele Jugoslavije. Kada sam imao 14 godina, primetio me je drugar koji je trenirao u Crvenoj zvezdi. Rekao mi je da sam rođeni atletičar i da treba da treniram taj sport. Odlučio sam da poslušam njegov savet i tako je sve počelo - priča Đole Đogani.
Trenirali ste u Atletskom klubu Crvena zvezda. Da li se sećate kako je izgledao vaš prvi trening?
- Nikad neću da zaboravim taj dan. Po dolasku na trening, trener me je smestio u dobro uvežbanu ekipu. Tog dana je trebalo da trčimo „dužinu“, što se odnosilo na stazu koja počinje kod stadiona Crvene zvezde, a završava se kod Košutnjaka. Već na pola staze, slošilo mi se od napora, dok ostali momci nisu zastajkivali, njihov ritam bio je besprekoran. Zamolio sam da me sačekaju, ali trener me je odmah upozorio „Ako želiš da budeš trkač, ne smeš da se predaješ, nema stajanja!“. Poslušao sam njegov savet, a posle treninga, uprkos svim naporima, osetio sam se dobro u svom telu, i shvatio da mi je ovaj ritam zapravo prijao.
Trenirajući, Đole je istraživao koja disciplina mu najviše odgovara. Trener mu je savetovao da se oproba u stiplčezu na 2.000 metara. Međutim, kako kaže, trčanje, preskakanje prepona i vodenih prepreka, za njega je bilo previše naporno, pa se pronašao u srednjoprugaškim disciplinama trčanja na 800, 1.000, 1.500 i 3.000 metara, gde je postizao odlične rezultate i u kojima se najčešće takmičio.
- Zauvek ću pamtiti da je jedan od mojih najboljih rezultata bio 1.57 minut u trci na 800 metara u konkurenciji atletičara iz cele Jugoslavije.
Kako ste zaslužili poziv u juniorsku reprezentaciju Jugoslavije?
-Imali smo atletski miting na kom je moj trener uvideo da imam potencijala jer dajem dobre rezultate. Kada sam imao 18 godina, treneri i selektori su me pozvali u juniorsku reprezentaciju Jugoslavije. Za mene je to bilo veoma značajno iskustvo jer se tad promenio i moj život. Počeo sam da putujem, upoznajem ljude, radim na sebi, a do tada sam bio gradsko dete koje nije izlazilo iz Beograda. Sećam se odlaska u Medulin kod Pule, priprema na Kopaoniku, raznih putovanja po Jugoslaviji. Bio je to jedan od najlepših perioda mog života.
Ko je u to vreme u atletici bio dominantan, da li je bilo zvezda u vašem klubu u to vreme?
- Mislim da ne treba da zaboravimo na velike atletičare iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Pre svega mislim na nekadašnju svetsku šampionku Veru Nikolić, Dragana Zdravkovića koji je u Londonu pobedio svetskog rekordera Sebastijana Koua. Treba spomenuti i velikog sportistu Dragana Životića, ali i skakača Nenada Stekića. Svi oni bili su za nas velika inspiracija i motivacija. Zbog njih smo imali još veću želju za treniranjem i postizanjem uspeha.
Iako kaže da je ovaj sport bio njegova prva i najveća ljubav i priznaje da bi više voleo da ga ljudi pamte kao legendu atletike, nego kao plesača i pevača, život ga je odveo u svet muzike i plesa. Ističe da je to zato što je bio mlad i radoznao. Želeo je da se oproba u raznim stvarima, pa je igrom slučaja, baš na treningu upoznao devojku koja ga je pozvala da bude deo njene plesne grupe. Odlučio je da da šansu i plesu, a nije ni sanjao da će ta odluka uticati na to da postane poznata domaća estradna zvezda.
- Mislim da me je ples omeo u sportskoj karijeri jer nisam bio usredsređen isključivo na atletiku. Na plesu sam se zaljubio u devojku, Dušicu Ožegović, koja je tada bila veoma popularna jer je bila zaštitno lice fudbalske reprezentacije Jugoslavije. Sve više sam odlazio tamo, kako bih bio u njenom društvu i to mi je oduzimalo vreme i energiju za atletiku. To sam osetio na jednoj od poslednjih trka u kojoj sam učestvovao, kada nisam bio zadovoljan svojim vremenom i ubrzo sam prestao da se bavim sportom.
Priznaje, kroz atletiku je naučio najvažniju životnu lekciju.
- Prva i najvažnija stvar koju sam naučio baveći se atletikom jeste da nije bitna pobeda - bitno je vreme. Cilj treba biti da postavljaš lične rekorde i da pobediš sebe. Kada si zadovoljan svojim ličnim rekordom, ne razmišljaš o tome da li si pobedio druge.
Danas nema previše vremena da prati atletiku, ali uvek rado pogleda nastupe Ivane Španović, Asmira Kolašinca, Armina Sinančevića, i drugih domaćih velikana u sportu. Za njih kaže da su ambasadori svoje zemlje i da velika sportska takmičenja donose dobrobit celom društvu. Zato će, kako kaže, od 18. do 20. marta sa zadovoljstvom pratiti Svetsko prvenstvo u atletici koje će se održati u dvorani u prestonici naše zemlje.
Pored asova koji su već prepoznati, drago mu je što sve više mladih atletičara izbija u prvi plan i nada se će baš neko od njih da zablista u Beogradu.
- Naša nacija je veoma talentovana za atletiku. Dokaz za to jeste činjenica da smo još sedamdesetih i osamdesetih godina imali toliko uspešnih sportista, a uslovi za treniranje nisu bili na visokom nivou. Iako su jedni od drugih pozajmljivali patike i osnovnu opremu, sportisti su postizali izvrsne rezultate. Talente imamo i danas. Ipak, smatram da treba ulagati u sport jer to dodatno motiviše one koji se bave njime. Održavanje Svetskog prvenstva u Beogradu i podrška sportistima svakako mogu doprineti da naša zemlja postane bogatija za još nekoliko imena kojim se može ponositi u svetu.
Za sam kraj, zašto bi neko dete trebalo da trenira atletiku?
- Atletika je promenila tok mog života. Promenila je način mog razmišljanja. Upornost i istrajnost uče se kroz sport. Zahvaljujući ovom iskustvu, znam da cenim život i svaki postignuti uspeh. Mislim da je ovakva lekcija nešto što je potrebno svakoj mladoj, ali i odrasloj osobi - zaključio je Đole Đogani.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
