Najnovije vesti

ROZE POZA - BOJA PORAZA: Šta je teniskom svetu donela pobeda Dominika Tima protiv Nadala!
Foto: AP

iz mog ugla!

ROZE POZA - BOJA PORAZA: Šta je teniskom svetu donela pobeda Dominika Tima protiv Nadala!

Tenis

Rafael Nadal to nije očekivao.

Iz Melburna za Kurir - Vuk Brajović! 

Da će neko – ko pritom ni izbliza nema njegove impozantne fizičke karakteristike – uspeti da ga pobedi u njegovoj igri, i to u četvtfinalu Grend Slema koji nosi podjednako puno poena kao i prestiža bitnih za ostvarenje karijernih ciljeva u sezoni 2020 – jednostavno, skoro niko se nije usudio da pomisli, poveruje... Ipak, to se i desilo – krajnje jasno, transparentno, eksplicitno – i ma koliko veliko iznenađenje bio Timov trijumf, pre svega zbog važnosti ovog momenta za Nadala – toliko je apsolviranje ove velike, lepe i važne pobede za mladog asa iz Austrije bila stvar teniske logike.

Tek nepunih sat vremena posle ovog pozamašnog karijernog ostvarenja, Tim rezonuje krajnje trezveno:“Ovo nije bilo ništa više nego velika pobeda u važnom meču. U redu je ako Saša (Zverev) misli da je njegova pobeda protiv Vavrinke bila nešto poput prelomnog momenta u karijeri jednog od nas, mladih igrača koji su u poziciji još dovoljno neafirmisanih izazivača kada su Grend Slemovi u pitanju. Ipak, za mene će prelomni momenat biti tek kad neko od nas osvoji Grend Slem; a imajte u vidu da, i pored toliko velikih pobeda nad iskusnijim igračima, dvojica njih se nalaze u polufinalu ovog turnira, u ulogama koje su im svojevremeno projektovane.“ I, naravno, potpuno je u pravu – jer će sva pompezna „buka“ već stvorena oko današnjih pobeda Zvereva i Tima nad Vavrinkom i Nadalom, osvajačima Australijen Opena – biti pretvorena u kodni šum istog momenta kada jedan od njih dvojice izgubi u finalu od jednog od članova „velike trojke“. A onda počinje ponovo ceo proces afirmacije perjanica generacije dolazećih asova – na šljaci, travi ili ponovo na betonu Njujorka.

foto: EPA/LUKAS COCH

Ipak, postoji jedna važna dimenzija u pobedi Tima nad Nadalom koja prevazilazi ispis na stadionskom semaforu ovog četvrtfinala. Ponovićemo se – Rafa je pobeđen svojim oružjem od igrača koji, na prvi pogled, ne poseduje niti takav „kalibar“, niti tu količinu „punjenja“ da bi uzvratno naneo takvu bol u tenisko-revolveraškom obračunu poput onog viđenog pod svodovima Rod Lejver Arene. Ali, Tim je imao sve to, a ponajviše važno – upornost, određenost, pa i inat – i to protiv Nadala, ali i protiv sebe. Da tako nije bilo, ne bi uspeo da iskontroliše meandere toka sva tri taj brejka koje je na kraju dobio, da na brejk uzvrati brejkom, da na svoje greške odgovori još boljom igrom. Ako vam je bilo čudno to što Rafini mega-udarci nisu postajali vineri, već volšebno bivali vraćeni iz svih uglova na terenu – bilo je dovoljno pogledati mesto koje je Dominik Tim zauzeo u terenu, i shvatiti da zona od tih tri, četiri metara iza osnovne linije više nije „sveta Rafina zemlja“ iz koje on odigrava neverovatne kontre, umekšava protivnikovu agresivnu igru i suzbija njegove pokušaje da otvori još neki ugao da bi došao do vinera. Tu se večeras vijorila Timova zastava, odatle odigravali njegovi kontraudari, i odatle polako urušavala Rafina tvrđava – pre svega velikim brojem grešaka u odsudnim delovima i momentima meča po Španca.

„Nisam bio ni iritiran, ni frustriran, ni pobuđen tokom ovog meča“, insistirao je Nadal da pojasni čudno stanje koje je „opsednulo“ jednog od najboljih igrača tenisa u istoriji kada se brani osvojeno do poslednjeg atoma snage. „Što ne reći da je odigrao bolje u odsudnim momentima? Ono što nisam imao je svežina uma, da mogu dovoljno brzo da se adaptiram na promene,“ pravilno zaključuje Nadal, pritom naglasivši da smatra da je odigrao veoma dobar meč, sa puno pozitivne energije i borbenosti.

foto: Profimedia

Tačno je to, Rafa – ali ako je jedna poslovica mogla da bude ispisana u etru iznad Melburn Arene posle ovog meča, ona bi mogla da glasi „Snaga klade valja, a um caruje!“ To što je Dominik Tim bio na momente brži od svetlosti večeras, stalno se idealno postavljao na udarac kako bi iskoristio snagu koju je Rafa „uložio“ u dolazeću lopticu, i fantastično je vraćao kroz pravovremeni kontakt sa njom i kontrolu intenziteta udarca koja počiva na tom kvalitetu u pripremi njegovog izvođenja. Rafina aura nenadmašne tenske strasti – i na ovom turniru podčitana jednom od jarkih boja dresa po kojima je svesno i podsvesno prihvaćen od kompletne teniske javnosti kao „bik iz Manakora“ i time skoro neuništiv – bila je u potpunosti penetrirana od strane momka koji je pokazao zadivljujući nivo fokusiranosti i raznovrsnosti istovremeno – a da je volšebno uspevao da iskombinuje ova dva kvaliteta unutar jednog meča – i što je još važnije – njegovih glavnih pasaža – taj brejkova, prilika za brejk, meč lopti.

U tenisu se često viđa pojava u kojoj sve što se stvori kroz veliki trud tokom jednog perioda – već tokom neposredno sledećeg može biti razgrađeno, a da pri tom – najbolnije – kumuje sam igrač, svojim greškama. Videvši kako se Tim iz situacije u situaciju vraća, napada, preti – bez obzira na sporadične greške – Nadal se nadao da će njegovo iskustvo i kvalitet „moći opstajanja“ kroz karakterističnu fanatičnu upornost kroz vreme uspeti da izazovu konačni tektonski poremećaj u poziciji Tima na terenu i u njegovoj glavi, da će ga naterati da počne da sumnja, da zazire, da se boji – i samim time da uđe u seriju samoubistvenih grešaka. No, tu se nešto upravo suprotno desilo – Tim je uspeo da opstane, da uzvrati, da izvarira, da se ispravi tamo gde je trebalo – a Rafa je nastavio da se uzda u svoju snagu i pretpostavljeni doživljaj te snage kod protivnika. Snaga nije dovoljna bez „fine obrade“, što je u ovom slučaju predstavljalo finesu, osećaj, tajming – gde je sve to vodilo stvaranju osnovice sve većeg samopouzdanja kod Tima, a sve veće uzaludnosti i besciljnosti kod Nadala. Ne, nije se Tim dao impresionirati Rafinom strašču, mačo uzvicima pri svakom udarcu, intenzitetom i intenzivnom roze bojom koju može da nosi jedino neko ko je „vlasnik“ tih dominantnih atributa u nekom sportskom takmičenju. Rafina „poza moći“ je večeras bila svedena na jednostranu dimenziju koju je Tim prevazišao kvalitetima koji su počivali na virtuoznosti, maštalačkoj kreaciji, hrabrosti, samopouzdanju, a na momente i – zasluženoj sreći. Jedan Rafael Nadal sigurno ne može biti okarakterisan kao cinik time što je izjavio da je bio zadovoljan time kako je odigrao ovaj meč – ali je činjenica da je Dominik Tim u njega uneo jednu posve novu dimenziju – nadgradnju Nadalove igre kvalitetima koji nisu bili zasnovani samo na teniskom nadigravanju, nečemu gde je Nadal skoro nenadmašan. Tim je motiv za ovu strateški najzreliju pobedu u njegovoj karijeri možda i „pozajmio“ od Novaka, ali je za razliku od našeg maestra koji snagom svoje psihe i teniske taktike uspeva da izdominira nad Nadalom i nametne svoj ritam – njegov uspeh bazirao na sposobnosti da se „podvuče“ pod Rafin stil igre, absorbuje njegove udare kroz impozantnu fizičku mobilnost i igračku raznovrsnost, a onda fokusiranim kontraudarima destabilizuje Nadala – i time ga natera ili da mu omogući šansu za viner, ili primora na neiznuđenu grešku. Možda su odgovori na ispitna pitanja koje je do sada španski as postavljao na ATP turneji bili malo drugačije artikulisani od onih koje smo navikli da, na primer, čujemo od Federera i Đokovića – ali su dali autentičan željeni rezultat koji bi mogao da se pretvori u matricu za čestu upotrebu u budućnosti. Dominik Tim je „izdominirao“, ali ne time čime je to bivao slučaj do sada u teniskom svetu – već posebnim „softverom“, odlikom nove zrelosti i istrajnosti mladih, dolazećih asova.

foto: EPA/MICHAEL DODGE

I, eto, došli smo skoro do kraja jednog od najzanimljivijih izdanja Australijen Opena poslednjih godina – a da su polufinalni meč i finale obeleženi tematikom koja pobuđuje najviše dilema i diskusija u tom periodu. U gornjem delu žreba – dva istinska predvodnika „novog talasa“ bore se za istorijsku ulogu kandidata za konačno osvajanje Grend Slema na kojem su možda imali i najmanje uspeha. U donjem – sudar teniskih „visočanstava“ koji bi mogao da nam donese važan odgovor u pogledu konačnog razrešenja pitanja – ko će za naših života biti krunisan kao „najveći igrač svih vremena“. U oba meča – sjajne varijacije na temu, bezbroj motiva za borbu i pobedu, neizvesnost i istorijska dimenzija konačnog ishoda.

Na dva koraka do ceremonije uručenja trofeja u velelepnom plavetnilu Rod Lejver Arene – ovogodišnji Australijen Open je već prevazišao sva očekivanja pravih ljubitelja belog sporta svih generacija – ma koliko različitih u njihovom teniskom svetonazoru. A ako ste baš to očekivali da se desi, onda se dobro spremite za sve ono što predstoji u naredna četiri dana – i u muškoj, i u izuzetnoj ženskoj singl konkurenciji. U Melburnu se ovoga puta stvara budućnost tenisa, i čast je biti savremenik takvog događaja.

Kurir sport / Vuk Brajović

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...