Ovako bi se mogao pisati život Aleksandra Popovića, najstraijeg živog učesnika Dejvis kupa, koji se posle pola veka rada i života u inostranstvu, 2009. vratio u Srbiju i počeo rad sa mladim talentima teniskog kluba Polet iz Vršca.
Rođen je 1930. u Novom Sadu, a upamćen je kao član prve posleratne Dejvis kup reprezentacije Jugoslavije. Bio je savezni trener Jugoslavije i Nemačke, a počeo je sa stonim tenisom, u Vršcu… Danas proslavlja 90. rođendan!
Prenosimo vam priču o legendarnom Aci koja je objavljena u knjizi TSS – Tenis bez granica (2012. povodom 90. rođendana Teniskog saveza Srbije) „Tih posleratnih godina, počev već od 1946, nismo imali teniskih terena, pa smo se svi bavili stonim tenisom u nekadašnjim ’sokolanama’, kako su se nazivali sportski klubovi", seća se Aleksandar Popović. „Sto i loptice su se lako nabavljali, a rekete smo sami pravili, što je bilo mnogo jednostavnije nego izgraditi teniski teren. Ipak, Vršac je i pre Drugog svetskog rata imao teniske terene, koje su izgradili ovdašnji Nemci, pa smo imali sreću da dočekamo njihovo renoviranje, već 1950. godine. Izbor igrača bio je jednostavan – svi koji su igrali stoni tenis, tada su prešli na tenis. Neverovatno, ali za tako mali grad imali smo, kao klub, zapažene uspehe u tadašnjoj Jugoslaviji. Kao omladinci bili smo najuspešniji, ja sam bio juniorski prvak, i upravo ti rezultati su me 1956. promovisali za člana teniske reprezentacije“.
Aleksandar Popović bio je prvak Nemačke u dublu, nosilac je trofeja na 25 turnira, ali je učestvovao i u prvom TV prenosu tenisa.
„U Austriji je 1957. godine, znači na samom početku televizije uopšte, vršen prvi TV prenos jednog teniskog turnira. Naše uzbuđenje zbog kamera bilo je veće nego zbog protivnika. Televizija je u to vreme bila čudo“.
Njegovo ime zabeleženo je i u udžbenicima u Nemačkoj, kao ime stručnjaka koji je uveo tenis kao predmet u osnovne škole.
Aleksandar Popović je bio i jedan od prvih tenisera koji su činili četvoročlanu ekipu za odlazak na Vimbldon. Ali, para je bilo samo za dvojicu takmičara:
„Novac za avionske karte država je obezbedila samo za dva takmičara. S obzirom da smo u ekipi imali dve devojke, izbor je bio jasan nas dvojica ćemo putovati vozom. U tada neudobnim kupeima, bez mesta za odmor i prenoćište, stigli smo na turnir pred sam početak. Nismo se ni nadali uspehu, ali nas je neprijatno iznenadila engleska klima, travnati teren na kojem mi nikada nismo igrali i, naravno, nesno san umor. Izgubio sam već prvi meč bez pravih patika na klizavoj travi i sa lošim reketom, nisam imao šanse“, kaže Aleksandar Popović. Vidno razočaran i sa najte žom upalom mišića do tada, Aleksandar se vratio u zemlju, naravno vozom. Naredne godine trasa je bila ista, ali…
„Opet sam bio u ekipi, ali sam u vozu razmišljao i na prečac doneo tada životnu odluku. Izašao sam na stanici u Minhenu“…
Aleksandar je u Nemačkoj odmah počeo da igra turnire, dok nije sebi obezbedio rejting i dokumente, što u ono vreme nije bilo nimalo lako:
„Druge godine boravka u Nemačkoj postao sam teniski trener u Frajburgu. Trenirao sam sve kategorije. Osvojio sam prvo mesto kao trener na državnom turniru. U Hanover sam prešao 1960, preuzeo tamošnji klub i postao savezni trener tri pokrajine, a 1968. cele Nemačke. Uspesi sa reprezentacijom doveli su me natrag u domovinu, pa sam 1969. godine bio savezni trener Jugoslavije. Bio sam predlagan za selektora, ali tu funkciju nisam prihvatio, jer bi me odvojila od terena i rada sa igračima“.
Usledio je povratak u Nemačku, gde je Popović preuzeo čuvenu tenisku Akademiju barona Fon Kramfa, kroz koju je uveo i brojne novine u radu:
„Preuzeo sam da vodim Akademiju koja je tada bila najveća u Evropi. Zahvaljujući brojnim uspesima mogao sam da uvedem novine u radu sa igračima, a sve u cilju da naše talente probijem na vodeće turnire. Počeo sam sa takozvanim inter nacionalnim treninzima, dovodio igrače iz čitave Jugoslavije na pripreme, kako bi u boljim uslovima za rad mogli da se plasiraju na rej ting liste“.
Prošle su decenije i Aleksandar je posle pola veka rešio da se vrati kući. Samo dva dana posle zvaničnog penzionisanja, spakovao je kofere i došao u rodni Vršac. Na Vršačkom bregu obnovio je staru porodičnu kuću, vratio imanju nekadašnji sjaj i počeo da uživa u blagodetima prirode.
Tenis, ipak, nije na pustio. Aleksandar Popović nastavio je da bude aktivan u klubu „Polet“ gde je mladim talentima prenosio dragoceno, iskustvo stečeno dugogodišnjim radom u inostranstvu. Tek nedavno je odlučio da okači reket o klin.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
