Neverovatne stvari se dešavaju na ovogodišnjem Vimbldonu, I da li je to – sve…?
“Treš-tok“ (trash-talk, tj.provokativno blebetanje protivniku) je termin iz sportskog žargona koji se najčešće vezuje za košarku, čiji je jedan od najčuvenijih praktičara bio verovatno najbolji igrač svih vremena – Majkl Džordan iz Čikago Bulsa.
Naravno, ne samo za košarku – ali, i za tenis, i to na tradicijom uštogljenom Vimbldonu? Neverovatno? E, pa – grešite.
Ono što se moglo videti (a još važnije – čuti) juče na Terenu 1 Vimbldona – van tenisa koji je bio periodično na visokom nivou, a periodično pod uticajem ponašanja igrača – bio je Treš Tok podignut na institucionalni nivo od strane „anfan teribla“ svetskog tenisa i njegovog nenadmašnog praktičara Nika Kirijosa – i totalna nemogućnost da se kroz igru i pauze sa tim mentalno izbori njegova „meta“ Cicipas. Pravi basketaški mangup je Ozi grčkog porekla – koji je parket ili asfalt zamenio ovoga puta travom, i ne samo da se ponosi time da je veći ljubitelj igre sa velikom narandžastom nego malom žutom lopticom od koje živi – nego je do te mere „kidnapovao“ protokol, pravila i manire koji su suštinska definicija svega što opisuje i simbolizuje pojam Vimbldona kao najvažnijeg teniskog turnira u istoriji – da ni glavnom sudiji niti bilo kome iz njegove organizacije nije smelo da padne na pamet da ga prekine u „rafalnoj paljbi“ kritika (prožetih i ponekom psovkom) da ne bi izbio – još veći skandal.
Bojazan, nekompetentnost – ili rejtinzi i profit?
Verovatno sve navedeno je pravi odgovor, od čega čoveku bude još veća muka. Ako kapiramo da je u merama podnošljivog da igrač sam sebe glasno bodri ili kritikuje, ponekad i ospori odluku sudije (ako to već nije regulisao putem Oka sokolovog, jedne od najboljih primena tehnologije u svetu sporta) ili čak ostvari i kraću komunikaciju sa publikom – a u retkim prilikama razmeni koju i sa protivnikom na mreži – šta je onda bilo „ono“ juče? Stalno k...njanje naglas, ko zna kakav asortiman psovki izgovorenih na osnovnoj liniji, a onda i naglas ucenjivanje sudije da diskvalifikuje protivnika zbog svakako kažnjivog udaranja loptice put publike – uz pretnju da neće nastaviti „nastup“ ako se to ne desi? Ako je bilo jasno da se „pogubljeni“ Cicipas – ili bolje rečeno Ciciban – sa tim nije mogao izboriti, pa je napravio glupost gestom zbog koga bi Novak mogao (opet) biti diskvalifikovan (sa jednog Grend Slema, što svakako nosi poseban značaj) – šta reći za Damijena Dumusou, ili čak u Beogradu rado viđenog Džerija Armstronga, direktora turnira – koji su mogli da reaguju na ovo na samom terenu, a nisu?
Rečnikom sportskog asfalta – Kirijos je „složio frku“ da bi mentalno izbacio iz igre Cicipasa do momenta kada je bio siguran da je Stefanos postao bezopasan za realizaciju plana pobede, znajući da Vimbldon nema petlju da ga serijom kazni diskvalifikuje sa meča i turnira – i da će se ovaj poraz „sportske etike“ lepo transformisati u profitabilne klikove, preglede, impresije i komentare, kao i u neku podnošljivu „kaznicu“ koju će platiti kao ulog za obezbeđivanje pobede na ovaj način. E, pa – ako Vimbldon (po)kaže da je ovo moguće tolerisati – šta onda mi na to imamo da dodamo? Bez sumnje su Kirijos i drugi igrači bili puno puta u pravu u kritici pogrešnih odluka svih sudija na terenu zbog posledica koje su te greške imale na igru i ishod – ali ljudsko je grešiti, a možda i imati reakciju na katkad pregrube kritike koje mogu dovesti i do formiranja podsvesnog otpora ili mržnje prema takvom igraču – gde se stvara bezizlazno „vrzino“ kolo i „kokoška ili jaje“ momenat koji ne vodi ničemu dobrom. Naravno, možda neki ljudi zbog ovoga vole da gledaju tenis i uživaju u svemu nekonvencionalnom što remeti katkad rigidni sistem konvencionalnosti u sportu koji sve više podseća na živote koje živimo u ovim post-istorijskim vremenima – i ne može im se zameriti na tome – u ulozi gledaoca. Ali, zamislite da igrate teniski meč protiv ovakvog „lika“ – i da vas sudija, supervizor i turnir ne zaštite od tenisera koji se – u skladu sa izborom majce na potonjoj konferenciji za medije – transformiše u Denisa Rodmana time što „k...nja“ bez prestanka na glas i indirektno vas proziva non-stop?
Šta biste vi na to uradili? Zatražili od sudije da se ovo prekine, ili zvali supervizora sa istom molbom? Ucenili ih da nećete nastaviti ako nije sanckcionisan zbog toga? Direktno se konfrontirali sa protivnikom, pa i preskočili mrežu i uneli mu se u lice? Uzeli torbu i napustili meč – ili biste „iskulirali budalu“, bavili se samo lopticama koje dolaze sa vaše strane terena – i kroz tu borbu videli da li ste bolji ili lošiji od njega na terenu tog dana? Pitanje je šta bi vam sve osim poslednjeg donelo (dobrog) – osim razočarenja, gneva, skandaloznih naslovnica i postova i dugotrajne ljage? Ako ste u životu ili u sportu neki „Cicipas“ – onda se osposobite da igrate „igru“ na pobedu i sa ovakvim likovima – jer će to sport i život u našem savremenom svetu od vas to ponekad i zahtevati. Kukanje pred medijima da vas je „neki Kirijos“ maltretirao na terenu neće vam doneti nikakvu korist niti karakternu vrednost – i biće samo još jedna „Gugl referenca“ u svedočenju o vašoj slabosti i porazu tog dana. Naravno, možete optirati da ovo izbegnete na ovaj ili onaj način – ali za to u takmičenjima postoje razne sankcije – jer, u osnovi, narodu uskraćujete pravo na „hleb i igre“, pa vi vidite zašto ste ikad uopšte poželeli da se bavite ovim u životu.
Da se razumemo, Kirijos nije jedini koji u današnjem tenisu radi ovakve stvari – već, eto, i Nadal – i to istog dana na istom mestu i skoro u isto vreme. Za neke koji su to možda propustili, „Bik iz Manakora“ i najdekorisaniji igrač u teniskoj istoriji sa 22 Grend Slem titule i velelepnom teniskom akademijom koju pohađaju hiljade klinaca, igrača i starijih ljubitelja tenisa iz celog sveta pozvao je u maniru „velikog bosa“ borbenog Lorenca Sonega na mrežu i rekao mu „da mu se ne dopada što je tako proslavio brejk protiv njega“ (opisno). Naravno, posle su pala izvinjenja, opravdanja i slično – ali nije li ovo klasičan primer bahatosti podhranjene nepisanom moći u sportskom i simboličkom smislu koja se vezuje za „instituciju“ Rafaela Nadala u tenisu? Hej, pa da je meć bio neizvestan do tada ili mogao da postane od tog trenutka – pa da se to može i opravdati nekom strategijom „a la Kirijos“? Ma – ništa od toga, ni izbliza – nego je, jednostavno, Sonegova sreća bila iritantna za Nadala. Poprilično jadno – a pogotovo za glavno zbivanje prajm-tajm subotnjeg programa na stogodišnjem Centralnom terenu ikoničnog Vimbldona. I opet – pres konferencija ova, ona – tviter post ovaj, onaj – i sve je to bezveze, u suštini.
Naravno, sve ovo ne bi bilo moguće i sve učestalije u svetu tenisa – da nema primese ili uloge medija – pa se i za ove događaje vezuju dva interesantna i više nego simbolička medijska fenomena. Prvi – odluka režisera prenosa meča Kirijos – Cicipas ispred državnog kanala BBC da u prenosu uživo ne prikaže „rukovanje“ njegovih učesnika na kraju meča – momenat koji su ama baš svi gledaoci – od Novog Zelanda do Aljaske – jedva čekali da vide. Izbor tog momenta je pao na kameru koja je snimala reakciju publike – što je izazvalo lavinu kritika ama baš svakog ko se – kao zvanični ili privatni komentator na ovoj ili onoj platformi za komunikacije – osetio provociranim da to učini. Zar nije dovoljno što je država – domaćin (uz svo poštovanje za žrtve stravičnog sukoba u Ukrajini – prim.aut.) već narušila sve uzanse međunarodnih teniskih takmičenja proterivanjem (kroz „odluku“ Ol Ingland Kluba) Rusa i Belorusa sa turnira – već sada i bizarnim izborom medijskih profesionalaca koji rade u njenom sportskom programu uskraćuje prenos jednog od najinteresantnijih momenata programa sa Vimbldona tog dana zarad – verovatno, po njima – „izbegavanja emitovanja neprimerenog sadržaja“ globalnom auditorijumu? Pa šta je nosio taj momenat na mreži – pornografski sadržaj? Ili – da li bi se Grk ustremio zubima ka grkljanu „Australijskog Grka“ zbog ovog poraza? Kakav diletant ili preplašeni „aparatčik“ iz staljinističkog doba treba da budeš – režiseru ili uredniče naš vajni – pa da pomisliš da bi moglo išta drugo da se desi osim hladnog dodira ruku igrača čiji je mangupluk „nadigrao“ i protivnika i turnir – i drugog koji je i u svojim očima ispao „rezignirani luzer“ i time posramljen želeo što pre i bez daljih komplikacija napusti teren? Ima li još nešto što nova dogma „kensel“ i „vouk“ kvazi-kultura može uneti u naše živote – eto, sada i „regulisanjem“ Vimbldonskih prenosa – ako smo se već pomirili i sa apsolutnom bizarnošću iza uklanjanja titulara „gospođa“ i „gospođica“ ispred imena dosadašnjih pobednica turnira za dame na svim zvaničnim površinama turnira? Ma naravno da ima – samo treba biti strpljiv i sačekati sledeću epizodu „Folti Tauers“ (u originalu „Tvrđava Grešnikića ili „Mućki“ (u originalu „Samo za budale i konje“) u Vimbldonskom izdanju – pa da vidite da takvih čuda od sada možda nikada neće biti – dosta.
Drugi je zaista za rubriku „verovali ili ne“ – i podjednako je bizaran kao i smešan, ili simpatičan za neke. Naime, komentarišući meč za američki TV kanal - niko drugi do Džon Mekenro je žestoko kritikovao ponašanje NIka Kirijosa na terenu turnira na kome je nastalo njegovo čuveno „Ju kenot bi sirijus?!“ (Nije moguće da ste ozbiljni). Da je tada iz usta „mega-prgavca“ iz Bostona izašlo samo to – pa hajde da ga istorija nekako „abolira“ za emotivnu reakciju na lošu odluku linijskog sudije – nego je i ostatak repertoara tada i u brojnim drugim slučajevima zvučao slično u sadržaju i nameri onome što je Kirijos „istovario“ na Terenu br. 1 Vimbldona juče. Od tada je Mekinroa tenis prihvatio za jednog od najvećih igrača svih vremena, autoriteta u voditeljstvu i komentarisanju „par ekselans“ - pa čak i selektora „Tima sveta“ u Federerovom „Lejver Kupu“ u kojoj ulozi je veličao ulogu njegovog najpožrtvovanijeg igrača – Nika Kirijosa. Jasno je da zbog takve prošlosti Džon sigurno ima poseban odnos prema Niku i može da razume njegove „tantrume“ – ali je zaista pravi kuriozitet čuti rodinačelnika „zlostavljanja“ sudija i organizatora na Vimbldonu da kritikuje svog „naslednika“ zbog skoro istovetnog ponašanja. Ako je DžoniMek „ponovo pronašao veru“ to je za svaku pohvalu – jer je jasno da sklerotičan nije – i sigurno je da je često na strani „pravih teniskih vrednosti“ kada, na primer, kritikuje odnos teniskih organizacija prema Novaku i bizarne intervencije na sistemu bodovanja po kome verovatno i dalje najbolji igrač sveta u narednim mesecima može da ispadne iz Top 10 a zatim i padne do ispod 40. mesta zbog grubih upada teniske i globalne politike u sport. Ipak, ova kritika – iako u ovom slučaju potpuno na mestu – podseća na ono što previše često viđamo u teniskom „etru“ – a to je komentarisanje zbivanja u tenisu vođeno različitim momentalniim interesima i selektivno, bez principa i samosvesti. Da je barem rekao – možda sam i ja kriv za ovo što Kirijos radi, pa da ceo kontekst bude OK – ali...
I kada smo kod rubrike „verovali ili ne“ – ne možemo a da se ne osvrnemo na (neočekivane) ishode mečeva u ženskoj konkurenciji. Pre svega, prekinut je niz od 37 pobeda prve nositeljke Ige Švjontek od strane 37. igračice Aliz Korne, igračice koja je inače zdušno branila Novaka u Australiji i proteklih dana pokrenula „Kovid-gejt“ tvrdnjama da je mnogo igrača na Rolan Garosu krilo da boluju od korone. Eliminisane su i dvostruka šampionka Petra Kvitova (od Pole Badose), finalistkinja Rolan Garosa Gof (od Anisimove), dvostruka osvajačica istog turnira (singl, dubl) Krejčikova od strane Tomljanovićeve. Petra Martić je izbacila osmu nositeljku Džesiku Pegulu, Armoni Tan je posle Serene preslišala domaću miljenicu Boulter, Karolin Garsija je izbacila 33. nositeljku Žang, a tridesetogodišnja Heder Votson je „niotkuda“ osvanula u četvrtom kolu – gde će igrati protiv 97.rangirane Žul Nimajer. Ako nije iznenađenje videti u drugoj nedelji bivšu šampionku Simonu Halep (sada pod vođstvom Patrika Muratoglua), osvajačicu Rolan Garosa Jelenu Ostapenko i sjajnu Tunižanku Ons Žeber – onda je pobeda igračice koja je se u ovo doba prošle godine prvi put ostvarila kao majka – Nemice Marije nad petom nositeljkom Sakari – „šok-rezultat“ prve kategorije. Nagradno pitanje turnira „za sve pare“ u ovim okolnostima bi bilo – ko će biti finalistkinje ovogodišnjeg Vimbldona u ovoj konkurenciji – u nadi da pojava Kovida na Vimbldonu nije učestvovala – niti će učestvovati – u ishodu narednih mečeva (nepredvidivog) žreba u ženskom singlu.
A da se Kovid smatra za ozbilju pretnju, saznajemo kroz nova „pravila“ koja su uvedena u „Timu Nadal“ do kraja turnira – po kojima su svi članovi zamoljeni da svedu svoje kontakte sa spoljnim svetom na minimum, a i sam Rafa je često viđen da nosi zaštitnu masku. Eto, samo bi nam još to falilo na ovogodišnjem Vimbldonu tokom druge nedelje – pa da ovo postane definitivno Vimbldon paradoksa na kvadrat. Možda bi bilo primerenije kada bi Nik Kirijos nosio masku preko usta zbog svih neverovatnih stvari koje je izgovorio na terenu i pres konferenciji u poslednja 24 sata, ali – i ovoga puta istoriju pišu pobednici – i u tom smislu za kraj ponavljamo slogan iz januara „Kirijosu Niče, Srbija ti kliče...“.
Tenis je na velikom testu ove godine na Vimbldonu, jasno je ove prve „srednje nedelje“ u istoriji turnira ove nekada „džentlmenske“ igre. Zamislite onda kako bi izgledala gravura na trofeju „Gospodin Nikolas Kirijos“ posle jučerašnjih zbivanja – ili možda nemojte, već se spremite da gledate ono što je pravi sport i tenis u današnjem meču Novaka i Tima...
Specijalno za Kurir: Vuk Brajović
NE PROPUSTITE
