Specijalni izveštač iz Monte Karla: Vuk Brajović
Siner, Rune, Fric, Rubljov - polufinalisti Monte Karla. Iznenađujuće, zar ne?
Zbog čega među njima, već previše dugo, nema prvog na svetu, našeg Novaka Đokovića koji često oslovljava ovaj turnir kao “domaći”?
Šta je to što “odstranjuje” našeg asa iz završnice ovog turnira već godinama, a da nije vezano za bolest ili povrede?
Koliko ovo smeta Novaku, komplikuje ostvarenje njegovih karijernih ciljeva, da li ga čak i boli, fizički, duševno?
Probaćemo da odgovorimo na ova pitanja.
Ako se situacija sagleda iz realne perspektive nema previše razloga da se smatra je Novak “neiskren” kada kaže da mu je u ovoj fazi karijere važna svaka pobeda, svaki turnir, a da pritom “na ramenima” ne nosi otkucavajući sat podešen na neki preostali vremenski period trajanja.
Doduše, vreme teče, a kroz intervenciju bizarnih političkih gestova dobar deo Novakovog projektovanog “aktivnog” vremena morao je da prođe “u pasivi” čekanju, treniranju “u prazno” i odustvovanju sa turnira, ako bismo pritom izostavili celu odvratnu Australijsku sagu iz 2022.
Skoro nepregledna dimenzija važnosti osvajanja trofeja Normana Bruksa u Melburnu ovog januara (sve uz dodatnu muku igranja sa povredom zadnje lože tokom celog turnira) događaja za koji su se na sve moguće načine njegovi poklonici širom sveta molili da ostvari, sigurno je dovela do značajnog pražnjenja na svim nivoima nalik na post-festum osvajanja prve titule na Rolan Garosu 2016. (sa dobro poznatim epilogom).
Nije se zato zamerilo previše broju jedan na ubedljivom porazu od zahuktanog Medvedeva u polufinalu Dubaija, a prisilno odsustvo iz Indijan Velsa i Majamija se gledalo kroz prizmu “prednosti za pravovremeni početak priprema” za sezonu na šljaci.
Da li se zbog toga očekivalo da će Novak krenuti da “kida” od svog prvog meča u Kneževini u koju je došao prvi i posle već nekoliko dana treninga u sličnim uslovima u Beogradu?
Lepo je i ohrabrujuće za njegove poklonike bilo videti ga kako šparta po šljaci na Novaku, već preplanuo razmenjuje udarce sa “Sten d’ Menom” u komšijskom Kantri Klubu, ali da li je to realno bilo dovoljno da se stekne pravi utisak o Novakovoj pripremljenosti, fizičkom stanju, takmičarskoj oštrini? Naravno da ne, i po ko zna koji put je naše srce preovladalo umom.
Kao što je Đoković jasno napomenuo posle pobede nad Gahovom, želja i motivi su tu, ali i značajni nedostatak takmičarskih mečeva da bi mogao da oceni svoju trenutnu formu kao dobru, na željenom nivou. Varijabile koje nosi ova podloga kroz vreme sve manje odgovaraju osvajaču 22 Grend Slem titule (od kojih “samo” 2 na šljaci, paradoksalno, na kojoj je odrastao, kao i svi naši teniseri) koji je kroz to prolazeće vreme sve više postajao “mašina ritma” i u tom smislu definisao svoju predisponiranost ka ostvarenju ključnih uspeha, pa čak i kada je igra na skliskoj travi u pitanju. Tek nijanse sprečavaju Novaka da ponovi Medvedljeve reči “da mrzi šljaku” uz istorijat uspeha na više Mastersa i poštovanje podloge koja je sinonim za tenis u velikom delu sveta, ali se stiče utisak da su izazovi koje adaptacija na najsporiju i najnepredvidljiviju od svih podloga iz sezone u sezonu nose, sve manje “inspirativni” za njega.
Ove godine se imperativ dobrih nastupa na šljaci vezuje i za istorijsku trku sa Nadalom po broju osvojenih Grend Slem trofeja - gde se Rolan Garos projektuje čak i kao “poslednji obračun” ove dvojice sportskih velikana u njihovim karijerama. Jer, to vreme koje teče sve više postaje “saveznik” Alkaraza, Sinera, Runea, Medvedeva, Zvereva, Cicipasa, Ruda, Frica i ostalih momaka i iako je Novak viđen kao prvi favorit za osvajanje Vimbldona i ove godine treba se samo vratiti na meč na Central Kortu protiv Sinera da bude jasno da se taj scenario nužno ne mora odigrati.
Ju Es Open je Slem koji su već odavno načeli “oni drugi” Čilić, Del Potro, Tim, Medvedev i sada Alkaraz. a sećanja na finale 2021. i suze na Armstrongu sigurno nisu pozitivno nasleđe njegovih nastupa u Njujorku. Naravno, niko ne kaže da će Nadal osvojiti Otvoreno prvenstvo Francuske po 15. put time što će se samo pojaviti tamo, ali je upravo u šljaci Šatrije usađena njegova magija koja je toliko puta opovrgla “čitače budućnosti” koji su tvrdili da je Nadal gotov (na šta je ukazao i sam Novak u Monte Karlu) da bi bilo naivno pomisliti da Rafa to ne može ponoviti, još jedan put.
Srećom, špekulacije nisu tenis, niti je poraz od Musetija “katastrofa” iako su po Novakovim standardima igra i držanje na terenu bili “katastrofalni”. Opravdanje može ili ne mora biti da su na sve Novakove neuspehe poslednjih godina u Monte Karlu uticali, razni razlozi (umor posle Amerike, povreda, bolest, kratak period adaptacije na podlogu), ali kada navikne svoju publiku na pobede i volšebne “kam-bekove” razočarenje sledi posle ovakvih poraza, a pogotovo kada se ispusti skoro nedostižna prednost. Razočaran je i Novak, pa i ljut na sebe i rekli bismo prevashodno zbog toga što je njegov nastup bio daleko od šampionskog (8 izgubljenih servis gemova, negativni rekord!), pa i takav još okončan porazom posle vođstva od 1:0 i 4:2 u drugom setu i 2 lako propuštene ribrejk-lopte na 5:4 za uzdrmanog Musetija.
Na turniru na kome su svi njegovi direktni konkurenti u narednim završnim fazama turnira “ginuli” uprkos svim navedenim otežavajućim okolnostima i u načelu odigrali više nego što se od njih očekivalo Novak je podbacio, mučio se van svakog očekivanja, ostajao nedorečen, nedefinisan - neuspešan. Niko nije navikao da Novak u tom društvu bude onaj koji razočara, kada svi drugi “prebace normu” i to je ono što ga je sigurno iznerviralo do te mere da je bio potpuno nekomunikativan na obaveznoj konferenciji za medije posle poraza od Musetija. Ako se tome možda može dodati i “misteriozna” povreda lakta / podlaktice što je sigurno uticalo na Novakove performanse u nekim od glavnih segmenata igre - eto više razloga za gnev.
“Novaka morate “ubiti” deset puta da ga pobedite”, rekao je Museti posle najveće pobede u njegovoj karijeri i dalje jedva svestan da je uspeo to da učini. Iz iskustva sa “razgovorom” sa Novakom stekao se utisak da je Museti ovo učinio samo jednom, a da se za ostale pobrinuo on sam i da zbog toga ovaj poraz, onako, prokleto boli…
Bol će proći, šampionski karakter će projektovati neki novi put ka povratku na pobedničke staze, prezime Đoković će još dovoljno dugo izazivati zebnju svih njegovih protivnika kada bude pročitano u žrebu narednog kola, ali je sada vreme da se sa pričom i pisanjem prekine i da sa počne sa pravim, opsežnim radom. Ako će turnir u Banjaluci biti prilika za to, pa barem i za umerenu kompoziciju programa, ciljeva, članova radnog tima i rasporeda u narednim nedeljama - neka tako bude.
Ono što sledi mora da bude sprovedeno besprekorno u svakom smislu da bi Novak imao “umni mir” kako bi postigao nivo posvećenosti i koncentracije istovetan onome iz Australije u januaru – jer ništa manje od toga neće biti dovoljno za početak ostvarenja tog značajnog karijernog cilja.
Neka ti je srećan i uspešan rad, Novače!
Kurir sport
NE PROPUSTITE
