Hrvatski muzičar Zladan Stipišić - Džiboni nastupiće na Arsenal festu 27. juna u Kragujevcu, a tim povodom pevač je za Kurir otkrio kako, pored nebrojeno mnogo hitova, izabere one koje će izvoditi na nastupima, kao i kada će beogradska publika moći ponovo da ga čuje.
Sa Vlatkom Stafanovskim ste sarađivali na albumima, da li će svirati s vama i u Kragujevcu budući da nastupa neposredno pre vas? On je najavio da će uskočiti tokom vašeg koncerta.
- Vlatko je moj brat i on je uvek dobrodošao. U svakom trenutku. Može svirati dve pesme, može 12. Kako god se osećamo i kako nas ponese. On je svirao na pet mojih albuma. I uvek mi je najdraži gost. Možemo svirati kao duo, trio, kvartet, orkestar. Akustično, električno, u svim kombinacijama. Uvek je sjajan.
Imate mnogo hitova, kako birate koje ćete svirati na nekom od koncerata?
- Pa, to biram u zadnji trenutak. Možda 15 minuta pre koncerta. A i često se događa da reportoar menjam za vreme koncerta. To zavisi na primer ako vidim da je publika izuzetno veselo raspoložena. Onda naravno da to utiče na mene pa sviramo neke pesme bržeg tempa koje nismo ni mislili. A ako prevladava romantična atmosfera, onda neplanirano odsviramo koju baladu više. Mislim da je to stvarno nešto prelepo kad ti publika preuzme ulogu dirigenta na koncertu.
Kojom pesmom ćete započeti koncert u Kragujevcu?
- Nemam pojma. Petnaest minuta pre ću to odlučiti, ha, ha... Uvek je tako.
Prošlogodišnji koncert u Areni je prošao veoma dobro, da li će beogradsaka publika uskoro imati prilike da vas čuje ponovo?
- Mislim da je koncert stvarno bio za pamćenje. I scenski i muzički smo dali svoj maksimum. I stvarno mogu reći da sam bio jako zadovoljan. Kad dođem sledeći put imaću nešto izmenjen repertoar i veselio bih se nekom intimnijem prostoru. Možda da me ljudi upoznaju i s te druge strane. A i mislim da bi bilo pošteno da se ne ponavljamo nego da pružimo nešto drugačije.
Snimili ste album na engleskom jeziku, da li to znači da je Balkan za vas postao mali?
- Ne, to nije razlog. Nego što sam napisao nekoliko dobrih pesama koje nisu na mom maternjem jeziku. A nemoguće ih je prevesti, da se ne 'izgube u prevodu''. Pričao sam nedavno s Bregom o tome i zaključili smo da je mnogo zahvalnije kad se prevodi proza i knjiga jer je tu tajna u sadržaju, a kod pesme je to mnogo teže. Jer stihovi imaju svoj ritam i često su pisani u duhu jezika. Tako da je pesma "Libar" na hrvatskom, a "My Brother Cain" će ostati na engleskom. To je jedina ispravna odluka.
"Judi, zviri, beštimje" je moja omiljena pesma, da li biste mi otkrili kako je nastala?
- Kad bih ja to znao, pisao bih svaki dan po jednu takvu. Možeš komponovati svaki dan, ali nisu svaki dan muze na tvojoj strani. Koji put se desi, koji put ne. Ali, moraš raditi i živeti u nadi da će ti se zvezde opet posložiti i muze opet doći na prozor. Ako mi tako jedna opet padne na pamet, ne brini se, sigurno ćeš znati za nju, neću je čuvati u ladici.
