Pevač Bojan Marović iskreno je progovorio o najtužnijem trenutku u svom životu kada je njegov otac preminuo, ali i o suzama koje je prolio zato što je imao 28 kilograma viška.
Budući da si svoje odrastanje proveo bez oca, na koji način si sve to podnosio, koliko teško ti je pao taj period?
"To je kao da ti neko preseče sliku napola, to tako izgleda. Ja sam u jednom trenutku bio sa njim, a u jednom, on više ne postoji. Toliko nas je delilo. U jednom satu je bio živ, a nakon petnaest minuta više nije. Taj momenat me je naterao da u stvari počinjem da se borim mnogo više nego što su ljudi mogli da zamisle. Odjednom više nije mali Bojan, već je Bojan oslonac porodice. Vukao sam brata i terao sam ga da radi. Pobedio sam na gradskim karaokama i neverovatno je da je to bila prva radost koja je ušla u kuću, jer su svi plakali danima. Odjednom se sve okrenulo, pobedio sam na "Sunčanim skalama" i život je krenuo. Nisam zaboravio nikad ko sam i odakle sam krenuo i koliko sam sve to želeo. U stvari, čovek ako sanja, može sve, ali ako voliš i sanjaš iskreno. Nije ni danas ništa bolje. Ja i dalje sanjam i borim se."
Da li je upravo to najtužniji trenutak u tvom životu?
"Zapamtio sam Ćopićevu: "Samo lepe stvari ostaju za čoveka." Bilo je više tužnih momenata. Najtužniji je kada sam izgubio oca i kada sam pobedio na Sunčanim skalama, jer nisam doživeo da vidim svog oca tu, ispred sebe, da se raduje, jer ja znam koliko bi se on radovao. Zna koliko sam propatio. Žao mi je što on nije doživeo da to sve vidi. Čudna je sudbina. Publika je bila tu, sve je bilo puno, krcato. Dok su prve sedele moja mama i kuma, mesto pored bilo je prazno. Cela sala krcata, sve je bilo popunjeno. Imam osećaj kao da je tu negde sedeo i gledao. Meni je bilo dosta svega, bacio sam i nagrade i sve, sišao sam i plakao kao kiša. Nisam očekivao, bio sam dečko iz kraja koji je dao poslednje pare iz kuće da nešto uradi od svog života. Mogu reći da je taj put bio užasan. Ta vožnja autobusom od Podgorice do Herceg Novog, to je nešto najstrašnije što sam imao u životu. Svi se raduju, idu da se kupaju, a ja idem i govorim što mi je ovo trebalo."
U jednom periodu svog života naglo si se ugojio. Da li su možda zdravstveni problemi bili razlog gojaznosti?
"Loš život je razlog moje gojaznosti. Ne mogu da krivim nekoga za to što sam se ugojio toliko, ali opet s druge strane mogu, jer me niko nikada nije lupio po ruci, već su mi donosili da jedem sve ono što sam najviše voleo. Čak je bilo momenata kada sam se upoznavao sa ljudima koji me znaju. Nisu me prepoznali. Bilo je momenata kada na koncertu nisam mogao da iznesem sve do kraja. Sve je to bilo zbog nekakve vrste stresa i kada ti se život pretvori u potpunu melanholiju. Onda se čovek probudi iz zimskog sna i shvati da ljudi pored njega nisu ti ljudi koji mu trebaju. Menjaš sve iz korena, i ono što voliš, i ono što želiš da zagrliš, i ono što ti treba, sve se nekako okrene preko noći. Moram reći da me je to jako koštalo. Nikada nisam doživeo da me je neko kritikovao zbog muzike, uvek je bilo samo: "Bojan - turski kamiondžija". Junački sam to podnosio, mnogo je tu suza bilo, a i mnogo nepravde. Na kraju, kada sam skinuo kilažu, i dalje su pisali samo o tome. Nakon toga, pokazao sam ljudima da se sve može, skinuo sam 28 kilograma."
Ipak, to nije uticalo na veliki broj obožavateljki koje si imao od samog početka svoje karijere. Da li dobijaš nepristojne ponude na društvenim mrežama?
"Dobijam svašta na društvenim mrežama, od slika do poruka, ma svašta. I muškarci su počeli da šalju. Ma kako da reagujem, nasmeješ se samo. Lagao bih kada bih rekao da mi nije drago. Ipak, lepo je biti u centru pažnje."
(Kurir.rs/Blic Puls,T. Veličković)
