Toše Proeski i njegova ”Igra bez granica” kre snažnu poruku koju mnogi ne shvaćaju. Danas bi Toše Proeski napunio 38 godina. Otišao je na tragičan način pre 12 godina.
Izdvajam deo teksta iz jedne od najupečatljivijih pesama – “Igre bez granica”.
"Jer moj je život igra bez granica, umorna priča, trganje stranica, na kojem ništa ne piše. Moj je život, vječito padanje kad zbrojim poraze, ništa ne ostane samo još vučem navike, sve na tome ostane.”
S jedne, vanjske strane, popularnost i slava, a s druge, unutarnje strane, krik iz dubine. Dokaz da ‘postignuća’, sama po sebi, nemaju moć ispuniti ljudsku najdublju potrebu.
Međutim, ponekad nemamo s kime da podelimo svoje stanje jer ili nemamo ljude od poverenja ili ne znamo kako bismo opisali to stanje. Pa onda to kažemo kroz pesmu, kroz neku gestu, postupak ili, možda, kroz naglu reakciju koja je više od obične reakcije.
Kada je Toše pevao o ‘navikama koje vuče’, zasigurno je dobro znao o kojim se navikama radilo, a koje su uticale na stvaran osećaj da je njegov život ‘umorna priča, trganje stranica…’ Na osećaj da je njegov život knjiga u kojoj ‘ništa ne piše’.
Pa i da je pevao pesmu o drugim ljudima, opisao je unutašnje stanje mnogih, među kojima bi retki priznali, rečima to izrazili. To je, dakle, stanje koje ne zavisi o vanjskim dosezima, materijalnom blagostanju ili nečem sličnom. Očito, čovek može imati (ostvariti) sve, kako mi je jedan čovek rekao, a nemati ništa.
U dubini svih nas postoji potreba, bolje reći čežnja, da naš život bude knjiga na kojoj stvarno piše dobra priča.
A da bi to bilo tako, čini se sasvim razumnim da bi takva priča trebalo da imati poveznicu s Knjigom života koja govori o Priči nad svim pričama.
I čini se da se nećemo zadovoljiti i trajno smiriti sve dok se ne povežemo s njom, tj. sa Autorom. Na način koji će polučiti pravu ‘igru bez granica’ u kojoj više ne postoji ‘vječito padanje’, nego ono drugo.
Kurir.rs/noviživot.net/Dražen Radman/Foto Profiemdia
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
